Највећи „фејк њуз“ с краја 20. века

Ехо случаја Рачак

Само још сила може да одржи резултате и последицу разоткривене пресне лажи која је била повод за бомбардовање српског народа

Данас је скоро свима у свету јасно да је такозвани масакр у Рачку била представа која је послужила да се донесе одлука о бомбардовању Србије с крајњим циљем да Косово добије независност. „Званичне“ верзије држе се углавном још само они који су том чину „кумовали“. Пре свих косовски Албанци. Осокољени досадашњим жмурењем и толерисањем многих зала према Србима од стране њихових западних патрона, приштинске власти су потегле за новим, овај пут „законским“ злом.
Бивши министар управе и локалне самоуправе у косовској влади Иван Тодосијевић осуђен је неправоснажно на две године затвора зато што је за злочин у Рачку рекао је да је – измишљен. Разлоге за то приштински суд је нашао у његовом наводном „подстицању на националну, расну, верску мржњу, немир или нетолеранцију“. Тодосијевић је у априлу, током церемоније у Звечану којом је обележено 20 година од НАТО бомбардовања, изјавио да је „повод за агресију била такозвана хуманитарна катастрофа на простору Косова и Метохије, измишљени Рачак“. „На Косову је био сукоб Албанаца као народа и Србије као државе – а не Албанаца и Срба“, рекао је Тодосијевић тада, да би га косовски премијер Рамуш Харадинај одмах сменио због „говора мржње и вређања жртава Рачка“. Покренута је истрага и он је првостепеном пресудом осуђен.
Уследила је бурна реакција српских званичника, а нарочито запажен је био коментар председника Србије Александра Вучића, за кога је пресуда Тодосијевићу застрашујућа: „Сви чланови Српске листе поновиће, ја понављам сада, фабриковање злочина у Рачку где је све је фалсификовао онај белосветски преварант, лопужа и хохштаплер Вокер, то ћу да понављам сваки дан. Хоћу да видим да ли могу све да нас осуде и хоће ли да избришу истину“, рекао је Вучић.
Председник Српске листе Горан Ракић изјавио је да ће неправоснажна пресуда Ивану Тодосијевићу бити упамћена као црно слово правосуђа на простору Косова. „Напустићемо све институције на локалном и централном нивоу уколико се потврди првостепена пресуда Ивану Тодосијевићу којег су косовске власти осудиле за вербални деликт. Ову пресуду сматрамо пресудом слободи говора читавог српског народа, али и показатељем да нас у тим институцијама не виде као партнере већ очито желе да наставе са притисцима на српски народ.“

[restrict]

НЕГОВАЊЕ ГЕНОЦИДНОГ МЕНТАЛИТЕТА

Одмах је уследила и контрареакција политичара у Приштини, а нарочито оштро на изјаву Вучића да је застрашујуће то што је Тодосијевић осуђен на две године затвора. Председник привремених институција у Приштини Хашим Тачи је на свом налогу на твитеру написао да званичници из Србије „негирају један од најгорих злочина над цивилима који се догодио у Европи“, а који је, како тврди, „потврдио Хашки трибунал“ (?). Одлазећи косовски премијер Рамуш Харадинај написао је на твитеру да је „масакр у Рачку 1999. године запрепастио свет“. Он сматра да Вучићево негирање показује да Србија, како каже, „чува Милошевићев геноцидни менталитет“. Министар спољних послова у одлазећој влади у Приштини Беџет Пацоли је такође твитовао да осуђује политику негирања ратних злочина од Србије и председника Вучића… Чак је и албански премијер Еди Рама послао преко твитера поруку председнику Србије Александру Вучићу с питањем како је могуће да се у данашње време негира документовани ратни злочин, алудирајући на наводни масакр над албанским цивилима у косовском селу Рачку, 1999. године. Врхунац је био подношење кривичне пријаве против председника Србије Вучића у Приштини пред Специјалним тужилаштвом Косова због негирања злочина и масакра у Рачку.
Ако се све ово од Приштине и очекивало, посебну пажњу завређују реакције западних и европских званичника. Амбасада САД на Косову саопштила је да су запаљива реторика и историјски ревизионизам у вези с догађајима из 1999. године неприхватљиви, али и да се не може неко гонити због политичке оријентације или припадности одређеној заједници. Амбасада САД на Косову упозорава да је против селективног процесуирања због говора на основу политичке оријентације или заједнице. „Слобода говора већ је дуго основа демократије. Догађаји ове недеље представљају још један подсетник колико је важно за Косово и Србију да се врате за преговарачки сто и поново усмере своју енергију за будућност нормализацијом односа“, наведено је у саопштењу.
Из ЕУ су пак поручили да нема простора за негирање злочина који су се десили у Рачку на Косову 1999, и да су такви ставови у супротности с пројектом за интеграцију Западног Балкана у ЕУ, пренео је „Косев“. Поводом изрицања двогодишње затворске казне Ивану Тодосијевићу из Српске листе који је Рачак окарактерисао као „измишљен“, из ЕУ су поручили да је на судовима да утврде „да ли су одређене изјаве кривична дела“.

ОПОВРГАВАЊЕ „ДУБЉИХ ЗАКЉУЧАКА“

Ако се вратимо случају Рачак, Тодосијевић није први који је о том догађају изговорио оно што не прија ушима косовских Албанаца. Случај Рачак је француски новинар Жан-Луј Трамбле, репортер часописа „Фигаро“, окарактерисао као највећи „фејк њуз“ с краја 20. века. Документарни филм аутора Славена Крањца „Рачак – лажи и истине“ темељно објашњава след догађаја и оспорава приштинско-вокеровску верзију. Џаред Израел, амерички интелектуалац из Бостона, сматра да је, поред верификатора Вилијема Вокера, огромну улогу да се оправда срамно бомбардовање суверене земље одиграо „Хјуман рајтс воч“, пропагандна машинерија која се представља као највећа светска хуманитарна организација. Њихов извештај од 29. јануара 1999. био је покриће за одлуку о оправданости криминалног напада који је уследио 24. марта те године. Злочин је негирала и бивша финска политичарка Пирко Турпијенен, пензионисани италијански НАТО генерал, као војни дипломата Бјађо ди Грација, али и многи други.
Посебну вредност има изјава Хелене Ранте, жене која је радила као форензичар на случају Рачак, који је Вилијем Вокер, тада шеф ОЕБС-а, пласирао у свет као српски масакр над албанским цивилима. У својој биографији, објављеној прошле године, Хелене Ранте пише да је извештај о догађајима у Рачку писала под притиском Вокера, тадашњег шефа мисије ОЕБС-а на Косову. Она наводи да је било притисака и од Министарства спољних послова Финске, јер су јој, како тврди, тројица цивилних службеника путем мејлова, које још чува, тражили „дубље закључке“.

Хелена Ранте

Како пише у књизи финске форензичарке, Вокер је преломио дрвену оловку напола и гађао њеним деловима Рантеову, јер није био задовољан њеним наводима у којима није користила „довољно убедљив језик“ када је реч о српским злочинима. Годину дана пре изласка књиге руским ауторима документарног филма „Крај – осуђени на прогонство“ Јевгенију Баранову и Александру Замислову испричала је да је „Вокер био ужаснут резултатима истраге“. „Била сам збуњена и нисам била спремна да му одговорим. Та тела су припадала терористима, српским војницима и становницима села. Овај извештај који вам сада показујем никада није објављен, а његов садржај мало ко зна. Сада сам спремна да јавно говорим о резултатима истраге“, казала је Рантеова у том филму, показујући оригинални извештај пред камером.
И фински новинар Ари Русила, експерт за Балкан, наводи у ауторском чланку поводом књиге Хелене Ранте да се она током истраге усредсредила на форензичко истраживање, не заузимајући став у корист једних или других, и да је покушала да се огради од политичког утицаја, али да је од почетка радила под притиском. Према речима овог новинара, постоји раширено мишљење да је Вокерова улога у Рачку била да помогне Ослободилачкој војсци Косова (ОВК) у креирању масакра који би био приписан српским снагама, те да се на тај начин пронађе изговор за војну интервенцију. ОВК је сакупила своје погинуле после борбе, обукла их у цивилну одећу, а затим позвала посматраче, тврди Ари Русила.
Значи ли то да су и они, као и Тодосијевић, одговорни пред косовским правосуђем за „подстицање на националну, расну, верску или етничку мржњу, поделе или нетрпељивост“, за шта је осуђен српски политичар?
Ако се вратимо 20 година уназад, јасно се уочава матрица и след догађаја који су кулминирали НАТО агресијом и бомбардовањем. Случај Рачак исфабрикован је у време када су преговори у Рамбујеу запали у кризу, јер власти у Београду нису пристале на завођење једне врсте протектората западне војне алијансе над целом земљом. Циљ је био да се обезбеди разумевање светске јавности, а још неодлучне западне владе придобију за агресију на Југославију, која је почела 24. марта без одлуке Савета безбедности УН. Или, како је то својевремено наглашавао Винстон Черчил, да „велике силе имају ту привилегију да могу да раде оно што је противзаконито и против међународног права“.
„Морамо се присетити шта се овог јануара десило у селу Рачак, где су невини људи, жене и деца одведени из својих домова у један јарак, натерани да клекну на колена у блато и стрељани – не због нечег што су урадили већ због тога ко су“, рекао је председник САД Бил Клинтон 19. марта 1999. године, пет дана пре него што је почело НАТО бомбардовање бивше СРЈ. Два месеца раније, у другој половини јануара 1999, „Вашингтон пост“ је објавио чланак свог новинара Џефрија Смита, који се позвао на обавештајне изворе у Америци, тврдећи да постоје снимци телефонских разговора Николе Шаиновића који наређује Сретену Лукићу да се прикрије масакр цивила.

У мају исте године, док је бомбардовање још трајало, Хашки трибунал је подигао оптужницу против Слободана Милошевића, у којој је између осталог писало: „На дан или око 15. јануара 1999. године, у раним јутарњим сатима, село Рачак (општина Штимље) напале су снаге СРЈ и Србије. После гранатирања, снаге СРЈ и Србије ушле су у село током јутра и почеле су претрес кућа. Сељаци, који су покушали да побегну од снага СРЈ и Србије, убијани су по целом селу. Група од 25 мушкараца покушала је да се склони у једној згради, али су их снаге СРЈ и Србије откриле. Претучени су и одведени на оближње брдо, где су убијени. Укупно су снаге СРЈ и Србије убиле око 45 косовских Албанаца у Рачку и око њега.“ У анексу оптужнице наведена су имена жртава, међу којим су једна жена и један четрнаестогодишњи дечак.
После изношења доказа Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом да су у Рачку вођене борбе против албанских терориста и да су погинули били припадници илегалне ОВК (Милошевић је успео да докаже да се чак 30 имена са списка жртава из Рачка налазило на листама припадника илегалне ОВК) овај случај је избрисан из оптужбе против генерала Небојше Павковића, Владимира Лазаревића и осталих.
Три екипе форензичара – југословенска, белоруска и финска – утврдиле су да су на телима погинулих у селу Рачак пронађене само ране из ватреног оружја, и то из даљине.
Горан Радосављевић Гури, који је водио операцију у Рачку, у свакој прилици је говорио да је акција у Рачку „перфектно изведена“. Он је за њу добио златну медаљу НАТО-а, а у прилог томе, како каже Гури, говори и чињеница да се у уџбеницима НАТО-а за специјалне операције та акција српске полиције проучава као један од примера како треба реаговати против терориста.
Истина о Рачку остала је скривена од светске јавности пре свега зато што комплетан извештај експертског тима Европске уније, достављен њеном тадашњем председништву у Бону, никада није јавно објављен. Зато не треба да чуди данашње понашање европских званичника и њихова даља подршка „званичној“ верзији о Рачку, односно верзији коју је направио Вилијем Вокер, познат и као крвник из Салвадора, где је радио исто што и на КиМ.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *