МЕТЛА

Практично, нема српског политичара који не мисли да су Срби стока. Теоријски, нема Србина који не мисли да су овдашњи политичари прва генерација својих породица којима је отпао реп.“ Овако је однос теорије и праксе у националном простору, у којем се сусрећу грађани и политичари, давно скицирао Александар Тијанић. Познавање психолошких стереотипа, поменутог мајстора дефиниција водило је закључку: „Сви су у праву.“ Важнији од процене његовог виђења јесте утисак да је уочени узајамни презир јавности и политичара постао једна од константи наше политичке сцене. Подразумевани моменат друштвеног живота који мало кога у овом мучном времену посебно узбуђује, осим у приликама када политичари претерају у „вређању интелигенције“ грађана, па гневну јавност уједине у ланчаној реакцији негодовања.
Управо то –демонстрација љутитог одговора којим се узвраћа на пређену меру (с)трпљења грађана – забележено је када је прошле недеље у простор јавног надгорњавања истрчао председник ЛДП Чедомир Јовановић, уверен да је позван да стави тачку на недоумице о најактуелнијим политичким догађањима. Био је то знак за старт силовитог судара етаблираног политичара с бесом умрежених коментатора. Драмски заплет, према поменутом Тијанићевом шаблону нетрпељивости, почео је Јовановићевим саопштењем на Твитеру, у којем је он коментарисао насловницу листа „Данас“ (карикатуру која приказује пушку уперену у председника Србије, уз коју је он – Чеда – поставио и слику новчанице од 500 евра, уз оцену: „Викенд издање Данас-а… дно дна, искеширано и пуштено с ланца“), а наставио се подужим интервјуом који је политичар потом дао „Блицу“. Уследила је салва коментара у чијем фокусу нису били Чедомирови политички ставови, већ њихов аутор. Показало се да би господин Јовановић требало с мање жустрине да помиње појмове као што је на пример – дно дна. Коментатори, заиста бројни, то су разумели као набачену лопту, па су реаговања интернет-публике била једногласна: огромна доза антипатије, уз сликовито лично адресирање оног – дно без дна. Свима је мрак на очи пао управо због јединственог моралног и етичког зрачења у наступу овог политичара, између осталог познатог по неоствареној а жељеној улози лучоноше прогреса за овдашњу – по његовом убеђењу – национално-фундаменталистички затуцану грађанску већину.
„Из чега си настао зависи од генетике – у шта ћеш се претворити, од политике“, говорио је славни С. Јержи Лец, а интернет-парламент је у духу ове поруке, небираним речима, ЛДП политичару предочио да се он, посредовањем политичког искуства, претворио у ретко жалосну и иритантну појаву.
„Још један представник ’дубоке државе’ у Србији на задатку. Лако се препознају по томе што су досадни, и лупају глупости“, пише изнервирани читалац, док други саветује да се дрски и разговорљиви политичар „захвали Коштуници што је изашао из вијетнамке“. Међу коментарима издваја се и један упућен медијима: „Невероватно је да нас у последње време (…) бомбардујете све бизарнијим изјавама овог лика који је толико релевантан да је на последњим изборима (март 2018) сакупио једва 1.900 гласова (0,2%), а на сопственом бирачком месту читава два гласа – женин и свој, по свој прилици.“
Посебно живо реаговање уследило је на део поменутог интервјуа у којем је саговорник, делећи шамаре практично свима, оценио општу ситуацију у земљи, а на питање: Ко су људи у политици?, одговорио: „Мислим да су болиди, дилетанти. Готово сви.“ Новинар је потом инсистирао: Када користите квалификације ’дилетанти и болиди’, да ли и на себе мислите? После извесног врдања, Јовановић је јавности открио: „Ова земља има два и по политичара – Вучића, Дачића и мене.“
Од тада се завртела популарна игра погађања – „ко је и по политичар“? Потом је настала и разложна недоумица: због чега је овај фронтални судар „на мрежама и околини“ уопште вредан пажње која му се придаје? Неподељени утисак је да случај Чеда најпре говори да сва сила у Србији примењеног умећа идеолошке пропаганде и тактичког спиновања усмереног на моделовање већинског мишљења – премда учинковита – није успела да угуши здрав инстинкт и способност јавности да препозна фалширање, обману, проблематична и неутемељена полазишта… На такав закључак подстичу овим поводом понављани коментари: „Не, Чедо, сви сте ви политиканти! У Србији нема политичара!“
Због чега јавност, после дводеценијског искуства током којег је бивало бележено и показивање некаквих мрва симпатије према овом политичару, данас једнодушно одбија да уважи „загриженог либерала“ Чедомира? Да ли грађани управо у њему, кажњеном поменутим дебаклом у проверавању воље гласача, препознају симптом, парадигму, производ околности које су земљу девастирале у дословно свим доменима живота? Да ли је Чеда, „њим самим“, заправо медијум за конструисање обриса типичне фигуре овдашњег актера политичког живота, чији је говор токсичан у мери у којој је то и његово мимоилажење са чињеницама важним за заједницу у којој он политички делује?
Када је недавно у Београду основан политички покрет „Метла 2020“ (Демократска странка Србије, Група за просперитет Србије и неколико удружења), речено је да је осниваче „окупило незадовољство тренутном политичком сценом“, па стога предлажу промену политичког система! Покрет чије симболично име покрива и снажну асоцијативну моћ у домену функционалне употребе, најављује да ће се залагати „да грађани гласају за људе по имену и презимену, што се сада не ради“. Премда није тако речено, метла је – да се изразимо у духу ЛДП поетике – програмски и оперативно намењена „чишћењу“ болида, дилетаната и политиканата са српске политичке сцене. Много посла, дакако!
Уколико покрет „Метла“ заживи (расположење за то постоји), као и увек, проблем (и решење!) биће критеријуми. Како разумети принципе релевантне у политичком свету којем је један од симбола Чеда Јовановић? Поводом теме избора начела деловања у политици која би уједно била и мера вредности њених протагониста и лидера, као пример значајан за сналажење у тој вредносној равни поменимо у „Печату“ набројане (текст Енигма Макрон) најважније аспекте традиционалне француске политике: суверенитет, независност и стратешка аутономија. Речене заповести „спајале су француске председнике различитих политичких оријентација, али снажног политичког и државничког деловања које је оставило дубок траг у националној и међународној политици“. Можемо ли председника ЛДП-а, али и плејаду амбициозних актера српског политичког живота, замислити другачије до као ходајуће живе антитезе овим начелима која су у једној великој европској нацији ујединила и оне који политички различито мисле, али с једнаком националном самосвешћу и одговорношћу воде политику своје државе? Поновимо – суверенитет, независност и стратешка аутономија, да бисмо се подсетили шта је превазиђена матрица за политичаре који су данас у фокусу пажње једног дела грађанске елите и медија. Најављујући оснивање и одличан социјални програм своје будуће „најјасније профилисане левичарске партије“, социолог Јово Бакић рецимо јавно саопштава: „Мени се чини да Косово представља тег на леђима Србије.“ Колико дуго би у свету озбиљне традиционалне француске политике опстао политичар који – као терет – одбацује део државе?
Давно је речено: „Истина у политици мора чекати док некоме не постане потребна.“ Има назнака да је истина о српским политичарима 21. века овде управо постала преко потребна!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *