МАКРОНОВА УМЕТНОСТ БАЦАЊА УЉА НА ВАТРУ

НЕРЕДИ У ФРАНЦУСКОЈ

Власт председника Француске Емануела Макрона успела је да гурањем реформе пензионог система којој се жестоко противи већина Француза поново распламсава протесте који су је у протеклој години довели на ивицу пропасти

Наравно да постоји класни рат, доказ тога је да је моја класа победила – изјавио је у једном интервјуу 2011. амерички милијардер Ворен Бафет. Доказ овог доказа могла би бити чињеница да је, према агенцији „Блумберг“, у првих шест месеци ове године четрнаест најбогатијих Француза свој капитал повећало за чак 35 посто, односно укупно 78 милијарди долара. И сам „Блумберг“ примећује да је до овог драматичног повећања богатства дошло у јеку масовних протеста управо због све већег економског јаза и повећања сиромаштва у Француској.
Иако је протест „Жутих прслука“, који је започет 17. новембра прошле године у међувремену готово замро, делом због тога што је власт председника Емануела Макрона у извесној мери изашла у сусрет демонстрантима, делом због неподношљиве полицијске репресије, али и због замора демонстраната, гнев најширих народних слојева није нестао него се само притајио и умирио до новог повода када се поново разбуктао и распламсао још жешће него раније. Одлука француских власти да спроведу реформу пензионог система изазвала је највеће демонстрације у новијој француској историји када је 5. децембра на улице, према проценама синдиката, изашло милион и по демонстраната, док полицијска процена износи око 700.000.

ШТА ДОНОСИ ПЕНЗИОНА РЕФОРМА Поред тога што би се предвиђеном реформом практично (иако се то не наводи буквално у програму) подигла старосна граница за одлазак у пензију, највећи проблем синдикалцима и демонстрантима представља начин на који би се пензије у будућности обрачунавале, због чега би дошло до драматичног смањења прихода. По новом обрачуну, на 10 евра уплаћених у пензиони фонд, раднику би се по пензионисању враћало 55 центи. С обзиром на то да је бруто месечни минималац у Француској 1.521 евро месечно, а да се за пензиони фонд издваја 12,39 процената, пензија би после 44 године радног стажа требало да износи 456 евра месечно, односно 5.472 евра годишње. Према последњим доступним подацима, у јануару 2018. за минималац је у Француској радило 1,98 милиона људи, односно 11,5 посто запослених. Свима њима после читавог радног века „прети“ пензија мања од 500 евра.
Ситуација је драматична и када се погледа француски просек. Према последњим статистичким подацима, просечна плата 2016. износила је 3.021 евро. По новом обрачуну, пензија једног просечно плаћеног француског радника требало би да износи 839 евра. Из српске перспективе посматрано, могло би се рећи да се ради о сасвим пристојном новцу и да се Французи жале зато што су размажени и јер воле да демонстрирају, за шта их већ бије глас. Истина је, међутим, мало другачија. По француским статистикама један пензионер самац не може да преживи месец са мање од 989 евра, пошто је толико новца, по званичним подацима француских институција, неопходно да себи обезбеди социјални стан (584 евра), храну (222 евра), воду (32 евра), струју (35) и грејање (116). Ово је пензионерска судбина која очекује половину француских пензионера и због тога не да не чуди што је толико демонстраната изашло на протесте него чуди што их није било више.
Према истраживањима јавног мњења, јасно је, међутим, да је убедљива већина свесна опасности која им прети и здушно подржава ове акције, иако су им озбиљно пореметиле свакодневни живот. Поменимо само да је у Паризу дошло до потпуног саобраћајног колапса, јер је од 16 линија подземне железнице радило само њих 5 и то знатно смањеним капацитетом. Према истраживању компаније „Луј Харис интерактив“, 69 одсто Француза подржава штрајкаче и њихове акције.

СТВАРАЊЕ НАРОДНОГ БЛОКА Више пажње од саме подршке штрајкачима заслужује чињеница одакле она долази, пошто по истом истраживању она обухвата присталице са целог политичког спектра, а не само са левице, што би се нормално очекивало, па ни социјално свесније екстремне деснице. Поред, дакле, сасвим логичне подршке са левице, где 80 посто оних који су гласали за Жан-Лика Меланшона и његову Непокорену Француску подржава штрајк и демонстрације, и са деснице, где је са 82 посто подршке присталица Марин ле Пен, тај проценат још већи, овај својеврсни устанак против Макрона подржава и чак 45 посто оних који су у првом кругу председничких избора гласали управо за њега, али и 50 посто оних који су подржавали конзервативног кандидата Франсоа Фијона.
Сви ови проценти врло су слични оним који су били производ истраживања о подршци „Жутим прслуцима“ од пре годину дана, што говори да се оба покрета могу сматрати свенародним, што, опет, указује да се није убедљива већина Француза преко ноћи претворила у милитантне синдикалисте него да је постала жестоко антимакронистичка, односно антинеолиберална. Она више не жели актуелну власт коју често перципира као нечасну и неспособну, а нацрт закона о реформи пензионог система то убедљиво илуструје. Данас су Французи са левице, деснице, па чак и са политичког центра већински стали на једну исту страну, ону против Макрона и његове владе. Резултат овога је стварање једног „народног блока“, против Макроновог „буржоаског блока“, како је то приметио француски политички теоретичар Ален де Беноа, додајући да је управо Макрон допринео процесу повећања социјалног јаза и уједињавању либерала са деснице и са левице, што је довело до елиминације традиционалних владајућих партија. А сада је, указује он, јасно да се и на другој страни ствара чврст блок, пошто по последњим истраживањима, гласачи екстремно леве Непокорене Француске показују све већу спремност да у другом кругу председничких избора гласају за Марин ле Пен, уместо за Макрона. Тај проценат је сада достигао 63 одсто и то је историјски преокрет који долазак Ле Пенове на власт први пут чини могућим, пошто је до сада могла да рачуна искључиво на своје бираче и у другом кругу би увек била надгласана.
О томе колико се власт одвојила од народа сведочи и брутална полицијска репресија која је само наставак оне спроведене над „Жутим прслуцима“ што је довела до десетак мртвих и више хиљада повређених, од којих су многи озбиљно осакаћени за цео живот јер су остали без ока, или руке. Та иста репресија није изостала ни сада, и на улицама је дошло до жестоких сукоба полиције и демонстраната у којим је насиље „снага реда“ било толико брутално и неселективно да је, како наводе новинарска удружења, само током првог дана протеста, у Паризу, Нанту и Бордоу, повређено најмање 25 новинара и фотографа, махом директним поготком контејнера са сузавцем или „гуменим бомбама“. „Најоштрије осуђујемо ово насиље које представља угрожавање слободе информисања, основног права у свакој демократији“, навели су они истичући да су у појединим случајевима новинари са видним обележјима намерно били мете.
Иако је исправно приметио да класни рат постоји, Ворен Бафет је грдно погрешио у својој процени да је „његова класа“ победила. Све показује да јесте извојевала извесну победу, али она би се врло лако могла показати као Пирова победа која би „његову класу“ могла да одведе у коначни пораз у овој рунди вечитог класног рата. Рат се и даље води све већом жестином на глобалном нивоу и исход му је веома неизвесан.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *