Легенда о Деветом краљу

O ОПРАШТАЊУ ПЕТЕРА ХАНДКЕА ОД ЈУГОСЛАВИЈЕ

На трагу Хандкеових промишљања забележених у његовим књигама, можемо се упитати: Не одузимају ли сви „велики историјски програми“, попут пројекта Велике Немачке, људима и народима трајно способност за опажање и лепоту света и живљења на човека достојан и непосредан начин?

Наведено је много разлога за посебну, уставотворну државу звану „Република Словенија“, али ниједан од њих није стваран. То, већ у првим реченицама своје књиге Опроштај сањара од Девете земље (1991), открива аустријски писац а одскора и нобеловац – Петер Хандке. Југославија је, тврди писац, била „стварна земља“; нешто што се, ни уз најбољу вољу, не може рећи за новопроглашене државе, као ни за разлоге њиховог постојања. Писац се тамо осећао као „код куће“. „Код куће, у Словенији и Југославији?“
Заправо: у стварности. Ствари су тамо биле „стварносне“; „човеку су ишле наруку“ и нису измицале у нешто нестварно и непојмљиво, као што се већ раније десило, не само у Немачкој или Аустрији већ посвуда на Западу. Насупрот овој „стварности“, европски свет је већ одавно постао претећи, хладно функционалан, „баналан и без знакова“. Осећање носталгије, фантазија писца који заиста „не познаје ствари“, нити разуме (праву) историју? (Само)обмана, уображење без икакве основе, идеализовање иначе тешке и мучне стварности земље која је тада, лагано али неопозиво, клизила у рат? Југославија је била „земља Стварности“ – и за посетиоце и за њене становнике; нека загонетна земља која је „почињала јужно од Караванки и завршавала се далеко доле, на пример на Охридском језеру код византијских цркава и исламских џамија пред Албанијом, или у македонској равници пред Грчком“. Ко је убио ту „Девету земљу“, шта је изазвало пожар у коме је изгорела заувек?

Најгора травестија Немачки магазин Шпигл је тада, у време њеног насилног разбијања, говорио о Југославији као о „тамници народа“. Франкфуртер алгемајне цајтунг – лист који је у свему предњачио – тврдио је да су, насупрот томе, немачки Аустријанци одувек живели у добрим односима са својом словеначком мањином. Можемо ли замислити „гору травестију“, пита се Хандке, „пљачкашког похода на језик и идентитет, који се против становништва словеначког народа одвија у земљи на Драви већ седам деценија и напредује све даље, са Великом Немачком као врхунским бандитом“ – изузев ако ту травестију није измислио „неки светски лист са планете Марс“? Јер то је заиста била цинична травестија.
„Државници“, несуђени „повјесничари“ и идеолози насилне сецесије – самосталности остварене на једини могући начин, ратом – убеђивали су нас тада и да постоји природна блискост, па чак и историјско пријатељство југословенских народа са северозапада федерације са Великом Немачком и Аустријом (оном K. und K., хабзбуршком Каканијом, као и оном либералном и привидно демократском, рођеном после Другог светског рата). Односно да су Хрватска и Словенија, па чак и Босна, у суштини „Запад“, док остатак то није. У француском Монду објављен је апел за спасавање Словеније у коме је Милан Кундера покушавао да непробојним зидом огради Словенију од „српског Балкана“. „Српски Балкан“ је, у фантазмама истих тих гласноговорника, убрзо прерастао у „Милошевићеву Велику Србију“, а између ње и хитлеровског Трећег рајха у „слободним медијима“ стављан је недвосмислен знак једнакости. За главни узрок рата оглашен је наводни великосрпски фашизам. У ствари, „Великој Југославији отпора“, израслој из дуготрајне борбе за ослобођење од страних господара, супротстављале су се „авети“ – „Средња Европа“ и управо васкрсла „Велика Немачка“ – ништа мање освајачки расположена него она из 1918. или 1941.
На трагу Хандкеа, можемо се упитати: не одузимају ли сви ти „велики историјски програми“, попут пројекта Велике Немачке, људима и народима трајно способност за опажање и лепоту света и живљења на човека достојан и непосредан начин?

Авет Средње Европе Стварност је касних 1980-их у Југославији почела да узмиче пред том „новом повешћу“. Да ли је та повест била уистину нова? „Била је то она (иста) прича о Средњој Европи, стара, али с временом поново оживљена.“ Пред њом је тих година нестајала и растварала се стварност. „За разлику од повести ћутљивих ветерана, из ње су пак говориле групе гласноговорника, мање-више веома бучних.“ За Словенију и за Хрватску, Србија је ускоро постала презрени и омражени „Југ“ и „Исток“ (да ли је то била – и остала – и Словенија, или Хрватска, за Аустрију?). То је, у ствари, било само „историзујуће гласноговорништво“, које се одједном „оглашавало из многих уста, у новинама, у месечницима, на симпозијумима“; нешто што је заправо одмицало, и то све брже и даље, и Словенију и Југославију, а и све њене „бивше републике“ и народе, у нестварност и непојмљивост. А плодове тога уживамо и данас.
Авет „Средње Европе“ прво је уграбила Словенију: „То је почело неколико година после Титове смрти…“ На окупљања, превасходно ради уметности и читања песама, све чешће су у Словенију позивани песници из Мађарске, Пољске, Франкфурта, Париза Милана, па и Лужички Срби… и све ређе „јужнословенски Срби“. Према њима и Босанцима требало је подићи зид – чвршћи и јачи и од оног Берлинског. То је била она иста сабласна „Средња Европа“, подсећа Хандке, у којој се сваке године и даље славио сто и неки рођендан Фрање Јозефа, а чија су „царска господа“ својевремено хтела да као „варварско трабуњање“ укину словенске језике, укључујући и словеначки и чешки – језик оног истог Милана Кундере који је у Монду објавио свој гласовити апел.

Бајка о Деветој земљи Шта је за овог писца, ако не Југ и Балкан, била Југославија? Словенија у Југославији и с Југославијом представљала је „нешто Треће, или Девето, Неназовљиво, стога и Бајколико…“; „неку „прасловенску Бајку о Деветој земљи“, која је, „из године у годину, све више узмицала пред аветињским говоранцијама о Средњој Европи“.
Велика Југославија је несумњиво била „историјска творевина“, али историје сасвим другачије од оне немачке или аустријске. Сама по себи, примећује на другом месту Хандке, историја је ужасна. Или је та Југославија можда била нешто што је само на тренутак искорачило из историје, судбоносно везана за два датума: најпре 1918, када су се јужнословенски народи с ентузијазмом ујединили у „сопствено царство у коме појединачне земље први пут више нису морале да буду колоније у сенци а њихови језици робовска домунђавања“. И други пут, у Другом светском рату, када су се народи Југославије ујединили у борби против Велике Немачке, „изузимајући готово једино хрватске фашисте, усташе“.
Цена за то морала је да буде плаћена. Словеначки народ, најпре он, „подлегао је наговору да се игра државе“. У овом случају, игра се водила под „посебно глупим слоганом: ’Small is beautifull’“. За ту (али и остале државе израсле на југословенском лешу) није постојао никакав разлог изнутра. У ствари, „велики број њих, у сваком случају већина, унутар северних народа Југославије, наговорен је споља на распад своје државе“. Журналистичким језиком: Југославија је разбијена споља. И то је учинио Запад, уз здушну помоћ из саме земље, у првом реду оних који су поражени 1945, а затим су за све то тражена оправдања, углавном у великосрпском фашизму, што не престаје ни дан-данас.

Скривени Девети краљ „Мали словеначки рат“ био је само увод или први чин у страшној и крвавој југословенској трагедији. Почела је, већ у прологу, „са бесом помраченим убијањем“. О томе довољно речито говоре слике: „Слика војника Југословенске народне армије“, на пример, „који са белом заставом излази из опкољене беле карауле, и на месту бива погођен мецима невидљивог“. Аустријске дневне новине Тагсблат донеле су тада извештај у коме озарени словеначки територијалац прича једнако озареном репортеру о својој „првој жртви, осамнаестогодишњем Македонцу“. Може ли то убијање, пита Хандке, „икада да ишчезне из памћења некоме ко га је својим очима видео“? И такође: „Има ли та Југославија, за коју се мислило да је са Другим светским ратом ипак измакла проклетству историје, сада неко своје посебно проклетство?“
Очигледно, има. Ствари су се вратиле на старо, историја својој устаљеној колотечини. Али „проклетство историје“ не носи само убијена Југославија – у којој је било „више Европе“ него у данашњој Европској унији – носи га и Европа. А Европа сноси и кривицу за то (не)промишљено, свирепо и хладнокрвно убиство.
Шта се, на концу, догодило са Деветом земљом? Да ли је она нестала заувек и да ли је растанак писца с њом коначан? Што се тиче „Словеније у Европи“, за Хандкеа је 1995. та „нова стварност“ била крајње разочаравајућа: портрете Тита заменили су они Вилија Бранта, словеначки председник се ропски улагује лидерима ЕУ, а еколошки плакати с призорима крашке висоравни сасвим су „достојни Европе“. Нове границе између појединачних држава, непријатељски расположених једне према другима, уз још „хиљаде невидљивих граница“, уместо према напоље, расту унутра, као појасеви нестварности, све док се у њима, као у Андори, више не буде могао осетити мирис земље. Миље и миље улица начичканих тржним центрима и банкама, „као продужење Парк авеније, бетонски ушприцане у планине“; места без стварности на којима, „уместо дашка културе, преостају само испарења и блебетање давно обездушеног фолклора“.
У роману Понављање Хандке говори о судбини Корушких Словенаца, словенског народа који је готово нестао, али је сачувао легенду о Деветом краљу – митском владару Златног доба. Краљ Девете земље спава вековима, седећи за каменим столом заједно са својим витезовима, али његова брада не престаје да расте. Када се краљева брада девет пута омота око стола, спавачи ће се пробудити и донети ново Златно доба земљи. На крају повести приповедач се заклиње на верност том изгубљеном краљевству: „Нека сунце приповедања заувек блиста над Деветом земљом, земљом која се може уништити само последњим дахом живота.“

Један коментар

  1. Crna jutra nad Srbijom svicu

    Citam knjigu “The Moravian Night” i ova knjiga mi vraca nadu. Da bar neko progovori o nama kao ljudima, i to mora da bude stranac, jer da je knjigu napisao nas pisac vec bi bila osudjena pre nego sto bi i bila objavljena.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *