Лажна огледала друштва и гашење либералног тоталитаризма

Нови светски дезинформативни поредак (2. део)

Не могу западни медији данас да траже избацивање дезинформација из глобалног мњења. Њихова природа и улога коју играју у својим друштвима им то не би дозволиле, чак и ако им је намера искрена

Кад у овом добу Би-Би-Си покрене иницијативу за спречавање ширења дезинформација, колоквијално названих „лажним вестима“ (fake news), а придруже се Фајненшел тајмс, Волстрит џорнал, агенције Ројтерс и АФП, Си-Би-Ес и Радио Канада, листу Хинду то личи на ону басну о жаби и шкорпији. Кад шкорпија замоли жабу да је пренесе преко потока, а она јој каже да не може јер би је „црна удовица“ убила. Па, како могу? Настрадала бих и ја! Кад после те логичне примедбе жаба пристане, и са убилачким товаром дође на пола потока, шкорпија призна: Шта да радим, моја природа је јача од корисности за мене и твоје наивне добре воље.

(НЕ)АУТЕНТИЧНО НОВИНАРСТВО Не могу западни медији данас да траже избацивање дезинформација из глобалног мњења. Њихова природа и улога коју играју у својим друштвима им то не би дозволиле, чак и ако им је намера искрена.
Шта год да данас објави Шпигл – вероватно најбољи њуз-магазин на свету – ви то морате гледати с дужним неповерењем. Клас Релоциjус је име донедавно Шпигловог репортера бр. 1 који се репортажама, које су мешавина његових лажи, у немачком јавном мњењу прихватљивих легенди и низа фалсификата винуо на сам врх новинарства на Западу – за пет година покупио је око 40 немачких, европских и светских награда за „аутентично новинарство“. Кад је откривен – ако се то уопште тако може рећи, јер „Шпигл“ има велики документациони тим у коме су и десетине доктора наука за проверу чињеница које магазин објављује – отишао је, али после неколико месеци јавног згражавања немачка продуцентска кућа Уфа из Потсдама је већ откупила филмска права на причу о том модерном Минхаузену. Лепо речено, Минхаузену. Минхаузен јесте лажов, али не непожељан у друштву. Напротив.
Такви ликови, наравно, нису случајност у савременим медијима. Било их је и у Њујорк тајмсу. Њихове лажи су чак и потребне том друштву. Оне подмазују систем који је зарибао. Не би Релоцијусу, на пример, прошла ниједна лаж у којој би писао о Србима као „добрим момцима“, а која би излазила из пожељних и друштвено потребних стереотипа на којима се граде Шпиглове репортаже и у којима плива немачка јавност. „Ухватили би га у лажи“, чак и кад би прича била истинита. Односно што би прича била истинитија, то би оптужба била већа. Не Релоцијус, о томе у Шпиглу не би могао писати ни највећи живи писац на немачком језику – Петер Хандке. Чак ни кад је добио Нобелову награду.
Како је тако нешто у „огледалу“ друштва (немачки der Spiegel значи – огледало) могуће? Па, тако што медији на Западу одавно, сем у самопрокламацијама, нису огледало онога што се збива. Они су системи „кривих огледала“ која праве нову реалност од оног што постоји, тако што је врхунски професионално (али ослобођени свих етичких обавеза) касапе, филују и пакују онако како је то друштву касног капитализма, односно онима који управљају тим друштвом, потребно. Не може се „четврти стуб демократије“ држати другачије од остала три. Не треба испустити из вида да Јозеф Гебелс јесте био велемајстор у пропагандним радњама средином прошлог века, али да су важно место на његовој полици за књиге заузимале две Бернајсове приручне књижице, али капитална дела америчког public relations-а. Као и да је Ајви Ли, човек за кога се веже детаљ да је први основао агенцију за ПР у Њујорку, радио за Немачку све до почетка ратних дејстава.

[restrict]

 

ДЕЗИНФОРМАЦИЈА МОКРИ ПО ГРОБУ ИНФОРМАЦИЈЕ Свет који ћете наћи у данашњим медијима вештачки је. Он постоји само у медијима, а реалност је ту само као оне кугле на ногама затвореника. Може да успорава кретање, али не мења приступ. Либерална медијска инфраструктура је створила глобално мњење у коме је дезинформација преузела улогу информације.
Истраживање француског политичког писца Владимира Волкова показало је да Совјети јесу били велики мајстори дезинформисања, па их је после та ђавоља вештина сахранила, али Запад из тога није ништа научио. Односно јесте научио дезинформисање, али не рачуна да ће се то и њима обити о главу. Напротив, Запад је дезинформацију учинио глобалном маглом која се не диже, а дезинформатори су уверени и да их нико не види док они то раде. Зато не могу да стану.
Дезинформација је манипулисање јавног мњења у политичке сврхе, путем информације обрађене заобилазним средствима. Волков наводи примере тих активности од Тројанског коња до наших дана – као и оне током рата у Босни. Леп пример су заносне приче о „логорима за силовања“ које су западни медији објављивали под насловима „Ужас силовања“, „Систематско силовање“, „Европа суочена с језивим ужасима“, а онда су они подупирани великим закључцима да су „српски екстремисти користили силовање као ратно оружје у својој политици етничког чишћења“. И, као што смо видели, мали је корак од „српских екстремиста“ до свих Срба. А то и јесте циљ „доброг“ дезинформисања.
Међутим, иза великих оптужби Срба за „силовање жена у арсеналу српског терора“ остала је статистика надлежне установе УН, која је такође пошла од „медијских чињеница“ о стотинама хиљада до „објективније“ процењених шездесет хиљада силованих муслиманки. И: „Комисија УН је изнела процену од 2.400 жртава (из све три заједнице заједно), на основу 119 познатих случајева, а комисија Савета безбедности је испитала 223 жртве које су по сећању навеле око 4.500 случајева (и овог пута, такође, заједно све три заједнице). Међутим, шта је остало у сећању публике? Да су Срби систематски – а не повремено – силовали муслиманке у великом броју.“ Да, као што прецизно закључује Волков – у западним медијима „Срби су систематски“ силовали.
Пошто је реалност неупоредиво сложенија од тривијалних дезинформација, иза тога се крије још један слој лажности. Као на пример, писмо Луције Ветрусе, часне сестре у Босни коју су „силовали српски војници заједно са две друге сестре. Она је својој надређеној писала да јој саопшти да је доживела ’ужасно искуство, које се не може исказати’ молећи да јој помогне ’да прихвати нежељено материнство’. Писмо је објављено у магазину Notizei dei gesuiti d’Italia и пренето у разним другим листовима међу којима и La Libre Belgique и La Croix, који су документ објавили на првој страни. La Libre Belgique је поштено 14. јануара 1996. демантовао: ’Надлежни су сазнали – на несрећу, са закашњењем – да је писмо фалсификат, да га је написао (можда полазећи од стварних чињеница) један свештеник из Босне да би узбунио међународну заједницу’“. Као што се лепо види, и кад су ухваћени у лажи, „поштени“ магазини не признају своју неподопштину, јер је добри свештеник преварант писао „можда полазећи до стварних чињеница“. Поштено је једино што су ставили ово „можда“. У океану лажи и то је острвце наде.

ПРОЦЕС СТВАРАЊА УЈЕДИЊЕНИХ ЗОМБИ НАЦИЈА Али ово играње речима производи тешке последице. Савремени човек је тотално окупиран присуством медија у свом животу. Па, ми искључиво на коришћење медија трошимо 30 одсто будног стања, а онда додатно 39 одсто будног стања медији су с нама док смо у некој другој активности. Две трећине будног стања смо с медијима! На раду од кога живимо проводимо 21 одсто будног стања.
Доба дезинформација је наша судбина. А Зомбиленд је логична последица. У току је настојање „невидљиве руке“ светске владе у сенци да створи United Zombi Nations. У делу (Dis)information Age (2012) Шехид Ник Мохамед оповргава стереотипе како дигиталне технологије и интернет доприносе информисаности и знањима људи. „Интернет исто толико, ако не и више, утиче на сејање незнања, ’па стога анкетна истраживања показују мали или готово никакав напредак у нивоу знања Американаца између 1989. и 2007. Марк Бауерлејн даље развија ту поенту, истичући да студија за студијом потврђују како млади људи данас чине ’најзатуцанију генерацију’ која шокантно слабо познаје грађанска права, историју, географију, науку, књижевност’.“ Нове генерације су одсечене од стварних догађања „као ниједна генерација раније“.
Последице тога нису једносмерне. Франкенштајн увек тежи да се отме креатору. Тако, иако је раширеност медијског утицаја већа него икад, крајњи резултати нису у складу са жељом оних који су створили и одржавају светски дезинформативни поредак. Четврт века после пада Совјетског Савеза опште неповерење у независност водећих медија, у глобализованом свету, покренуло је – како је то описао Маршал Маклуан – процес трибализације: што је изазвало дезинтеграцију светског информативног поретка, али и дезинтеграцију модерног глобализованог света.
Данас је само делимично тачна констатација да је свет постао мултиполаран. Процеси су много сложенији и они не прате западне либералне обрасце.
Кад бисте пред собом раширили карту света и почели да убадате заставице где је у току „буђење народа“, видели бисте да то иде од Чилеа до Алжира, од Париза до Хонгконга, од Техерана до Тиране и Београда. Либерализовани свет се јасно растаче и као да се остварују начела „четврте политичке теорије“ Александра Дугина (књига је преведена и на српски). С гашењем либералног тоталитарног реда (који је, гле историјске ироније, своје име утемељио на слободи – liberty) свет нема нову уверљиву глобалну идеолошку понуду. На реду је решење које значи успостављање свог идентитета као парадигме. Озбиљно слободарски утемељен почетак. Незападни. А онда је на реду успостављање глобалног поретка различитости. У коме ће и Запад бити само каменчић шареног мозаика. Оригиналан као и сваки други, али не изузетан.
Сада смо пред питањем да ли западни медији, који су још увек најмоћнија информативна структура, могу изаћи из фронта неупитне одбране status quo-а и вратити се својој природној улози из XIX века, коју је Виктор Иго описао као „мајку свих револуција“. Да подрже корените промене у глобалном друштву. Не реформе, промене. То би било друштвено корисно и за транзицију Запада и за успостављање новог информативног поретка. Али то није извесно.

У РАТ ПРОТИВ ЗЛА ТРИВИЈАЛНОСТИ У друштвима се траже, додуше стидљиво, одговори на тај дезинформативни изазов. Рецимо, медијска писменост убрзано постаје део школских курикулума на свим нивоима образовања. Опет се враћамо читању „између редова“. Медијска писменост, у начелу, оспособљава становништво да критички посматра све што медијским посредовањем долази до њега и настоји да у (дез)информације проникне и поређа их по логици потребе човека да, ипак, буде информисан о ономе што се догађа у свету у коме живи, без обзира на корпоративне интересе и идеолошке основе система у коме се нашао.
Пет је елемената медијске писмености (коју никако не бисмо смели мешати са информатичком писменошћу, као овладавањем техничке употребе медија): разумети како медији утичу на друштво, шта су стварни садржаји медија, како производи медијска индустрија, критички посматрати друштво у коме живимо и добро процењивати делотворност личне моћи и знања. То није мали напор за појединца. Вероватно није ни реално да медијска писменост буде општераширена. Али она може постати једини излаз у добу у коме се никоме неће моћи веровати а да не сагледавате ко је тај и зашто то прича.
Засад се бежи од „терора избора“ у обиљу бескрупулозних конструкција лажи. Отуда у труљењу либералне демократије, у чему је врхунац колонијална демократија – терор експортован у демократској форми и насилно имплементиран од „слободног света“ у „земље у транзицији“, што је и Србија – ријалити програми постају последње оазе где обитавају остаци остатака истине. Отуд и њихова популарност. Кад сте народ, једино ту можете видети шта се дешава. Чак и да будете посвећени и у неке тајне испод покривача и полумрака. Све остало је иза непрозирних кулиса и потопљено у море обмана, полуистина.
Наравно, не могу септичке јаме бити темељ за ново друштво. Јер, како је уочио Теодор Адорно, признајући да „шта год неко мислио о делима Хане Арент, на која иначе гледам врло критички, она је у сваком случају у праву када зло поистовећује с тривијалношћу. Само што бих ја то обрнуо; рекао бих да није зло тривијално него да је тривијалност зло; наиме, тај облик свести и духа уопште, који се одмах прилагођава свету какав јесте, који се покорава принципу инерције. А тај принцип инерције и јесте само радикално зло.“
Дакле, са злом се мора раскрстити. Повући гранична линија и јасно одредити чинове греха према човеку и друштву. На крају и санкционисати преступе. Али то подразумева и раскид са западњачким огољеним материјализмом и са сад већ суморном позитивистичком идејом „по којој се ум своди на бројање ногу стоноге“. Мораће се пензионисати просветитељство, озбиљно оболело од Алцхајмерове болести („проблеми с памћењем, размишљањем и понашањем“), јер, вели Адорно, овај свет „вероватно може преживети само ако се држи принципа ’одбаци све, да би добио’“. Ништа ту није једноставно. Али кад одбијете да будете неупитни поданик новог светског дезинформативног поретка, ништа није ни немогуће.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *