Почетна / Ексклузивно / Космополитизам је индивидуализам

Космополитизам је индивидуализам

„Печат“ ексклузивно објављује одломак из најновије књиге италијанског филозофа Дијега Фузара „Глебализација – класна борба у време популизма“, која је од септембра 2019. доживела и друго издање. ГЛЕБАЛИЗАЦИЈА  (Glebalizzazione) јесте оригинална кованица аутора којом се разобличавају флоскуле зване „глобализација“ и „мондијализација“ у њиховој правој намери укидања људских права на планетарној скали. „Глебализација“ открива да је глобализација у ствари серијска производња савременог робља, слабо плаћеног, у привременом радном односу, у стању несигурности.
Захваљујемо не само Дијегу Фузару већ и издавачкој кући „Рицоли“, посебно Донатели Ђанколи из Службе за односе с медијима овог издавача која нам је љубазно поверила ово ексклузивно објављивање.

Космополитизам је доминантна воља постојања људске расе коју она мора да следи у људском роду. Патриотизам је воља коју та сврха мора следити првенствено у нацији чији смо чланови. Из тог разлога, према Фихтеу, космополитизам без отаџбине – онај који одговара економској глобализацији – „иде у супротном смеру, беспредметан је и бесмислен“

Леопардијева лекција

 

А ево још једне лепе занимљивости савремене филозофије. Ова дама је гајила илузију љубави према отаџбини. Желела је да цели свет буде домовина, а љубав универзална за све људе. (…) Резултат је био да у ствари нема више љубави према отаџбини, али уместо да сви људи признају свет за отаџбину, све отаџбине су подељене у онолико отаџбина колико има и људи, а универзални сабор који је подстицала филозофија претворио се у индивидуалну издвојеност“ (Ђакомо Леопарди, Зибалдон).

* * *

Диктатура тржишта је постала робијашница мишљења. Хоће ли популизам поново распалити борбу против капитала?

* * *

Према решењу које је понудио Фихте, да би се еманципација човечанства могла остварити у облику превазилажења економског фанатизма и успостављања хоризонтално демократских односа између слободних и једнаких појединаца, треба следити комунитарни интернационализам или, ако неко тако више воли, универзалистички патриотизам. Фихте каже на тему универзалистичког патриоте да „љубав према отаџбини и њен космополитски смисао су блиско сједињени и то двоје је заправо у одређеном односу“.
Заиста, „љубав према отаџбини“ је деловање тог односа, а космополитски смисао је његова мисао. Ово прво је појава, а оно друго је унутрашњи дух те појаве, „невидљиво у видљивом“. Другим речима, стандардни носилац космополитског комунитаризма, универзалистички патриота је позван да своју домовину увек сматра делом човечанства. Према томе, не као територију која се шири на штету других народа већ као јединствену и непоновљиву стварност која је у својој неодвојивости богатство за цело човечанство, схваћено као мноштво разлика у којима се изражава јединство људског рода. Тако пише Фихте на сличан начин који ћемо пронаћи и код Мацинија.
Космополитизам је доминантна воља постојања људске расе коју она мора да следи у људском роду. Патриотизам је воља коју та сврха мора следити првенствено у нацији чији смо чланови.
Из тог разлога, према Фихтеу, космополитизам без отаџбине – онај који одговара економској глобализацији – „иде у супротном смеру, беспредметан је и бесмислен“. Заправо, лажни космополитизам тог типа, на теоријском нивоу, остаје потпуно апстрактиван и не делује на практичном нивоу.
Једини начин да будемо заиста космополити јесте промовисање универзализма еманципације полазећи од сопствене посебне националне заједнице, дакле почевши од сопственог самосвојног комунитарног укорењивања.
Капиталистички космополитизам тежи да се националне државе растварају, јер су бастиони економског суверенитета, али потом и тврђаве колективног идентитета, веза у заједници и спона грађанства. Уместо националних држава он апстрактно обећава највећу и најзанимљивију стварност једне примамљивије отаџбине велике као цели свет и, конкретно, претвара сваког монадског појединца у властиту себи самодовољну отаџбину, у неповезани солипсистички универзум. Ту лежи замршена веза између космополитизма и индивидуализма, што је Леопарди већ наслутио када је написао 3. јула 1820 године: „А ево још једне лепе занимљивости савремене филозофије . Ова дама је гајила илузију љубави према отаџбини. Желела је да цели свет буде домовина, а љубав универзална за све људе. (…) Резултат је био да у ствари нема више љубави према отаџбини, али уместо да сви људи признају свет за отаџбину, све отаџбине су подељене у онолико отаџбина колико има и људи, а универзални сабор који је подстицала филозофија претворио се у индивидуалну издвојеност.“
Укратко, врхунцем космополитанизације човек не постаје фантомски „грађанин света“, у складу с химерама душа заљубљених у глобализам. Напротив, претвара се, пошто је монадски појединац, у републику за себе, у конкурентском сукобу са свим другима.
Помрачује се „љубав за отаџбину“ и отаџбине, уместо да се настане у нацији великој као цела планета, „подељене су у онолико отаџбина колико има појединаца“: универзално уједињавање човечанства, које је обећао дискурс космополита, дијалектички се претвара у индивидуално издвајање, коесенцијално са атомизмом друштва слободног тржишта.
Штавише, непријатељство између отаџбина нестаје, али не у смислу његове неутрализације: оно се једноставно преноси на индивидуалну раван, према узору хегеловског „атомистичког система“ и Хобсовог појма belum omnium contra omnes (рат свих против свих – прим. прев.), дакле против свих атома који се такмиче на глаткој равни јединог тржишта без граница. Тако схваћен космополитски простор није „дом за све већ тржиште за свакога“.
Не поништава се сукоб већ он једноставно склизне ка индивидуалној димензији својственој либералистичкој конкурентности, па се поништава друштвена и политичка стварност – тачније нација – која се једина показала способном да у авантури модерне превазиђе индивидуалне идентитете (религијске, идеолошке, етничке) и створи лик колективног идентитета. Тај колективни идентитет је омогућио – темељећи се на визији друштва, с много права и дужности, на учешћу и на заједништву идеала и сагласних нарација – како трансцеденцију себичног индивидуализма ,тако и стварање облика демократског учешћа владајућих класа који се увек могу усавршавати.
Према теоријском чвору који је већ био јасан француском историчару Ернесту Ренану, почев од Француске револуције идеја нације различито је повезана с облицима једнакости, грађанства и представништва. Лишени националних корена и припадности заједници, глобални људи су осуђени на перпетуум мобиле лутања које одређује флексибилни капитализам: апстрактно они су грађани света, а конкретно, пошто су ослобођени националне везе, они више немају држављанство и осуђени су, као и свака роба, на непрестано кретање дерегулисаног тржишта у складу с поимањем шкотског филозофа Томаса Брауна. Штавише, једино обећање слободе за које је либералистички космополитизам способан односи се на појединца и његово ослобађање од било каквих препрека које могу ограничити његова кретања, на његов аквизитерски егоизам и на жељу за потрошачком моћи.

Превод с италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *