Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
ЈЕДНО ЛИЧНО СЕЋАЊА НА ПОЧИВШИ XX ВЕК
Пише Зоран Живковић
По древној источњачкој легенди један се мудрац стално молио да га Бог поштеди живота у занимљиво време. Да је исток источнији од нас, били су уверени бивши југословенски народи све док у свом тегобном метежу новије историје нису осетили мирис и пепео успомена из тог невероватног и већ толико почившег XX, иначе века чак две Југославије. Обе су нестале у сталној потрази за својом равнотежом, мада је Југославију и споља било веома лако учинити подједнако успешном, колико и нестабилном. Јасно се то види и на савременој пучини историје, где било да бивше југословенске републике плове пожељним или оним погрешним курсевима, на тим чамцима за спасавање који су им једино преостали са некадашњег великог југословенског брода.
Историја две прошавше Југославије може се стога и данас представљати на небројене начине. Па се сасвим лако може свести и у само два позната афоризма Бране Црнчевића. Оба су репрезентативна јер сада представљају неку врсту хаикуа југословенске историје XX века. Неодољиво сведочећи о таленту аутора, али још и више о духу тог времена: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и узели нам све“, да би потом, после рата, „године у нас биле или кишне или историјске“.
Било је то још једно лето у XXI веку, с Војом Станићем у Херцег Новом. Свако јутро су се за његовим столом уобичајено мењале разне екипе, али то јутро испред „Додоа“ одједном је бануо нико до Јаков Јаша Гробаров, и као да је тим неочекиваним појављивањем најпре подсетио на пуноћу значења тог свог неоколишућег презимена. Али од свих за столом, иако је био у високим осамдесетим, први се прибрао управо Војо, брзо се придижући и понашајући баш као да је пред нас лично ступио, нико други до сам Иво Андрић, и уз мио војовски осмех поздравио Јашу са: „Амиго.“
И као да је у трену покренуо истоимену песму Арсена Дедића: „Ноћне шетње зимским градом / остају недовршене наше вечне теме … трошили смо живот и скромно и сјајно … ти си све што имам / једино и трајно…“И та песма, и тај морски свет у рано јулско јутро на херцегновском Шкверу, и као да нас је све то „замантало“, а Арсен ме је још једном, наизглед тихо, „попут тата, кораком Арсена Лупена“, опет стигао, ма где, ето, да се затекнем.
И поново је, и то у свом ненадмашном амбијенту, тријумфовао тај магични медитерански дух, без којег се Дедићеви „примјењени стихови“ не би толико надвили над успоменом на једну сада већ бившу земљу, и једно време које се немилосрдно удаљава од нас. И још једном је замирисало „грко и слатко“ море успомена и она дуга путовања, и све се лако прелило у разговор о Југославији, тој „тамници народа“, у којој је могуће било живети и с Арсеном.
Све нас је водило Арсену и његовом времену, и све је могло стати у једну једину реч – амаркорд, у ту дијалекатску реч из околине стварног, а не метафизичког Риминија, који је прославио Федрико Фелини, стварајући очаравајућу филмску слику поводом стварне магије, па и животног шарма великих, али и оних малих приморских места на обалама широм Медитерана.
Када је 9. октобра 1978. године свет напустио Жак Брел, један од најчувенијих француских шансонијера, Арсен Дедић је написао песму „Отишао је Жак“, и у њој строфу: „Прва година факса / побјећи ће ми влак / колико посто мене /одвојио је Жак…“
У том посмртном омажу Брелу, малтене као један од најближе ожалошћених, називајући тада себе Бреловим „најгорим ђаком“, он није могао ни да наслути да све оно што је у његовом животу значио Брел, тог 9. октобра 1978, да ће отприлике то слично прожети „осетљиве Југословене“ 17. августа 2015, у дану када је отишао Арсен. … И „БРОД У БОЦИ“ У тим седамдесетим, и почетком осамдесетих, у своје прве студентске јесени многи су у Београд и друге познате универзитетске градове широм Југославије поред кофера једино доносили сећање на завичај, носећи га попут оног Арсеновог „брода у боци“. У то време, када су путеви и будућност били подједнако магловити и нејасни, Арсенови стихови и плоче имале су тада неки виши смисао, откривајући наду у тим неиздрживим налетима првобитних носталгија. Арсен је песнички уверљиво, али болно и прецизно, као нико до тада, именовао прве „вертеровске јаде“ тог младог света који је улазио у незамисливе личне и опште промене. И тако се сваке јесени „рушио један зелени аутобус низ једну београдску падину“.
У тим почетним студентским годинама које су се највише грејале чежњом за југом, Арсен је бол и носталгију ослободио старе патетике, откривајући за љубави, растанке и самоће сасвим нова осећања, значења и имена. И свима им заједно дао ону красоту коју има оно једино право племство, племство бола, која се тако осећа у зачараности и једноставности Тиновог „Одласка“, песме и песника, без којих Арсен не би био то што је постао.
У годинама када је између Београда и Бара остављено много осећања у „влаку према југу“, у мислима на „њежне године“ „дјевојке из мог краја“, тек касније је постало јасно колико је Арсен као нико на овим просторима, својим песмама на незабораван начин подсетио на познату Новалисову реченицу да је љубав нема, и да јој само песништво даје глас.
Прве година студија требало су да буду знак да је живот тек почињао, али се већ увелико вапило за утехом. Тражила се она у мору, у бескрају, у недрима завичаја; Арсен ју је тада доносио и то неком посве новом осећајношћу у својим стиховима и музици, који никако нису били лишени једне академске висине, али су и поред тога, и пре свега, освајали једним аутентичним и препознатљивим шармом и директношћу којом су освајали градови на медитеранским обалама.
Када је Арсен обукао стари морнарски капут, онда је заиста било могуће да у исти мах срце буде у Марсељу, а душа у Фамагусти. Тај капут, Арсенови стихови и музика, били су знак да ћемо, дилановски речено, остати заувек млади.
И одједном су се, не само у његовим песмама већ и у стварном животу, негдашњи вертеровски јади временом претворили у неку звездану прашину, загонетно интригантне патине, која је сјајила „таквим сјајем“, да је све, не само мала приморска места, исти писци и књиге, заиста почело да „води к мени“.
Арсенова поезија, плоче и концерти променили су дотадашњу патетику и језик љубави, као и поглед на њу. Певао је о томе колико због ње, и кајања за неким, треба проћи, јер нема љубави која не живи од плача, како је певао Жорж Брасанс, кога је Арсен, такође у свом препеву, донео у нашу културу.
У времену једног колективистичког заноса, неке врсте једновремене љубави према идеологији и држави, Арсен је подсећао да је волети, ипак, више од свега. И што је још важније, да наша осећања једино могу учинити наше постојање апсолутним.
Почетак осамдесетих, тај, испоставило се, belle epoque друге Југославије, бар за мене је протицао у скоро свакодневном омажу Арсену Дедићу на локалном Радио Бару. Тај свакодневни принцип, у стилу: Nulla dies sine Arsen (linea), вероватно је најзаслужнији, у неком метафизичком смислу, што се у јесен 1986. Арсен неочекивано појавио у Бару.
Како је, бар с моје стране, ово познанство заиста дуго припремано, испада да сам ову драгоцену прилику тада добро искористио. Јер предвечерње септембарско дружење претворило се у дугу ноћ с Арсеном, у стану Миодрага Лекића, тадашњег директора барског културног центра, а будућег министра и амбасадора. Када је ушао и видео у једном углу скоро све своје плоче, био је очито најпријатније „уздрман“. А када сам почео с питањима, подсећањима и импресијама о томе шта је његова музика, схватио сам да сам у његовим очима досегао висину која је вероватно била последица можда и једног невеликог хоризонта очекивања, који је очигледно имао пре овог доласка у Бар.
Зато ми је, по повратку у Загреб, одмах послао тада сасвим нову збирку „Хотел Балкан“, са препознатљивим илустрацијама Мома Капора, и што је још важније, у књизи ми је исписао једноставну али арсеновски занимљиву посвету, коју сам тада доживео као најдрагоценије одликовање, и најбољи могући знак да сам можда, и ипак на неком добром путу. Данас ме та посвета не подсећа само на то изузетно вече с Арсеном у Бару, већ и на дух једног прохујалог, али и незаборавног времена.
Подсећајући да ретко долази у Црну Гору, присетио се те вечери како га је, приликом првог боравка у Титограду, један његов Дедић, Куч, тада, не дозвољавајући да прође исувише времена, стално питао само једно: ’Оли ми рећ’, дира ли те ко?
Када сам почео да хвалим вредност песме „Таквим сјајем може сјати“, испричао је трагичну животну повест једне од најлепших жена југословенског филма Божидарке Фрајт, која је остала без родитеља у познатој трагедији српског народа на Козари. Да би своје емоције о филму „Жива истина“, о том времену, о свему што је осећао и даље осећа према Божидарки, завршио незаборавном реченицом: „Божа ми је скоро исто што и Габи, само што је Габи за крај.“ Био је то у литерарном смислу највиши тренутак те септембарске вечери 1986, онај антологијски тренутак, јер ме је та реченица подсетила и на један иначе неупоредиво мање чедан тренутак у којем се нашао млади писац и дипломата Иво Андрић. Мало је рећи, тврди се према тој познатој анегдоти, да је био затечен у једној више него „неприкладној ситуацији“, али је он, онако андрићевски „необавештено“, ипак успео да изусти, нешто чега нема ни у сећањима најпознатијих судских вештака за бракоразводне парнице: „Дође као љетња киша.“
Следећи сусрет с Арсеном догодио се 1990, у години у којој су се већ десиле толике промене на простору одлазеће Југославије. Мада оне најкрвавије само што нису.
У Сутомору, где је ТВ Титоград снимао део емисије о Неди Украден, а Арсен био гост, он нам је објашњавао ситуацију у тадашњој Хрватској и све што му је она донела. Подсећајући да је јавно подржавао тада бивше, а свакако поражене хрватске комунисте, испричао је како су га из ХДЗ-а, после победе на изборима, позвали да учествује на том великом концерту „побједе хрватске демокрације“. Испричао је да се захвалио на том позиву, и то речима: „Зовите Габи, њој су иовако партизани убили оца.“ Видело се да је био задовољан, и да је уживао у том сопственом одговору, без обзира куда ће све на крају, а свакако ће отићи. РАТ ЈЕ СТАО ИЗМЕЂУ НАС Иако је Арсен управо у Хотелу „Балкан“ написао песму према којој је живот Чешка, а не Пољска, и да постоје бројни „тихи методи“, и у том, зачудо, сматарало се „европскијем“ и свакако организованијем и развијенијем делу бивше Југославије преко таквих Арсенових могућности одвећ лако се прешло. Као да их је тамо историјски засврбела могућност да буду најзад, и први пут, против неког „окупатора“, против којег се може бити.
И онда је и заиста „рат стао између нас“. Све је баш почело да се одвија у стилу Арсенове „иза нас наши, иза њих њихови“. Али када је наступио у споту „Зауставите рат у Хрватској“, овде је то узето као нешто неопростиво, поготово што се вијорила хрватска застава с фамозном шаховницом. Једноставно, шаховница, сматрало се, није могла било како да импонује некоме ко је носио име по Арсенију Чарнојевићу, ко је крстио сина у православној цркви у Книну, и чији је отац био и председник Православне општине у Шибенику.
С друге стране, у земљи коју је више пута у историји прожела врелина „дугих ножева“, неко с тим карактеристикама никада више није могао бити виђен као довољно лојалан грађанин, а камоли добар Хрват. Мада је остао лојалан и Загребу и Хрватској, ипак о Лисинском и јагми за концертима, као некада, више није могао ни да сања.
И све што је било богатство и предност Југославије, и у Арсеновом случају, као да је постало кобна двосеклост. Његов живот је почео да се одвија у дому без домовине, и то није престало ни када су последње југословенске ратне игре завршене, са опште катастрофалним последицама.
Када се Арсен Дедић појавио у нашој забавној музици, постојала су два јарка тона која су персонификовали Иво Робић и надолазећи Ђорђе Марјановић, како би рекли постмодернисти, као у исти мах сећање на прошлост, али и на будућност. Робић је био опатијски краљ који је одвећ тачно погађао један традиционални малограђански средњоевропски хоризонт и сензибилитет, док је Ђорђе падајући ничице стварао дотле нечувене размере популарности.
Арсен Дедић рођен је и одрастао у шибенској југовини, па је његов натпросечни медитерански сензибилитет, нераскидив од његовог стваралаштва, природно означио и обојио и његове стихове, као и његову музику. Како је и сам говорио, његов Шибеник и Фелинијев Римини дели и спаја Јадранско море, те да му је Римини, не само због тога, ближи од многих градова у унутрашњости његове, испоставило се, домовине у сталном тражењу својих коначних граница..
У песми „Пароброд Рекс“ подсетио је на један од најзначајнијих тренутака у Фелинијевом ремек-делу, када читав градић, на пловилима разних врста излази на отворени Јадран, само да би бар једном осетио светла великог, митског брода „Рекс“. Та врста предања, које је раширено целим Медитераном, та вера у долазак великог прекоокеанског путничког брода који ће допловити и преузети „све терете“ остављеног и изгубљеног живота у малим приморским местима, незаборавно је инспирисала Фелинија, а потом и Арсена за ову песму, која у својој суштини носи неутаживу човекову чежњу за слободом.
Арсен Дедић је врло рано почео да препевава најпознатије медитеранске кантауторе Фабриција де Андреу, Ђина Паолија, Серђа Ендрига, Луиђи Тенка, да би 1982, после Дилана, Коена, Брела, Брасанса, добио једно од највећих кантауторских признања, награду „Премио Тенко“. Та награда је установљена у Италији, у знак сећања на кантаутора који је, у одређеним личним околностима, када његова песма није успела да задобије наклоност жирија у Сан Рему, несрећно дигао руку на себе.
У тај Арсенов медитерански круг спадају и најзначајнији француски шансоњери, ти наследници древних трубадура и трувера, једног Вијона, као што су Брел, Брасанс, Лео Фере, Жорж Мустаки, чије је песме такође донео у наше животе и њихов сензибилитет унео у нашу културу.
Када је 2016. године Боб Дилан добио Нобелову награду за књижевност, као да је на известан начин учињена и почаст и тим модерним европским трубадурима, у које свакако спада и Арсен Дедић, а који су, настављајући једну древну и богату песничко-музичку традицију с обала Медитерана, у другој половини XX века створили дело које је по својој вредности далеко превазилазило оно што се до тада сматрало вредним у популарној европској и светској музичкој култури.
Седам година пре Нобелове награде Боб Дилан је у београдској Арени одржао концерт, на којем сам срео некадашњу студенткињу права из Вршца, која је почетком осамдесетих ушла у тада познату књижару, академијин Антикваријат, купила тада тек изашле „Народне пјесме“ Арсена Дедића, и почела одмах да их чита, не закорачивши још у Кнез Михаилову. Та слика занете студенткиње у поезију Арсена Дедића и даље је за мене једна од најлепших слика Београда и Југославије осамдесетих.
