Излог књиге

Петер Хандке
ГОЛМАНОВ СТРАХ ОД ПЕНАЛА
„Лагуна“, Београд

Бивши голман Јозеф Блох остаје сада и без посла на градилишту. Лута Бечом, проводи дане одлазећи у биоскоп, читајући новине, телефонирајући… Без икаквог јасног мотива убија биоскопску благајницу са којом је претходно провео ноћ и одлази аутобусом у погранично подручје. Умишља да га људи прате, шпијунирају, играју се с њим, чудно се понашају, чудне ствари говоре… Као голман пред играчем који изводи пенал, Блох у грчевитом страху покушава да протумачи покрете противника и одбрани ударац. Нобелова награда за књижевност додељена је Петеру Хандкеу 2019. „због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања“. У контексту овог образложења Голманов страх од пенала једно је од најрепрезентативнијих Хандкеових дела. Према писању Њујорк тајмса „на самом почетку свог стваралаштва Хандке је био enfant terrible европске авангарде, сводећи све друштвене, психолошке и историјске категорије искуства на својеврсни лингвистички конструкт“.

Живојин Мишић
МОЈЕ УСПОМЕНЕ
„Прометеј“, Нови Сад

Према речима др Сава Скока, Војвода Живојин Мишић је, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своје успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до команданта српске 1. армије у великој Колубарској бици и начелника штаба Врховне команде за време савезничке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер је његов животни пут доиста био „дуга и тешка борба“. Више од четрдесет година провео је у војничком мундиру и учествовао у шест ратова, уздижући се постепено од најнижег до највишег положаја у српској војсци, од чина наредника до прослављеног војводе, чије је име ушло у уџбенике ратне историје држава скоро на свим континентима. За све то време задржао је необичну скромност и лик правог народног војсковође, чак и онда када је постао легенда не само у Србији већ и далеко ван њених граница.

Пабло Неруда
ПРИЗНАЈЕМ ДА САМ ЖИВЕО
„Космос издаваштво“, Београд

У мемоарима Пабла Неруде, добитника Нобелове награде за књижевност, чувени чилеански песник сјајним језиком и стилом, који карактерише његове најбоље текстове, читаоцима приповеда не само главне догађаје из свог живота већ и околности у којима је стварао своје најпознатије песме. Песник је на маестралан начин изложио како своје виђење уметности и поезије, тако и разлоге због којих је до краја живота бранио своје познате политичке ставове. Подједнако успешно и живописно, песник се присећа извесних личности, од којих су многи били његови добри пријатељи: Гарсије Лорке, Албертија, Мигела Ернандеса, Елијара, Арагона, као што нас упознаје и са својим односом с неким истакнутим личностима политичке сцене његовог времена. У том смислу, посебно је дирљиво песниково присећање – чиме се књига завршава – на његовог доброг пријатеља Аљендеа, написано три дана након председникове трагичне смрти. Песник – писао је Неруда – „у извесној мери мора да буде и хроничар свог времена“. У овим својим мемоарима Пабло Неруда се показао као аутентичан хроничар и сведок свог времена. Своје мемоаре писао је готово до последњег дана живота. Они обухватају све најважније епизоде из његовог живота, од првих искустава из детињства прожетог раскошним мирисима и бојама чилеанских шума и природе, до добијања Нобелове награде и осталих догађаја и искустава који су стално изнова и све више богатили његов живот.

Небојша Миленковић
НЕШТО ШТО СТРАШНО ПОДСЕЋА НА ЖИВОТ
„Академска књига“, Нови Сад

„Главни јунак овог романа је концептуални уметник, песник и библиотекар Славко Матковић, једна од митских личности Суботице, а коју Миленковић узима за свој алтер его исписујући псеудоисторије и фантастичне повести о граду и његовој најславнијој грађевини. Ово је књига о читању и писању, о заменама идентитета, о валпургијским ноћима у суботичкој Градској кући кроз коју дефилују авети прочитаних књига, па тако читалац среће Булгакова и Ану Ахматову, Алана Форда и Франца Кафку, Војислава Деспотова и Вујицу Решина Туцића…
„Стварност и фикција, доживљено и прочитано испреплетени су у толикој мери да их је понекад немогуће разликовати, као што све време писац, јунак и читалац замењују места. Сви они исписују поему о Суботици као престоници чуда, једном од средишта Средње Европе, простору којим најгласније одјекује тишина“, записао је Драган Великић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *