Почетна / Колумне / Истином против конвертита

Истином против конвертита

НАТО се, опет у име „западних вредности“, баш као некада Аустроугарска и Трећи рајх, бави одсецањем српских пипака претеће руске хоботнице. Балкански савезници су им исти – Хрвати, Албанци и босански муслимани. У то коло сада се ухватила и Црна Гора

Све наше врлине и мане, као на длану, и цела наша историја, све се то најбоље види у Црној Гори. Српска православна црква, наиме, трпи притиске и прогоне у свим бившим југословенским републикама. Оно што се догађа у Црној Гори је ипак без премца. Свуда је, у већој или мањој мери, реч о непријатељству конвертита, некадашњих Срба, према бившим сународницима.

ПРЕДАЊЕ ВИД ОТПОРА Посебност и трагикомичност црногорског случаја је, међутим, у томе што су тамошњи прогонитељи до јуче били Срби. Они су се, дословно пред нашим очима, преметнули у „анти-Србе“.
У Црној Гори држава се, „Предлогом закона о слободи вјероисповијести“, јасно и гласно, устремила на Српску православну цркву. Црква је, међутим, најјача када страда. Свети Јустин Ћелијски подсећа да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света“ и закључује: „Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“
Памћење, чување предања представља најважнији вид отпора. Конвертитство се заснива на промени, отимању и гашењу сећања. Зато смо дужни да знамо и, за будућност, сачувамо истину.
Црну Гору, баш као и српску националну свест, створила је аутокефална, светосавска Српска православна црква. Само је Српска црква преживела турску најезду и слом српских средњовековних држава. У вековима проведеним у туђим, муслиманским и римокатоличким царствима, она је повезивала и сабирала расејани српски народ. Срби су, у саставу обновљене Пећке патријаршије (1557–1766), вековима живели у теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били и духовне и световне старешине. Када је то било потребно, командовали су и српским устаничким војскама, које су се, са оружјем у рукама, сукобљавале с државним властима. Тако је било у устанку патријарха Јована Кантула и владике Теодора (1594), побунама и сеобама патријарха Арсенија III Чарнојевића (1690) и Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737).

ПОЧЕТАК НЕВОЉА У Црној Гори се то најјасније видело. Зетска епископија Светог Саве, митрополија од времена цара Душана и успостављања Пећке патријаршије, у турском добу прерасла је у теократску државу српског народа. Њоме су од 1697. као духовни и световни владари управљали митрополити Пећке патријаршије из куће Петровића. Црна Гора остаће теократија све до Његошеве смрти 1851. године.
Србија је, у поређењу са Црном Гором, била световна држава, грађена по угледу на Запад. У Црној Гори је, захваљујући теократији, сачувана непосреднија веза са српским средњовековним, духовним наслеђем. У исто време духовници, писци и војници, Петровићи су смисао постојања Црне Горе видели у очувању континуитета са средњим веком и обнови Душановог царства. Ослобођење и уједињење српског народа остало је основна идеја владара Црне Горе и у добу укидања теократије и успостављања световне државе, под кнезовима Данилом и Николом.
Архимандрит Нићифор Дучић, још један писац и ратник, с правом је у оснивању, после Србије, друге српске кнежевине, видео почетак невоља. Владика Његош је, наиме, кнеза Александра Карађорђевића позивао да ослободи царски Призрен, док би он ушао у патријаршијски Пећ. Сада су се у „династички сукоб“ Карађорђевића и Обреновића, око тога ко ће владати уједињеним српством, укључили и Петровићи. Због тога су у добу кнеза и краља Николе Петровића односи између Црне Горе и Србије били пуни неповерења. Оно је, у Првом светском рату, упркос формалној слози, достигло врхунац.

СЕМЕ ЈЕ ПОСЕЈАНО Узимање српског, херцеговачког, штокавског, јекавског за хрватски књижевни језик, у добу илиризма и Људевита Гаја, омогућило је, у другој половини 19. века, хрватизацију католика Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине. Хрвати су, при томе, били оруђе Запада, Ватикана и Хабзбурговаца, у сузбијању шизматичких, јеретичких и непослушних Срба, а са њима и далеко опаснијих Руса. Покушај хрватизације окупиране Црне Горе у Првом светском рату трајао је прекратко да би дао озбиљније резултате.
Семе је ипак посејано. То се наставило у Краљевини Југославији, у сарадњи црногорских сепаратиста с хрватским франковцима и усташама, али и у франковачкој националној политици Тита и његове КПЈ. Проклијало је у Другом светском рату, у усташкој Независној Држави Хрватској и фашистичкој Независној Држави Црној Гори. Идеје црногорских усташа, Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, Крлежиног штићеника, преживеле су пораз из 1945. Нигде се Тито није тако обрачунао са Српском православном црквом као у Црној Гори. Антисрпска струја међу црногорским комунистима брзо је добила подршку Тита и хрватских комуниста. Симболички, кључни тренутак било је друго рушење Његошеве капеле на Ловћену и постављање, на њеном месту, Мештровићевог маузолеја.
Из тог миљеа долазе нам Мило Ђукановић и његова дружина. Уз пуну подршку НАТО држава, они у центру бившег Титограда подижу споменик Титу. Његово наслеђе они баштине и прогонима над Српском црквом. НАТО се данас, опет у име „западних вредности“, баш као некада Аустроугарска и Трећи рајх, бави одсецањем српских пипака претеће руске хоботнице. Балкански савезници су им исти – Хрвати, Албанци и босански муслимани. У то коло сада се ухватила и Црна Гора.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *