Има ли капитализма у Србији?

Кад смо кренули у постјугословенску авантуру, требало је да стигнемо у друштво либералне демократије и западног слободног тржишта, а да за награду освојимо западне стилове живота. Четврт века касније, како год да сте прошли у транзицији, јасно вам је да ништа од великих обећања није испуњено

Да ли вам је икад било чудно што смо „пре транзиције“ сви – од деце у основној школи до управника затвора, капитена фудбалске репрезентације, председника државе – дакле сви, знали да живимо у „социјалистичком друштву“, а да после тога ни ПР-ови владе и партија никад не дефинишу друштво у коме смо се нашли? Је ли то прогрес? И зашто ни нама, али ни онима који нам „имплементирају“ систем који одређује нашe животe није стало да то буде именовано?

НЕИСПУЊЕНО ОБЕЋАЊЕ Кад смо кренули у постјугословенску авантуру, требало је да стигнемо у друштво либералне демократије и западног слободног тржишта, а да за награду освојимо западне стилове живота. У „крај историје“ је требало да ускочимо, како нам обећаваше вашингтонски либерални интелектуалци.
Четврт века касније, како год да сте прошли у транзицији, јасно вам је да ништа од великих обећања није испуњено. Једино је извесно да је овакво српско друштво устројено противно свим правилима доброг историјског искуства и успешне цивилизацијске логике. Осим, ако бисмо одустали да га зовемо српско. И признамо да је колонијално.
Као објашњење где смо се нашли коришћена су два појма: а) демократија – што је обећавало да ће народ контролисати власт, и б) слобода – да ћемо моћи на слободном тржишту да зарађујемо колико и сви народи западне „пљачкашке цивилизације“, јер се зна да смо ми Срби вредни и добри радници. Са становишта реалности у коју смо ушли, то је бесрамнија превара од оне кад васпитачица обећава деци из вртића како ће сви они осамнаести рођендан славити на Месецу.

[restrict]

ВЛАДАЈУЋА ЕЛИТА Поглед бисмо могли сада да сведемо на детаљ – ко је владајућа класа у овом друштву и како она остварује ту улогу. Ко овде доноси одлуке и успоставља „политичку агенду“? И из какве елите моћи та класа долази?
Ако се присетимо познатог документарца од пре петнаестак година „Америчка владајућа класа“ (The American Ruling Class), који је „истраживао највећу табу тему: о класи, моћи и привилегијама у нормалној демократској републици“ и нашао да постоје „кругови богатих и моћних породица које воде банке, бизнисе и владу, и у суштини контролишу све у Америци“, ми сад можемо да додамо да – контролишу и све у Србији. Или, тачније, све што их занима.
Последица је и наша чудесна способност да разумевамо како не би ваљало да Руси утичу на демократски избор америчког председника, али не видимо никакву опасност по „владавину народа“ у Србији кад нам амерички амбасадор јавно сугерише кога би „Америка волела да види“ на челу српске државе; или кад „Фридом хаус“ – невладина организација овлашћена од америчке владе – оцењује како нам је за меру развијености демократије најважнији однос према „малигном утицају Русије“ или неприхватљивим кинеским инвестицијама; или кад нам „Репортери без граница“ и неки чиновник из Стејт департмента мере објективност извештаја наших медија из Хашког трибунала. То му дође као када би члан пљачкашке банде имао јавну подршку од чувара банке при предаји трезора. Али то је главна црта нашег новог система, на коју се ми навикавамо као нормалност.
Слободно тржиште код нас је да српска држава продаје највећу телекомуникациону мрежу норвешкој држави а то ММФ признаје као успешну „приватизацију“. Или, обавеза над обавезама је да ликвидирате све своје фирме чије би пословање у некој мери подржала држава, али та држава је слободна да подржава на све начине торински „Фијат“ или неког јужнокорејског произвођача каблова – до тога да држава исплаћује и наднице радника који раде за капиталисту. Не, то нећете наћи ни у Чаплиновим филмовима о капитализму.
А шта је владајућа класа која је инсталирана у Србији? Трансмисиони механизам!

НЕ НИЈЕ НЕ Највећи део тих „изабраних“ представника нема никакве приговоре на западно мешање, напротив, њихове оцене се узимају као основа за сређивање стања у својој земљи. Кад је наш председник био премијер, причао је како са састанака којима председава пре завршетка заседања поједини чланови највише извршне власти Србије јављају амбасади (зна се којој) шта је одлучено. Примена тих „демократских“ образаца понашања почела је још у време распада бивше земље, кад су неки највише позиционирани генерали, на састанцима на којима се одлучивало о судбини земље, непрестано држали лулу у руци да би пријем тамо негде био добар.
После тих почетних лула-корака „демократизације“ процес је мало застао, па је НАТО морао да интервенише. Данас НАТО надзорници седе у генералштабним просторијама српске војске. Упркос томе што српски народ одлучно одбацује „понуду која се не може одбити“, НАТО, као демократска структура par excellence, зна да „не“ у систему о коме они брину о демократији „не значи не“.
То је нама наша транзициона борба дала. Да можемо да беспоговорно слушамо „слободни свет“. Добро, истине ради, ту је и НАТО само слуга. Да обезбеди несметано функционисање „потрошачке цивилизације“.

ТРОШИ ИЛИ ЋУТИ Ми, нажалост, још не схватамо чему ту уопште служимо. На питање „шта жели савремено друштво, препуштено капиталистичком чудовишту“, један од најзначајнијих француских мислилаца Ален Бадју одговара: „Оно жели две ствари: да купујемо производе на тржишту ако можемо и да, ако то не можемо, будемо мирни.“ Правило је универзално. Све нас је мање који можемо да купујемо и зато „ради ове две ствари треба немати никакву идеју правде, никакву идеју неке другачије будућности, никакво бесплатно мишљење.“ Али „свако право мишљење је бесплатно“, подсетиће Бадју чудовиште које „рачуна једино оно што има цену“.
Дакле, од нас се логично очекује да „не треба имати никакво мишљење, никакву идеју. Тада се једино можемо покоравати свету који нам каже: ’Троши ако имаш средства за то, а ако их немаш, зачепи и нестани.’ Тако можемо водити живот који је потпуно дезоријентисан и репетитиван, зато што је Идеја као компас нестала.“

ПОБУНЕ НАРОДА Али докле то тако може, а да би Човек остао човек?
Јер кад се елитама не исплати бесплатно мишљење, народима који све мање могу да купују једино се оно „исплати“. Идеја се панично тражи.
Ако неко биће одозго гледа све ове „побуне народа“ које медији приказују као одвојене инциденте, онда се њему чини да „глобално село“ гори: Чиле, Мексико, Боливија, Венецуела, Хонгконг, Индија, Ирак, Иран, Авганистан, Либан, Египат, Либија, Алжир, Малта, Шпанија, Француска, Шкотска, Чешка, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Албанија, Грчка… Списак је делимичан и по сећању на најскорије вести. И без залажења у негашене сукобе на Црном континенту.
Непосредни поводи долазе из локалних догађаја – од поскупљења карата за градски превоз, најава продужења радног века, због малих плата, убиства новинарке, као део предизборних кампања, као обрачуни организованих криминалних кланова који су легитиман део неолибералне привредне структуре…
Али их обједињује – криза либералног капитализма. Неспособност владајућег система да решава људске проблеме. Било где. Иначе, то је онај победник који је 1989. дошао на светску сцену на белом коњу, али је његова природа, како је то сликовито представио Дијего Фузаро („један од три најмлађа европска филозофа који највише обећавају“, а и сарадник „Печата“), „ослободила потенцијал патње и беде, неправде и злоупотребе моћи, експлоатације и неправде, што би могло да произведе еквивалент од најмање петнаест револуција какве су биле француска 1789. и руске 1917“!? Колико год да ово умањујете, неиздржљиво је.
А и неадекватно је у атомско доба користити компарацију с „буретом барута“. То му сад дође као златно буренце.
Неозбиљно би било с наше стране, без обзира на то што нас Запад држи као товарну стоку, да се веселимо цени коју ће насилник кириџија платити. Али је још неозбиљније да верујемо да то није и „наша шоља чаја“. Како ће се наша елита одредити, то је њено питање живота и смрти. Ово није претња него историјски образац.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *