Хандкеова година, без сумње

Књижевна дела и књижевни догађаји у минулој години

Ниједна чињеница домаће књижевности, изузев одлазака Добрице Ерића и Добрила Ненадића, није до те мере пунила новинске ступце као награда за човека који је, због заступања српске стране у ратовима деведесетих, овде препознат као свој. У интерпретативну замку упецали су се многи: овдашњи заступници колонијалних интереса готово унисоно су осудили одлуку Нобеловог комитета

Недвосмислено, 2019. годину у књижевном животу Србије обележило је додељивање Нобелове награде Петеру Хандкеу. Ниједна чињеница домаће књижевности, изузев одлазака Добрице Ерића и Добрила Ненадића, није до те мере пунила новинске ступце као награда за човека који је, због заступања српске стране у ратовима деведесетих, овде препознат као свој. У интерпретативну замку упецали су се многи: овдашњи заступници колонијалних интереса готово унисоно су осудили одлуку Нобеловог комитета, у некаквој тежњи да докажу да оно чему су жртвовали свој век није на путу да пропадне (премда апсурдност њиховог подузећа сугерише да јесте), јер ако Нобелову награду може да добије Петер Хандке, то значи да више и није толико битно да ли сте агресивни борац против српског национализма, а, гледано из њиховог искуства (не нужно и перспективе), ако то није битно, онда шта јесте? Има нечег тужног у свему томе, гледати како деведесете нестају у свом повампирењу. Јер, чини се да су персонално ту, сви познати актери заузели су сцену, а више је него јасно да је у питању само бдење над мртвацем.

ПРОПАО ПОКУШАЈ НОВЕ КОНТРОЛЕ У КУЛТУРИ Уосталом, погледајмо како је 2019. почела. НИН-ова награда за роман године додељена је Заблуди Светог Себастијана, роману чија тема је недвосмислено укорењена у проблем деведесетих, док је у најужем кругу био и роман Ухвати зеца Лане Басташић, за који би се нешто слично такође могло рећи. Но пажљиво читање Табашевићевог романа показује да у њему има много више од тога, односно да у теми приповедач није „правоверан“ (заправо, не може ни бити, онако како је замишљен), посебно ако томе додамо и врло деликатан третман НВО активизма (о чему је писао Слободан Антонић поводом напада феминистичких активисткиња на НИН-овог лауреата). У међувремену, култна личност књижевне сцене деведесетих Зоран Ћирић објавио је нови роман Ланац слободе, једну постапокалиптичну приповедну визију окупиране Србије после копнене инвазије 1999. године. На другом полу антиутопијске визије, која у оном против чега се бори заправо и даље бије битке деведесетих година, налази се роман Црна књига Луке Трипковића, помпезно најављиван од стране издавача као „први српски роман“ у његовом издању. Преведено са симболичког језика маркетинга, то би значило да овдашњи издавач Миљенка Јерговића у својој десетогодишњој историји није нашао ниједан роман написан у Србији и/или на српском језику вредан њихове пажње.
Тај издавач у вези је и са неуспешним доласком у Србију Мишела Уелбека на фестивал „Крокодил“, о чему је такође било речи у овдашњој књижевној јавности (в. Печат бр. 573. од 14. 6. 2019). Тим недоласком пропао је и симболички покушај нове контроле у култури: да све оно што долази из западне културе, чак и ако негира актуелни идеолошки моменат, мора бити посредовано једном те истом скупином људи који ту врсту хегемоније обдржавају макар од 2000. године. Вољом случаја, или недостатком пишчеве воље, то се није десило, а симптоматично је да се планирани, али нереализовани модератор разговора са Уелбеком неколико месеци касније огласио као један од водећих гласова осуде на рачун Петера Хандкеа.
Читава ова зачудна констелација показује да је велики наратив о деведесетим годинама, који се обнавља у различитим видовима, од којих је најпретежнији онај о српској кривици, на заласку и да полаку губи своју нормативну моћ у култури. То, разуме се, не значи да он више не долази са инстанци које поседују одређену врсту моћи, већ да је културни простор њиме презасићен и да наша књижевност, по мери своје резистентности на идеолошке притиске, полако показује знаке ревитализације који су игром случаја потврђени и на међународном књижевном плану.

ЛАЖНО САМОХВАЛИСАЊЕ У сенци ова два догађаја остао је лош утисак овогодишњег Међународног београдског сајма књига. Посета Сајму, изузев у суботу, била је осетно мања него претходних година, што је прикривано истицањем похвалних текстова на рачун Сајма у регионалним медијима. Компаративни текстови ове врсте требало би да нас чине поносним, јер ипак, такав какав је, Сајам је бољи од сарајевског и загребачког – као да то није већ годинама тако. Међутим, ова врста самохвалисања у бити је лажна, јер би следећи корак у закључивању био да је овдашње књижевно тржиште у тој мери развијено и велико да нема потребе његову унутрашњу динамику и развој саображавати потребама региона – што је и даље случај. Да, наш сајам књига и наше књижевно тржиште је веће од тржишта у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској заједно, али се овде и даље књиге већином објављују на латиници, што се и даље правда потребом комуникације с регионом – циник би помислио да тржишна логика диктира супротно. Супротносмерна кретања, међутим, и те како су присутна, али опет у неојугословенском кључу. За разлику од земаља региона, и 2019. године најзначајнија дела из земаља бивше Југославије имала су своја београдска издања и тренутке славе: од македонских, преко босанскохерцеговачких до хрватских аутора. Читава констелација је сасвим јасна: Београд је и даље књижевни центар региона, али само у тржишном смислу.
Иако се овај закључак чини парадоксалним, он то заправо није, јер указује на дубљу неподударност између наших култура: наша, србијанска (јер културна свест Срба у БиХ или Црној Гори ипак је другачија) књижевна сцена знатно је отворенија за регион него што су то сцене региона за српску књижевност. Књижевна Југославија у Београду је и те како жива и функционална, у чему има извесне неминовности, превасходно због истог језика. Следствено томе, писци из региона имају готово по правилу боље услове овде него наши писци тамо, па ова комуникација на истом језику заправо и није двосмерна. Суштински разлог те претежне једносмерности јесте поменута хипотека српске кривице. Због ње се на присуство српских писаца у региону и даље гледа с подозрењем, и због тога су и напади на Хандкеа били овако унисони. То показује да Хандке, иако формално није део српске књижевности, у одређеним констелацијама дели њену судбину.

НЕМА ПРОФИЛИСАНЕ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ Међутим, свеукупно горенаведено показује да на овдашњој књижевној сцени појаве спољашњег карактера претежу над унутрашњом динамиком. У том контексту, поменути догађаји као да су истиснули у други план нове књиге наших значајних писаца, којих је било, не у оној мери као прошле године, али ипак довољно. Идеологизованост сцене директан је разлог зашто се знатно мање него иначе говорило и писало ове године о новим књигама Ђорђа Сладоја (Занатски дом), Ане Ристовић (Руке у рукама) и Живорада Недељковића (Дете) или Матије Бећковића (Кад се поново родим) међу песницима, односно Драшка Сикимића (Чвор на омчи), Срђана В. Тешина (Моје) или Игора Маројевића (Роман о пијанствима) међу прозаистима. Међу значајним књигама које су се појавиле свакако је и дуго очекивана Књига о стећку Горана Ж. Комара и обимна монографија Ненада Николића Идентитет српске књижевности. Не треба заборавити ни нове наслове Вулета Журића (Форензика Итаке), Милана Ружића (Народ за издавање) или Драгише Калезића (Галерија Кирка), а прилично интересантна је поема Ратка Дангубића Херцеговина. Побројане књиге, чији списак би у другачије заснованом прегледу био и дужи, добиле су, неке мање а неке више, уобичајени јавни третман: једну или две промоције, понеки прилог у медијима, два-три приказа у периодици и један или ниједан интервју у читанијим медијима.
С тим у вези, уочава се још једна аномалија овдашње књижевне сцене: упркос веома развијеном књижевном тржишту, књижевни живот је заправо мимо јавности и опстајава само у оној мери у којој се на тржишту појављује простор за њега. То само показује да још увек не постоји профилисана културна политика која би коначно искористила све компаративне предности развијености књижевног живота у Србији. Многобројност књижара и издавача показује недвосмислено да српски народ још увек воли да чита и ствара књиге, и да је цела сцена врло динамична и развијена. Органским путем се та књижевност и сама по себи ослобађа наметнутих идеолошких стега, чему наруку иду и одређене међународне околности, макар наредних година. С тим у вези, минула година, као година коју су обележили значајни догађаји, а нешто мање значајна дела, указује на правац којим би у будућности могло да се крене: компромиси који су до сада прављени изгубили су свој смисао и свако даље инсистирање на њима био би синдром самообуздавања једне књижевности која би поново могла да рашири свој утицај ван све ужих граница које јој се намећу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *