Хајка, харанга, ХАНДКЕ!

Пише Владимир Умељић

Зашто су реакције, са српске стране, на хајку која се води против Хандкеа у поразно малој мери испољене?

Петер Хандке је апсолутно заслужено добио Нобелову награду за књижевност 2019. И познато је да се од тог тренутка води масовна хајка и харанга против њега, наравно – не од стране стручњака у овој области. За подсећање – Срби су, и то би требало да важи за сва времена, били без изузетка „лоши момци“ („некултурни варвари, етнички чистачи, пљачкаши, силоватељи, мучитељи, геноцидне убице“), док су сви остали, дакле Хрвати, босански муслимани, косовско-метохијски Албанци листом били „добри момци“ („невине и беспомоћне жртве, високо културни, демократски оријентисани, политички коректни, мирољубиви“).
Основно питање, које се све време поставља и прилично једнострано дискутује, гласи – како је Нобелов комитет заправо смео да 2019. додели највишу светску награду за књижевност једном Петеру Хандкеу, који се својевремено усудио да брани Србе и, штавише, до данас остане при том ставу?

АРГУМЕНТИ ДРУГЕ СТРАНЕ То није, наравно, могло да се заобиђе ни на Сајму књига у Франкфурту, наиме, разговор о дотичној контроверзи коју су иницирали и све време потенцирају сви они који су остали заглављени у мејнстрим шаблону мишљења, говора и делања из деведесетих година прошлог века на Западу.
Имао сам дужност и част да водим штанд Србије на овој манифестацији.
У једном тренутку је штанду пришао немачки књижевник и члан берлинске редакције најутицајнијег, најозбиљнијег и најчитанијег немачког недељника „Шпигл“ Дирк Курбјувајт и упутио ми горе поменуто питање. Рекао је да ће ми одузети „само два минута“ времена. На крају се „само два минута“ растегло на око двадесет, толико ми је, наиме, требало да аргументовано појасним свој став да је Петер Хандке како тада, тако и данас заступао само: здрав разум, јер било како једнострано исконструисана „црно-бела“ слика стварности ни у ком случају не може бити заиста стварност; морал и етику, јер радикална дехуманизација и стигматизација било које и било како детерминисане социјалне (националне, религиозне) групације не може да припада хуманистичкој детерминанти било које цивилизације; па чак и право, тј. његов принцип „In dubio pro reo!“ („У случају сумње, у корист окривљеног!“), захтевајући да се чује и српска реч, значи и аргументи друге стране.
Потом ме је господин Курбјувајт упитао да ли сам прочитао нешто од Хандкеа? Одговор је, наравно, био потврдан и био је проширен исказом о личном сусрету и једноипочасовном разговору с Хандкеом после једне јавне трибине у Франкфурту на ту тему (балкански конфликти) пре нешто више од двадесет година.
Мој завршни исказ је гласио, показујући на изложена дела на штанду Србије:
„Као што видите, српска култура и историја су стотинама година по правилу биле врло запажене и цењене у Европи. То је од деведесетих година прошлог века постао један врло ретки изузетак а том изузетку припада и храбри, принципијелни и консеквентни Петер Хандке, чији енормни допринос култури Европе и света је управо био препознат и одговарајуће вреднован и од Нобеловог комитета. Но као што знамо, изузетак само потврђује правило.“

БОЈАЖЉИВЕ РЕАКЦИЈЕ Питање које ми се у овом контексту намеће гласи – зашто су реакције на ову хајку и харангу са српске стране у поразно малој мери испољене, бојажљиве, пре појединачне, спорадичне, у сваком случају недовољне да покажу Хандкеу и читавом свету солидарност с овим великаном културе?
Другим речима, зашто га САНУ није већ одавно замолила за част да постане њен члан, Удружење књижевника исто тако, зашто се не установљује једна висока књижевна награда „Петер Хандке“, зашто један универзитетски институт или (зашто да не?) један авион „Ер Србије“ не носи његово име, зашто се ништа не говори о именовању једног трга, велике централне улице или пак о достојном споменику и сл.?
Каква би се реакција могла очекивати у Хрватској (а о муслиманском делу БиХ, односно о Косову и Метохији да и не говоримо) да је којим случајем овогодишњи добитник Нобелове награде био некакав хрватски апологет (што Хандке у односу на Србе није!), некакав хрватски лобиста (што Хандке у односу на Србе није!), некакав па барем псеудокњижевник (што Хандке није!) или пак псеудонаучник, као агитатор у корист „тисућугодишње хрватске државности и културе“ (што Хандке у односу на Србе није!)?
Погледајмо на једном примеру хрватски однос према једном немачком псеудонаучнику, који је био здушни хрватски лобиста, апологет, агитатор и – неоспорно врло дрски плагијатор.
Ради се о серији предавања и о закључном зборнику тих прилога, који су у зимском семестру 1995/1996. били организовани за студенте хуманистичких наука на Фридрих–Вилхелм (Friedrich-Wilhelm) Универзитету у Бону. Иницијатори, организатори и аутори били су сам универзитет и академско „Друштво за истраживање југоисточне Европе“ из Минхена.
Шеф пројекта и један од аутора, одговорни уредник и издавач зборника био је дугогодишњи професор славистике с бонског универзитета др Вилфред Потхоф, иначе некадашњи студент универзитета у Загребу.
Оквирна тема је гласила: „Конфликтна регија југоисточна Европа, прошлост и перспективе“.
Прилог професора Потхофа, са главним тежиштем на „хомеровским Хрватима и атавистичким Србима“, налази се у мом приватном архиву. Исто важи и за моју тадашњу реплику ауторима дотичног зборника, под називом „Критика нечистог ума“ (намерно парафразирајући Имануела Канта), коју су тада – у скраћеној форми – објавили само студенти славистике на универзитету у Бону у свом званичном гласилу (V. Umeljic, Kritik der unreinen Vernunft, „AKUT“, Das Bonner Uni-Magazin, Nr. 282, 1998).

ПОТХОФОВИ „НАУЧНИ“ СТАВОВИ Потхофови „научни“ ставови у овом трактату укратко гласе: „Српски хајдуци су били само (…) крволочни друмски разбојници (давна прошлост) и то све је сада поново провалило из атавистичких дубина свести (дијахронија српског менталитета, испољена и у последњим балканским ратовима на крају XX века)…“; у српској народној поезији опевана дела епског јунака Марка Краљевића су страшна и варварска, та од Срба толико вољена и уздизана поезија је сирова и свирепа (дијахронија српског менталитета, која је већ стотинама година препознатљива и ето шта више и кроз њихову културу „доказива“); српски племић Милош Обилић, који је 1389. усмртио нападачког турског султана Мурата у бици на Косову пољу, за њега је „човек сумњивог морала, што проистиче из његове двоструке улоге – једног подмуклог убице и једног јунака“ (давна прошлост); закључно и читав српски Косовски мит (давна прошлост) је пак превасходно „једно проклетство, чија опасност проистиче из чињенице да је он служио као идеолошки инструмент једне фашистичке, насилне и експанзивне политике (дијахронија српског менталитета, испољена у последњим балканским ратовима на крају XX века)“; Анте Старчевић није заправо био никакав великохрватски расиста, који је драстично дехуманизовао Србе и позивао на њихово истребљење, већ само „творац једне националне идеологије, који се само залагао за излазак Хрвата из Аустро-Угарске и био чак спреман да пактира са Србима (…) анализа његових дела показује да он при томе није мислио на хрватизацију Јужних Словена, већ на један државни савез истих…“.
Да ли је уопште умесно питање, дакле, колико је заправо чудна одлука Хрватске академије знаности и умјетности из Загреба да га 2004. године прими као уваженог пуноправног члана у своје редове?
Ова бесконкурентно највиша званична академско-научна институција у Хрватској је, значи, очигледно проценила да се у Потхофовом случају ради о изузетном научнику и одала му ово велико признање. Она је прогласила његов лични допринос развоју хуманистичких друштвених наука једнаким заслугама осталих хрватских академика.

РЕАКЦИЈА ХРВАТСКЕ Његовом свечаном пријему није иначе сметала ни чињеница да је у мојој горепоменутој реплици „Критика нечистог ума“, поред осталог, било непобитно доказано и на Потхофовом универзитету у Бону објављено, да је он био и отворени, заправо врло неумешни плагијатор, јер је преко 80% његовог дотичног „научног“ текста – реч по реч – било идентично с већ објављеним трактатима његовог колеге са универзитета у Гетингену, проф. др Р. Лауера („Genese und Funktion des illyrischen Ideologems in den südslawischen Literaturen des 16. bis Anfang des 19. Jahrhunderts“, као и „Das Wüten der Mythen. Kritische Anmerkungen zur serbischen heroischen Dichtung.“).
То је, дакле, била реакција у Хрватској на острашћено прохрватско делање једног псеудонаучника, лобисте, агитатора, фалсификатора како опште, тако и историје књижевности и доказаног плагијатора, што Хандке у односу на Србе дефинитивно никад није био и није!
Делање Хрватске академије знаности и умјетности, сасвим сигурно, није никакав пример који би требало следити, напротив, не, то је било поразно и жалосно падање на испиту научности, савесности, али и професионалне и основне људске етике.
Сигуран сам, додуше, да ми то неће донети нити одобравање, нити пријатељство од стране апострофираних, али то није разлог да не поставим врло добронамерно питање – шта је образложење, тј. оправдање за необјашњиву пасивност, недостатак идеја и ћердање времена од стране српске државе и српских институција у односу на часног, храброг и надасве великог књижевника Петера Хандкеа?