Почетна / Уводник / ГРУПНИ ПОРТРЕТ

ГРУПНИ ПОРТРЕТ

Срби реагују као луд народ. Као што овој давно реченој оцени академика Јована Рашковића никада није било потребно додатно објашњење да би је јавност одобрила као исправан суд, тако је у годинама по Рашковићевој смрти статус непорециве истине учврстила тврдња – Србија је луда и неразумљива земља. Ауторска права у овом другом случају су колективна, јер готово да не прође дан а да се јавно не помену епитети подразумеваног значења: Србија је разумом недокучива.
Није лако успоставити хијерархију националних бизарности у пребогатом регистру примера који континуирано поткрепљују запажање да живимо у заједници где је логичко расуђивање често ненадлежно помагало за објашњавање стварности. Дакако да у земљи у којој важи максима „све је у животу политика“, и на овом плану тријумфују политичка сцена и њени актери. Дани за нама у том смислу нису донели изненађења, продубљена су надгорњавања и сукоби који не обећавају догледно смиривање, но показало се да у лудој земљи траје мртва трка поменуте и других сфера живота.
Тако је на пример један од тешких проблема српског здравства – миграција медицинског особља које из Србије одлази на рад у Немачку – протеклих дана заокупио пажњу медија. Колико је на скали између крајности подношљивог и несносног ова ситуација ближа другој показало је њено јавно скенирање. Потврдило се да док политички лидери одлазак медицинара званично наводе као удес за земљу и најављују енергичне мере против ове опасне сеобе Срба, пред запањеном јавношћу истовремено искаче податак да већ шест година држава практично асистира у овом послу! На основу Споразума две земље, немачком тржишту рада српске медицинаре шаље српски биро рада. Преко пројекта Triple Win (Споразума о посредовању и привременом запошљавању радника, држављана Србије у Немачкој закљученог 2013. године између Савезне службе за запошљавање Немачке и Националне службе за запошљавање Србије) у Србији овај посао спроводи организација за међународну сарадњу ГИЗ. Одлазак квалификованих медицинара, „несрећа и катастрофа огромних размера“, у земљи апсурда је дакле системски пакован процес.
Тако долазимо и до Србима познатог „бренда“ – моћне Немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ. Институције која је на нашим просторима, између осталог, експертски кумовала устоличење две важне категорије у функционисању правне и друге уређености наше државе, нотара и извршитеља. Када је строго и без милости – Cherchez la … ГИЗ? Срби иначе одавно покушавају да одгонетну недоумицу везану за деловање ГИЗ-а и његов утицај на дисциплиновање и хармонизацију овдашњег „апсурдистана“: да ли је немачка просветитељска кућа овде заиста промотор стабилности и реда упреподобљеног стандардима уређених држава, или је она јединствени спој хардвера и софтвера који српско друштво дроби и сатире по сопственој замисли шта је за „земљу парадокса“ добро, а шта није?
У земљи парадокса забележено је и да тоне злата леже – на отпаду! Између Бора, Мајданпека, Дунава и Тимока има толико рударског отпада да би се из њега могло „извући“ 90.000 тона бакра и близу четири тоне злата, вредних преко 720 милиона долара! У земљи чија је презадуженост епска, откриће „злата на ђубрету“ побудило је, међутим, искрену равнодушност.
Недавно су друштвене мреже експлодирале када је председница Владе Србије Ана Брнабић, боравећи у Аргентини, на церемонији полагања заклетве новоизабраног председнику Алберта Фернандеза, мимо званичног протокола, посетила гроб Милана Стојадиновића. Лавину коментара изазвао је не само овај гест већ и оно што је премијерка написала у књизи утисака: „У част српско-аргентинског пријатељства и партнерства. Да живи вековима. Хвала вам за вечну кућу председника Владе Краљевине Југославије, Србина, Милана Стојадиновића. У име Владе Републике Србије…“
Премда је много подстицаја за расправу о историјски значајној и контроверзној личности овог српског државника уз симболику премијеркиног записа, пажњу је привукао „узгредан“ детаљ: она је посвету записала – ћирилицом. У наш мозаик о континуитету Србије међу парадоксима ову епизоду уврстио је скривени моменат пажње вредан: зли језици наиме шапућу да се управо у премијеркиној фиоци одавно крчка предлог чије би усвајање службену употребу ћириличног писма подигло на одговарајући, дакле виши ниво. У том документу – Предлогу измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма – предлагач (Републички секретаријат за законодавство) залаже се да се „прецизније наводи домен службене употребе српског језика и ћирилице у друштвеном простору и превладава разлика између службене и јавне употребе језика и писма која не постоји нигде на свету“. Док премијерка не размотри и ове и друге моменте Предлога (инспекцијски надзор и казнене одредбе између осталог), свеједно што она сама – службено и јавно – пише ћирилицом, биће и даље могућа ситуација на коју професор Милан Брдар упозорава: „Кандидаткиња је докторат после одбране објавила на ћирилици. Сада због тога имате идеолошко-политичку фрку на Филозофском факултету… Дошли смо дотле да у ’мрачњачке снаге’ спада и онај ко пише ћирилицом.“ Да ли је за капацитет српске обичајне парадигме иједан догађај довољно претеран?
Једном успостављени консензус о земљи парадокса тешко се мења. Штампа звони на узбуну – некада су Војводину означавали као „житницу Европе“, али сада се чује експертски вапај: ако се не заустави тренд пада органске материје (хумуса) у земљишту, она може да постане „аграрна пустиња“. Овај ужас одвија се пред нашим очима, у животном веку једне генерације. Племе наше, не само овим поводом, сном мртвијем спава?
Шта је „ухваћено“ у овом насумичном крокију? Која је психолошка нијансираност показана на предлошку за колективни портрет за који је нација позирала једва недељу-две, иначе током седмица нимало различитих од других, у „редовном нереду“. Апатија и слуђеност? Нихилизам и очајање? Говорећи о стању духа нације и актуелним колективним психозама, психолог Жарко Требјешанин оцењује: „Апатија и депресија, у Србији су овладале више него страх.“ Закључимо: Добро је. Ако нема Страха, извесније је да може бити Наде. На нама је сада да поведемо битку с набројаним устоличеним аветима, да би се, припремајући се за нову деценију, евентуално – психолошки ресетовали. Када, како је најавио, председник Србије ускоро објави (28. децембра) програм „Србија 2025“, хоћемо ли бити власни да и сами – на личном, колико и колективном плану – осмислимо покоји програмски „анекс“ у духу противном апсурду?
Тачно јесте да истину препознајемо у Десанкиним стиховима: Србија је велика тајна / не зна дан шта ноћ кува / нити ноћ шта зора рађа, али… Премда је вољена национална песникиња поетично назначила и судбински матрицу свог вољеног народа, савременим Србима било би упутно да ослушну и глас другог писца, по одређењу „надлежног“ за питања апсурда – Албера Камија. Овај нобеловац био је, како то критика тумачи, уверен да свест о апсурду има подстицајну улогу. Сазнање „о апсурду нашег сутра требало би да подстиче на проналажење животне визије“, сматра Ками, тврдећи да „човек с обзиром на то да у сваком тренутку свога живота поседује визију прошлог, садашњег и будућег идентитета, без којег би био као оклоп са именом (без своје сврхе), тако гради своју путању и животни смер“. Овакви какви данас јесмо, заглављени у властитом „срцу апсурда“, препознајемо ли хуманост Камијеве поруке? И на том трагу – визију свог будућег, можда и оснаженијег, идентитета!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *