Година додатног заплета

Потврђујући да смо осуђени на живот у интересантним временима, година за нама није нас довела до мирног епилога ниједног од кључних процеса који су у току већ увелико, али је зато додатно замрсила све оно што нам се догађа, како у нашој земљи, тако и свету, чија глобализованост неминовно оставља последице и по Србију.
Изостали су онако велики потреси какви су, примера ради, обележили 2016. годину референдумом о изласку Велике Британије из Европске уније и избором Доналда Трампа за председника Сједињених Америчких Држава, али се зато непрестано тресе свуда око нас. Почев, ето, баш од Велике Британије која још није изашла из ЕУ, и Доналда Трампа заглављеног негде између импичмента и реизбора 2020. године.
Србија је доживела крах својих нада у иоле скоро прикључење Европској унији након што јој је, као и остатку Западног Балкана, француски председник Емануел Макрон поручио да од тога нема ништа све док се сама Европска унија не реформише, а нико још не зна ни како та реформа треба да изгледа, ни како ће се спровести, ни ко ће је спровести. Без обзира на ове непријатне околности по процес ЕУ интеграција, нико се још није усудио да их и формално прогласи мртвим, али је зато лансирана идеја некаквог мини Шенгена на Западном Балкану. За који се, опет, не зна да ли јесте или није својеврсна компензација за неулазак у ЕУ, чему заправо треба да послужи и ко ће све на крају ту бити окупљен.
Дијалог Београда и Приштине остао је замрзнут упркос прокламованим намерама Запада да га одмрзне српским признањем самопроглашене независности своје јужне покрајине, коју иначе признаје све мање држава у свету. Истовремено, Русија и Кина учврстиле су свој став да је решење могуће само у оквирима Резолуције 1244. А у Србији, која се увелико припрема за парламентарне изборе идуће године, тешко ће се наћи ико да се томе отворено супротстави.
На међународном плану, Русија и Кина наставиле су да учвршћују своју неформалну алијансу и алтернативу Западу који је – признаје Макрон – дочекао смрт своје хегемоније. Европска унија опхрвана је сопственим невољама и проблемима које јој ствара њен старији брат с оне стране Атлантика, Америка пак забављена унутрашњом борбом на живот и смрт која траје још од Трамповог избора, а истовремено и све агресивнија према свима који њен интерес не стављају на прво место, били то савезници или супарници.
Сва је ова динамика међународних односа, какву свет одавно није искусио, можда и природна манифестација нестанка униполарног момента и стварања мултицентричног светског пројекта. Али то је процес дужег трајања који се календаром од 365 дана не може ограничити. Што нам обећава да ће и наредна, 2020. година бити барем подједнако интересантна…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *