Почетна / Колумне / Еразмус – генерација робова без сталног места рада и живљења

Еразмус – генерација робова без сталног места рада и живљења

Грађанин света обдарен је open mind-ом (отвореним умом – прим. прев.), односно лишен је сопственог културног идентитета, дакле „отворен“ је за све оно што ће потрошачки систем и диктатура рекламирања желети да му наметну

Потакнута постмодерним анархизмом неограничене жеље и ћудљивости без мере, Еразмус¹ генерација проналази своју антрополошку референтну фигуру у homo novus-у. Он је грађанин света, то јест лишен сваког држављанства. Он је свуда код куће, то јест лишен било каквог фиксног дома. Укорењен је на сваком месту подједнако, односно лишен је било каквог укорењења. Обдарен је open mind-ом (отвореним умом – прим. прев.), односно лишен је сопственог културног идентитета, дакле „отворен“ је за све оно што ће потрошачки систем и диктатура рекламирања желети да му наметну.
Из Аристотелове „Политике“ сазнајемо, inter alia (између осталог – прим. прев.), и чињеницу да је роб онај који нема друштвене везе и стални посао, што резултира употребљивошћу свуда и на сваки начин. С друге стране, слободни човек је – по Аристотелу – онај који склапа многе друштвене везе и има бројне обавезе према другима, према полису и месту у којем живи.
Fabula docet (поука – прим. прев.) јесте да се слобода не гради као нека врста аутономије несталног атома, лишеног етичких корена и територијалног укорењавања. Појам ропства припада некоме онда када су му и његови ланци невидљиви. То је потчињавање новог ситног праха космичких егоизама и циничних монада у свету који је дезоријентисан и без тежишта. Слобода се гради, међутим, кроз везе с местима и људима. Она увек постоји као релациони спој, а не као власништво сваког Робинзона Крусоа појединачно.
Такође из Аристотелове лекције произлази лажност данашњег космополитског дискурса, који слави као посебност слободног човека оно лутање, оно искорењивање и оно одсуство ограничења који су, у стварности, најконкретнија својства ропства и његове трансформације појединца у апстрактно свемогући атом, јер је без друштвених веза и конкретно немоћан, а потпуно је подређен поретку производње и размене.
Још једном, капиталистичка логика ствара привид да је повољност и еманципативна прилика оно што је у ствари осуда и проклетство за бескласне слојеве мондијализације, за ту децу неког нижег бога. То је оно што с правом можемо да означимо као „парадокс Ендрјуа Уреа“. Он је оспоравао, како Маркс на то подсећа немилосрдним сарказмом, на страницама своје „Филозофије мануфактуре“ (1835), предлог о смањењу радног времена за дечаке и хтео је да „научно“ покаже да су дечаци постајали здравији и јачи радећи дванаест сати дневно у млиновима.
Савремени Ендрју Уреи новог светског поретка су они који данас оспоравају било какво предложено смањење радне и егзистенцијалне флексибилности, али и глобалне конкурентности, наводећи као лицемерни „научни“ доказ и наводну штету која из тога произлази по владајуће класе и, нарочито, по нове генерације.

Еразмус¹¹ је програм Европске уније који обезбеђује финансирање пројеката у областима младих и спорта. Догматски је усмерен на индоктринацију младих у кључу неолибералног грађанизма, а не универзалног знања. Лишен је хумане димензије и дидактички оријентисан на индоктринацију младих на темељу алијенационих односа у којима материјално елиминише духовну димензију човека. Претпоставља „мобилност“ младих, студије у другим земљама и путовања, али се то очитује само на декларационом нивоу, док се у пракси остварује на ниском нивоу, јер се не дају довољна средстава за размену младих, због чега сиромашнији слојеви друштва немају практично никакву корист – прим. прев.

Превод с италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *