ДРУГИ РЕФЕРЕНДУМ О БРЕГЗИТУ

ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ У ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ

Многи су, разочарани и очајни због већинске одлуке британског народа на референдуму о изласку из Европске уније 2016. године, захтевали одржавање новог који би, како су се надали, донео другачији резултат. И добили су га, иако не баш у тој форми – парламентарни избори били су изјашњавање о брегзиту, а не о социјалним или било којим другим друштвеним темама

Британски премијер и лидер конзервативаца Борис Џонсон коначно је успео да пресече Гордијев чвор британске политике – великом победом на парламентарним изборима, Џонсон је обезбедио пролаз за свој споразум о напуштању Европске уније у Доњем дому парламента. Победа је толика да су њоме осрамоћени сви они који су вољно и невољно (попут досадашњег лидера лабуриста Џеремија Корбина) у последње три године радили на томе да се спречи излазак Велике Британије из ЕУ, или да се, макар, организује неки нови референдум. Џонсонови конзервативци, који су кампању водили у знаку брегзита по сваку цену, остварили су најбољи резултат још од времена доласка Маргарет Тачер на власт 1979. године, освојивши 43,6 одсто гласова, односно 365 посланичких мандата, чиме су повећали број својих посланика за чак 48 и успоставили већину од 80 мандата, што је најбројнија већина још од избора 1897. године (британски парламент има укупно 650 посланика). С друге стране, лабуристи су претрпели тежак пораз пошто су освојили 32 одсто гласова и изгубили чак 60 посланичких мандата, тако да ће у новом сазиву парламента имати најмање заступника још од 1935. године, а изгубили су и места у изборним јединицама на којима су побеђивали од 1945.

ПАД ПРВЕ ДОМИНЕ? Поред тога што су резултати парламентарних избора у Великој Британији недвосмислено показали да је већинска воља становништва категорички за излазак из Европске уније, указују и на чињеницу да би у догледно време и Уједињено Краљевство могло да се распадне. У Северној Ирској је, тако, дошло до „драматичне и историјске промене“, како резултате избора у овом делу Британије описују поједини аналитичари, јер су проирски националисти први пут успели да надјачају пробританске унионисте. Пошто је републикански Шин Фејн успео да задржи свих седам мандата, а националистичка Социјалдемократска радничка партија освојила два нова, док је Демократска унионистичка партија изгубила два места, странке које се залажу за отцепљење од Британије и присаједињење с Ирском сада имају већину. Овакав след догађаја омогућава и Споразум из Белфаста потписан на Велики петак 1998. године пошто садржи одредбу о могућности уједињавања Ирске референдумом. Слична је ситуација и у Шкотској, где је Шкотска национална партија предвођена шкотском премијерком Николом Стерџон освојила 45 одсто гласова, односно чак 48, од 59 посланичких мандата, колико их има Шкотска. Ово је, како је рекао њен претходник Алекс Салмонд, „епохални тријумф“ снага које су за независност Шкотске, док је Стерџонова поновила да „Шкотска не може бити заточеник Уједињеног Краљевства“ и одмах затражила организовање другог референдума о независности, пошто је онај из 2014. доживео неуспех, једним делом и због претњи да независна Шкотска не би могла да буде део Уније, односно да би морала да се изнова кандидује за чланство. Да је страх од овога био одлучујући фактор, показује и чињеница да су Шкоти на референдуму о ЕУ гласали за останак у размери два према један. Одбијање конзервативаца, који су претрпели озбиљан пораз у Шкотској изгубивши више од половине мандата (са 13 су спали на шест), да се организује други референдум представља „извртање и подривање демократије што се неће одржати“, рекла је она после избора. „Не можете задржавати Шкотску против њене воље (…) Ако Уједињено Краљевство треба да опстане, то може бити само по слободној вољи“, упозорила је Никола Стерџон.

БРИТАНЦИ СЕ КАЈУ Овакви резултати јасно показују да је општераширени наратив о томе да су се грађани Велике Британије покајали што су на референдуму 2016. гласали за напуштање ЕУ – погрешан, да не кажемо лажан. Доказ за ово смо имали већ приликом избора за Европски парламент, када је Партија за брегзит остварила убедљиво најбољи резултат освојивши чак 30,5 одсто гласова, скоро четири пута више од конзервативаца тада предвођених Терезом Меј и три пута више од лабуриста. Коначни доказ да већина Британаца чврсто стоји уз своју одлуку добили смо сада, Џонсоновим тријумфом. Важно је напоменути да је Партија за брегзит Најџела Фаража остала без иједног посланика у Парламенту јер је одустала од својих кандидата на свим местима где је победа конзервативаца била неизвесна, како би осигурао тријумф пробрегзит снага.
Народ је, очито, ове изборе и схватио као питање борбе за очување народне воље за излазак из ЕУ и гласао за Џонсонове конзервативце не толико зато што безрезервно верују у њихову политику у другим сегментима – јер да су, на пример, социјална питања имала најважнију улогу, извесно је да би лабуристи остварили далеко бољи резултат, ако не и победу – него зато што ће он окончати ову трогодишњу агонију. Народ је овим чувао своје достојанство.
Такође, знали су да је неопходно послати јасан сигнал, иако ће директне користи од тог сигнала имати неко кога не сматрају баш „својим“, а још мање савршеним. Тако, иако Фараж није освојио ниједан мандат на овим изборима, он је и даље победник, јер се и „мимо“ њега остварује његов суштински циљ, пошто је одлазак – одлазак.

ПОСЛЕДИЦЕ ИЗБОРА Прва и најочигледнија последица је, као што смо већ навели, то да је прича око брегзита завршена – Британија ће изаћи из ЕУ у складу са споразумом који је постигао Џонсон. Иако ће питање будућег трговинског споразума остати отворено, он се може дичити тиме да је остварио своје обећање о изласку. Друга ствар је продужење транзиционог периода у којем ће Британија остати у оквиру заједничког тржишта до краја наредне године. Током тог периода неопходно је постићи нови трговински споразум, што ће бити тешко у оквиру задатог рока, због чега ће највероватније Лондон затражити продужетак.
Трећа важна ствар која произлази из ових избора јесте да сада Лондон има надмоћ у односу на ЕУ. Током протекле три године раздор унутар британске власти суочавао се са јединственим европским фронтом, а сада су се ствари обрнуле – Британија има снажну већинску владу, док се уочавају напрслине у европском приступу Британији. На крају, захваљујући оваквом изборном резултату, Британија ће успети да избегне брегзит без договора, који би изазвао казнене мере и регулаторне баријере наметнуте од Брисела.

КОРБИНА ЈЕ УНИШТИЛА ПОМИРЉИВОСТ С НЕПРИЈАТЕЉИМА Пројекат Џереми Корбин окончан је у сузама деморалишућим поразом лабуриста на парламентарним изборима, али би било, и требало да буде, потпуно другачије да је само Корбин веровао сопственим инстинктима, навео је поводом катастрофе коју је доживео Корбин британски новинар Нил Кларк поредећи га са Шекспировим јунацима. „Корбин никада није био у бољој позицији него ујутро после општих избора из јуна 2017. Насупрот свим очекивањима и предвиђањима експерата, он је Лабуристичку партију довео до ивице запањујуће победе. Освојених 40 посто гласова, колико су лабуристи добили на тим изборима, било је највеће повећање удела народног гласа које је партија остварила у више од 70 година. Али, нажалост, Корбин није талас претворио у поплаву. Требало је да искористи тренутак и енергично и одлучно делује против својих центристичких непријатеља у партији који су учинили толико тога да га подрију. Уместо тога, он им је пружио маслинову гранчицу. Они су му се одужили уротом за његов пад који се тако спектакуларно догодио ове недеље“, навео је он. Према Кларку, замка у коју је Корбин упао састојала се у томе да Лабуристичка партија под његовим вођством промени однос према брегзиту и приклони се присталицама одржавања другог референдума, што представља „изборно самоубиство“. Корбин, иако је био поборник напуштања Европске уније, на ово је пристао. „Тражити од лабуристичких присталица брегзита да поново гласају о изласку из ЕУ је тачно оно што је Корбин радио на општим изборима 2019. Истина је да су други направили његов политички ковчег, али је исто тако истина да им је Корбин дао ексере“, навео је он.