Почетна / Интервју / Др Валериј Аркадијевич Алексејев – Ситуација се усложњава

Др Валериј Аркадијевич Алексејев – Ситуација се усложњава

Раскол у православљу

Ако се процес црквеног раскола у светском православљу и даље буде одигравао у задатом моделу, да ли бисмо у једном тренутку могли да се суочимо са, на линији Фанар–Рим, створеном Великом унијом?

Kонстантинопољска патријаршија је себи поставила немали задатак – по сваку цену потчинити, по структури словенске, Руску и Српску православну цркву које уживају огроман ауторитет у целом православном свету. Како би успео у свом науму, Фанар спроводи низ активности, распирује расколе који би у крајњем резултату требало да ослабе снагу ових цркава. Константинопољски патријархат је, подсетимо, поделио црквену јурисдикцију Московске патријаршије у Украјини. Дарујући лажну аутокефалност расколницима, он је новостворене структуре потчинио себи. Не ради ли Фанар подло и лукаво и о питању СПЦ цинично претећи могућим признавањем црквених расколника у Македонији, Црној Гори, па чак и Војводини у којој теку тајни преговори и обећања стварања сурогатне „аутокефалије“ локалним сепаратистима, каже у разговору за „Печат“ председник Међународног друштвеног Фонда јединства православних народа (МФЈПН) професор др Валериј Аркадијевич Алексејев.
Где је у овом тренутку светско православље?
Светско православље у овом тренутку преживљава дубоки црквени раскол који, нажалост, показује тенденцију ширења. Московска патријаршија је била принуђена да прекине евхаристијско општење с Константинопољским патријархатом због неканонских дејстава васељенског патријарха Вартоломеја који је признао украјинске црквене расколнике и у једностраном поретку, тако што је упао на канонску територију општепризнате црквене јурисдикције Руске православне цркве у Украјини, даривао им аутокефалност. На тај начин патријарх Вартоломеј је иницирао црквени раскол.
Чиме су мотивисани поступци цариградског првојерарха – да оснажи оронули историјски ауторитет прве „по части“ православне катедре, или су разлози дубљи а последице далекосежније?
Постоји неколико разлога. Историјска Константинопољска патријаршија, сама по себи, као аутокефална помесна православна црква, данас није велика. У Турској, где се налази јурисдикција Константинопољске патријаршије, она има тек између три и пет хиљада верујућих. Некада, у време Византијске империје, ова патријаршија је била изузетно моћна. Међутим, с падом Византије у 15. веку, ствари су се промениле. Сада је тамо мало снага, али исувише много амбиција. Тренутно присуствујемо ситуацији да грчка патријаршија, која од времена Византије има само историјско првенство части, претендује на главну улогу у целокупном светском православљу. Према православним канонима, свих 15 аутокефалних православних цркава, колико их има у свету, уживају једнака права, оне самостално делују и нико са стране не би смео да се меша у њихов унутрашњи живот. Међутим, у Константинопољској патријаршији, која спроводи искључиво грчке црквене интересе по целом свету, постоји уверење да Константинопољски патријархат, уз моћну подршку Вашингтона и Атине, има некакво право да се меша у унутрашњи живот сваке аутокефалне православне цркве и решава њихове проблеме у складу са грчким интересима, који се опет усаглашавају с интересима елита на власти у Атини и Вашингтону.
Како објашњавате чињеницу да на прибављању симпатија и признања неканонском томосу аутокефалности тзв. ПЦУ Фанар ради уз нескривено политичко покровитељство САД?
Под јаким политичким притиском Атине, Брисела и Вашингтона, који подржавају Вартоломеја, да признају украјинске расколнике приморани су александријски православни патријарх Теодор и атински архиепископ Јероним II. Настојања грчких и америчких власти да задобију признање украјинских расколника и од стране осталих православних цркви имају за циљ слабљење Русије. Ситуација у православном свету се све више усложњава. Данас највеће аутокефалне православне цркве у свету Руска, Српска и Румунска, које по свом епископском саставу нису грчке, спроводе самосталну црквену линију. То изазива несагледиву злобу и љубомору у Фанару – истамбулској четврти у Турској, где се налази резиденција главе Константинопољске патријаршије.
Наравно, иза провокативних манипулација Фанара назиру се интереси глобалних политичких играча којима је важно да максимално ослабе Москву и Београд, а, немојмо заборавити, Константинопољски патријархат увек верно служи оним мондијалистичким снагама чије је примарно расположење антируско и антисрпско.
Да ли се даривање аутокефалија, кршење канона и мешање у апелациону дистанцу у споровима између клирика на канонској територији друге помесне православне цркве завршава са тзв. ПЦУ или тек почиње?
Признање расколничке цркве у Украјини у својству „аутокефалне“ (такозване ПЦУ), од стране Константинопољске патријаршије, по свему судећи представља само почетак велике светске агресивне кампање Фанара. Сматрам да је њен коначни циљ потпуно потчињавање свих помесних православних цркава Константинопољу. Први покушај патријарха Вартоломеја да заузме апсолутну власт у целом православном свету и представи себе у својству једине главе целе васељенске православне цркве био је очигледан приликом сазивања на грчком острву Криту 2016. Свеправославног сабора под његовим покровитељством. Као што је познато, тада су првојерарси Антиохијске, Бугарске, Грузијске и Руске православне цркве одбили позив да дођу на острво Крит и присуствују црквеном сабору са дневним редом који је патријарх Вартоломеј самовољно променио у последњем тренутку без усаглашавања са главама других помесних цркава. То значи да више од 70 процената православних верника целог света није имало свог заступника на сабору и та чињеница, наравно, говори о његовом потпуном неуспеху.
Не само да главе поменутих православних цркви нису стигле на Крит него и други првојерарси су тада схватили покварену замисао патријарха Вартоломеја да самовољно постане глава свих православних на свету. Због тога идеја Критског сабора данас виси у ваздуху јер он није дао реалну власт глави Фанара. Тада се патријарх одлучио на други правац деловања стварајући раскол у васељенском православљу, почевши од Украјине, што сада добија на значају.
Назиру ли се путеви превазилажења ове ситуације?
Данас су потребни велики напори и огромна одважност да би се зауставио раскол. Прошле године, наступајући у Москви на свечаној церемонији уручења награде нашег фонда, Свјатејшиј патријарх српски Иринеј је показао велику одважност, изјавивши, да цео свет чује, како је неприхватљиво признавање украјинских расколника, и осудивши погубна дејства патријарха Вартоломеја.
Ове године, поново с говорнице МФЈПН у Москви, чуо се данас за цео православни свет важан позив Блаженог патријарха јерусалимског Теофила III да се окупе представници свих православних цркава на његовој канонској територији – у Аману, престоници Јордана, како би се преовладао црквени раскол. Та иницијатива коју је покренуо патријарх Теофил III на церемонији на којој му је уручена награда МФЈПН већ је добила позитиван одговор од стране Свјатејшег патријарха московског и све Русије Кирила, Свјатејшег патријарха српског Иринеја, Блаженог митрополита све Америке и Канаде Тихона, многих архијереја и клирика других аутокефалних православних цркава. Желим да верујем да ће се тај сабор одржати.

Да ли би, уколико се ово питање не реши на свеправославном сабрању, украјински преседан могао постати модел с обзиром на то да се за његово оправдање најчешће спомиње принцип „свакој држави – њена помесна црква“? 
Из историје је познато да су сви велики црквени расколи били изазвани углавном политичким разлозима, иако огртани у религиозне одежде. Ни садашњи црквени раскол у Украјини не представља изузетак. Он даље прети да се прелије на Балкан, Прибалтик, Кавказ и друге регионе у свету. Црквени раскол у Украјини изазван је искључиво из политичких разлога, што није тајна, јер је патријарх Вартоломеј чак и томос за расколничку тзв. „цркву“ уручио управо председнику Петру Порошенку, а не неком другом. Управо је политичар Порошенко тражио аутокефалност од Фанара, а за њим су ишли расколници.
Иза покушаја стварања црквених раскола на Балкану такође стоје политичке снаге које желећи раскид с Београдом заправо желе да незаконитим средствима придобију локалне расколнике у Црној Гори, Македонији и даље. Статус аутокефалних цркава, наравно, стигао би управо од патријарха Вартоломеја. А он се потпуно заглавио у политичке интриге које прете да погубе и самог јерарха, и њему блиске људе.
Историја се неумољиво креће напред, временом ће се све поставити на своје место, у коначном резултату ће победити правда и истина и тешко онима који им стоје на путу, јер је истина у рукама Божјим.
На шта указује чињеница да је Цариград у седишту чешког манастира основао своју организацију која се састоји од једног човека, и то у земљи у којој је регистрован тек један одсто православних верника? Да ли је овде споредна игра бројева (верника) или објашњење треба тражити у количини моћи (броју помесних цркава)?
Факт који се тиче чешког инцидента директно потврђује да се ради о искључиво земној власти. Константинопољ тврдоглаво промовише своје интересе свуда где то може. У Чешкој, у срцу Европе, сада су у току сложени процеси који се тичу положаја у целој аутокефалној Православној цркви чешких земаља и Словачке. Фанар користи прилику да још више ослаби помесну православну пуноћу како би овде наметнуо своју јурисдикцију (чак и на такав неканонски начин!), користећи се лојалношћу, па чак и подршком локалних секуларних либерално-демократских снага. Разуме се, то чини са циљем даљег ширења своје експанзије у том делу Европе.
Каква је улога Ватикана у најновијим превирањима на свеправославном плану?
Директних веза нема, али иза кулиса догађаја у Украјини лебди сенка Ватикана. Рим је један од главних корисника украјинског раскола и о томе без устезања говоре украјински унијати – верне слуге Ватикана и главна сила такозване „мајданске револуције“ у Кијеву 2014. године. Поделивши православље у Украјини, унијати желе да га потчине себи и учине га лаким пленом Ватикана. Своју несебичну помоћ Риму пружа Вартоломеј јер заједно с папом кује планове стварања „велике уније“ о чему говоре без устезања.
Да ли после свих дешавања у Чешкој, Бугарској, Грузијској, па најновије и у Кипарској православној цркви можемо закључити да престројавање за Москву и против Цариграда, и обрнуто, више није питање ни става помесних цркава већ заговорника једне и друге струје унутар сваке појединачне помесне православне цркве?
Нажалост, ако се процес црквеног раскола у светском православљу буде и даље одигравао у задатом моделу, онда је веома вероватан сценарио деобе светског православља на отприлике два дела – словенску и грчку компоненту с приближавањем неких других помесних цркви свакој од тих групација. Наравно, то је крајње непожељан ток догађаја.
Да ли је васељенски патријарх успео у свом науму да обезбеди својеврсно признање Свете Горе да је томос о аутокефалности тзв. ПЦУ канонски ваљан?
Мислим да није. Постоје неки манастири на Светој Гори, чак не ни манастири у целини него само њихови поједини монаси или игумани, који признају као законито расколничко деловање патријарха Вартоломеја у Украјини. Међутим, таквих сада нема много. Света Гора је замрла у забринутом очекивању даљих корака Фанара, на Светој Гори је велико неспокојство, многи светогорски монаси осуђују Вартоломеја.
Да ли уочавате везу између недавне посете делегације из Фанара СПЦ с покушајем промена у организацији епархија Српске цркве на америчком континенту?
Формирање сопствене структуре СПЦ како у самој Србији, тако и у другим земљама где постоји српска црквена православна јурисдикција и српска национална дијаспора – представља суверено право саме СПЦ, њеног синода и првојерарха. Било какав утицај са стране не сме да омета богоспасавану мисију свете СПЦ. Уверен сам да у свештеноначалију СПЦ постоји довољно мудрости и одважности да делују самостално и на добро свих њених чеда и у отаџбини, и код оних који се налазе у расејању, носећи своју спасоносну мисију у овом сложеном савременом свету.

ПРЕВОД: РАНКО ГОЈКОВИЋ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *