ЂИДО КОД ТАСЕ

 

Сећање на дух српске књижевне сцене у минулом веку

Пише Мирко Магарашевић

Како сам – први и последњи пут – лично видео и чуо Милована Ђиласа, званог Ђидо, и како сам га тада чуо у правој „револуционарној“ светлости!

На вечеру дружења код Танасија Младеновића у Толстојевој 45 – кога смо од милоште сви ословљавали с Таса – био сам позван почетком једне јануарске вечери, 1990. године, када је свима изгледало да нас очекује мање лоших ствари него што је потом уследило. Неко ће се сад можда зачудити: откуда и ја тамо – заједно с Павлом Зорићем, Предрагом Протићем и Слободаном Ракитићем – код Тасе? Али то је подужа прича чији ток и тада и сада повлачи извесну упитаност која се показује разложном.
Нисам Таси књижевно дуговао ништа. Између нас није постојала ни песничка блискост, ни она која може да постоји између песника и његовог критичара. Нисам се његовом позиву одазвао очекујући било шта. Да ли је он дуговао нешто мени? Неко време био сам његов очни лекар; успешно је оперисан од катаракте на одељењу клинике где сам радио. Још раније, као члан Редакције професора Драгана Јеремића, оставком сам (заједно са писцем Миодрагом Јанковићем) покушао 1978. да укажем на Младеновићево право да објави једну своју „непоћудну песму“ због које су Књижевне новине тада биле идеолошки изложене јаком политичком притиску Градског комитета СК Београда. Ни тада, ни касније нисам због тога сматрао де је Таса остао „мој дужник“. Најзад, могу рећи још само толико да нисам био Тасин пријатељ из прве руке, него само познаник који му је био наклоњен, али не као (значајном) песнику већ као, својевремено, позитивно оријентисаном културном посреднику у припреми повратка Милоша Црњанског у отаџбину. Али поента није пак у томе него у нечем сасвим другом.

ТАСА НА ДЕВЕТОМ НЕБУ Те вечери код нашег љубазног домаћина Танасија Младеновића причало се отворено о свему и свачему; почев од успеле Антологије Темељи – угледног књижевног критичара Павла Зорића – састављене од песама оних српских песника чији су стихови у новије време, а сред годишњице 1389–1989. били посвећени нашем трагичном Косову и Косовском завету. Таса је био заступљен – више од Десанке, Матића, Попе, Христића, Данојлића, па чак више и од Бећковића! – са три песме што га је чинило разговетно срећним. Отуда се и те вечери – само захваљујући Павловој антологичарској благонаклоности – охрабрени Таса понашао као да је „на деветом небу“. Сваки час је хвалио Зорићеву честиту нарав, те укус и смисао за меру! Но сем што су биле личне, те похвале су биле и тачне. И све док смо се држали песничке области, вечера је лагодно одмицала. Али напетост је нагло порасла када смо прешли на одјеке теме која је тада обузимала и европску и нашу јавност и захуктавала се после 9. 11. 1989. када је – захваљујући одлуци коју је донео Михаил Горбачов – започео преломни догађај за новију Европу: пад Берлинског зида! Одјек тог догађаја на домаће балканске прилике уопште није био занемарљив: леви слој нашег друштва постао је забринут. Тада, већ сасвим расклиматана комунистичка Југославија у свему је показивала да смо зашли у период који ће се убрзо веома закомпликовати. Један од присутних саговорника – а нарочито Таса и његова супруга – храбрили су се тиме што су жустро „адутирали“ на „веру“ да ће ударна моћ ЈНА, наводно, моћи, да „спасе ствар“. Што се мене тиче, сумњао сам и осећао да у тој фази разговора немамо заједничко мишљење пред непредвидљивом брзином догађаја који ничим нису мирисали на добро. Исте 1989. када се појавила Зорићева антологија Темељи, Таса је у крагујевачким Погледима (20. IX –20. XII 1989, 8–11) – насупрот његовим друговима Исаковићу и Ћосићу – објавио признање да је његова комесарска генерација политички пуно грешила. Мора се рећи: Таса је тада једини звучао покајнички. И док су Павле, Прота и Слоба Ракитић изрицали похвале о неочекиваном Тасином слободоумљу, ја сам, признајући то, гласно приметио како би Таса, већма но као песник, заиста био јединствен када би објавио своје „Партизанске дневнике“ под условом да у њима изнесе пуну истину о свему чему је био сведок! На овај сасвим изненадан предлог, Таса је са столице скоро одскочио као опарен…. То би – додао сам – имало, сасвим сигурно, много већег, објективног утицаја на нашу новију историографију, од, рецимо, оних непоузданих Дедијерових тротомних Дневника (1941–1944). Остала три госта за Тасиним столом – ко с осмехом, а ко потврдно – дадоше од себе јасног знака да се слажу, док се збуњени Таса опирао, као да је гурнут у највећу невољу.
Срећом, вечера је већ била при крају и све теме наједном се прекинуше јер смо у том тренутку добили неочекиванога госта. Кажем „неочекиванога“ јер њега Таса, све време током вечере, ниједног тренутка није поменуо нити најавио. Тек када је, скоро шуњајући се уза зид, неочекивани гост, ушао из предворја унутра, Таса је истиха рекао ко је тај гост, те да ће нам он – Милован Ђилас – сад „неочекивано“ и „мало“ за столом „правити друштво“. И заиста, изгледало је као да су се „неочекивани“ гост Ђидо и домаћин Таса о свему већ раније били договорили. У својим покретима, Ђилас је, некако крадомице, скоро стидљиво, сео сасвим по страни, у некој врсти међупредсобља и тамо започео пригушен разговор с Тасином супругом. Већ на први поглед могло се видети колико је госпођа Младеновић увелико и одавно била веома блиска са придошлим гостом. Лецну ме помисао: зар је наш домаћин Таса Младеновић организовао ову пригодну ситуацију само зато да би нечим подржао некакво „отварање простора“ за Милована Ђиласа као „признатог писца“? Ако и јесте, то се није добро завршило.
Међу нама за столом осетих како проструја некакав пригушен пух нелагоде. Као да је ваздухом залебдело неисказано питање: Шта ће сад Милован Ђилас овде? А ето га – нити при столу, нити сасвим по страни. А ипак – ту је. На четири корака од нас за столом. Помислих: да је Таса свима нама, претходно, рекао кога ће још позвати, можда би понеко од нас и одустао да дође, а он то очито није желео да се догоди. И сад бесмо суочени с тим. На ову непредвиђеност, доброћудни Павле мало се стресао у својој столици, онако као када покушава да се невољно прилагоди нечем не баш пријатном. Предраг Протић је замишљен, ћутке чешкао руком своју густу, проседу браду, а Слободан Ракитић се, већ румен у лицу од јела и пића, закикотом смешкао, осматрајући нас остале око стола, и преко рамена завртао враголасто радознао поглед искоса, ка оној столици где је Ђилас уза зид истиха причао са Младеновићком.

РАТОВАЊЕ, ШЉИВОВИЦА И СРПСКА ГИБАНИЦА До тог тренутка наш разговор с домаћином текао је сасвим опуштено, а од тог тренутка попримио је некакву нејасну, али ипак препознатљиву промену; све теме су наједном окопнеле, престале да се нижу; асоцијације су изгубиле замах; вечера, већ окончана, личила је на тренутак када ће се наш разговор код Тасе окончати брже него што смо и слутили. Наш искусни домаћин осетио је ову промену расположења, али ништа није вредело. Његов, осмехом срдачан, покушај да нас још увек задржи у разговору за столом није успевао. Напољу је било прохладно зимско вече и више је мамило него ова нагло натегнута атмосфера коју је унео Ђиласов долазак. Ми за столом – а то могу сигурно рећи бар за Павла, Проту и мене – тад нисмо ни могли слутити да је онај већ сасвим истрошен дисидентски положај Ђиласов постајао сада, међу милошевићевцима, сасвим другачије, много повољније гледан! А и да смо то слутили, не верујем да бисмо се ишта лагодније осећали у присуству особе која јесте својевремено Брозу окренула леђа, али – заборавља се да – Ђилас тиме није могао скинути са себе сву тежину одговорности с којом је – раније, баш уз Броза, Ранковића, Кардеља, Мошу, Кочу и Темпа – значи при самом идеолошком врху тог неостаљинистички имитираног Политбироа КПЈ – делио све ратне интересе, акције и партијске „смернице“, носио сву тежину сурових одлука и разорне последице грађанског рата на тлу, пре свега Србије, Босне и Црне Горе. Видело се: и сам Ђилас, упавши „непозван“ те вечери код Тасе, био је прожет нелагодом. Више се пришуњао него што је ушао и сада је седео као кривац, по страни. Да ли у нади да може бити саговорнички прихваћен као писац?
Када смо убрзо устали да се разиђемо, Ђилас се тад покренуо са оне прикрајак-столице и на Тасино наваљивање, полупогурено пришао, климнуо главом ка свима нама, и онако с ногу започео некакву изнебуха причу која је муњевито добила своје право лице. Тог тренутка неко од присутних – да ли Зорић или Ракитић? – са осмехом, стрефио је Ђиласа неочекиваним питањем: „Па како сте ви, у партизанима, гледали на своје противнике четнике?“
На тако непосредно и директно питање, Ђилас је треном оклевао, а онда је, с незаборавно кезовитом маском на лицу, тромо, гласом нанос развлачећи изговорио: „Четници су више волели шљивовицу и српску гибаницу него ратовање!“ А кад га је Павле Зорић изненађена лица зачуђено упитао: „Па како то мислите?“, Ђилас је одговорио: „Знате, чим бисмо ми озбиљније запуцали, четници би се одмах разбежали!“ – на шта сам ја хладно узвратио питањем: „Зар је то једино што сте, ви, успели да ’упамтите’ о покрету генерала Михаиловића!? Да је заиста било тако, ваши партизани не би се баш онолико лоше осећали и били би присутнији на територији Србије од краја 1941. све до почетка јесени 1944!“
На овај упит и коментар што је – видело се на лицима свих – тако
неочекивано севнуло међу свима нама, Ђилас је забледео и ућутао.
Било је очигледно да се осећао врло непријатно. Није изговорио више ни реч, а волео бих да јесте. Но шта је могао и да каже, а да се не уплете у неку нову непријатност? Нисам чуо ништа више искрено из његових уста. И то је био први и последњи пут – сасвим довољно! – да сам Милована Ђиласа, званог Ђидо, лично видео и чуо тај његов јавно познат, уњкаво натегнут глас. Чуо га у правој „револуционарној“ светлости!
Тог часа, сабравши се, Тасина домаћица, нагло га је узела подруку и повукла Ђиласа у страну. Он се скоро клецнувши, повео за њом, ћутке издвојио и повукао ка столу од ког смо се ми малочас, одлучивши да кренемо, већ одмакли. Са њене стране, то је било веома тактично и мудро. А истовремено, Таса је, врло усиљено показујући срдачност, осмехујући се, и с неком посебношћу тапшући уозбиљеног Павла, час по једном, час по другом рамену, све нас испратио ка излазу своје виле подигнуте у грађевинском стилу с краја педесетих година, по заслугама које је тада одмеравао Александар Ранковић. Значи из времена када је корисник виле у Толстојевој 45 то приљежно и заслуживао.

ВАНЛИТЕРАРНЕ ЗАСЛУГЕ Напољу нас је дочекао мраз јануарске свежине ноћног Дедиња. Одмицали смо, још увек под утиском онога што смо при поласку чули. Павле није крио честито искрену изненађеност, а Прота и Слободан су негодовали.
Док смо одмицали низ Толстојеву улицу, запитах се у себи: Шта је чинило сличним нашег домаћина Тасу и Ђида? Бар у смислу некакве „књижевне тенденције“? Била је то околност да је један (Таса), већ поодавно, жудео да из коже малог (minor) песника некако ипак „пређе“ у кожу „већег“, а онај други (Ђилас) – после свих својих идејних узлета и падова – грчевито је умишљао да ипак јесте некакав „прозни писац“ вредан јавне пажње. Ову поредбену помисао касније сам, другом приликом, у разговорима с Павлом и Протом поделио и они су на то одговорили потврдно.
Неколико година потом случај је хтео да на вечерњем ТВ екрану Студија Б, видим како је бивши „дисидент“ Ђилас био затечен пред оптужујућим питањима Косте Чавошког. Уњкаво увијајућим исказом Ђилас је том приликом нелагодно и трапаво објашњавао Чавошком зашто је „морао“ да стави свој потпис на декрет којим је читава област Барања отргнута од Војводине и Србије да би званично била прикључена територији Републике Хрватске којој раније (у Дунавској бановини) није припадала. И тај акт, познато је, није био изоловано једина ванлитерарна „заслуга“ Милована Ђиласа. Било је и других, грубо ратних и ружно ранопоратних. А било је и неких због којих се Ђилас бојао да касније крочи у Црну Гору. Можда баш у очигледности те чињенице, данас и треба сагледати све оне „заборављене“ Ђиласове разлоге који су га навели да састави „роман“ који је недавно (2018) објављен дословно под истим топографским насловом.