Почетна / Интервју / Димитрис Сотакис – У потрази за хоризонтима

Димитрис Сотакис – У потрази за хоризонтима

Ексклузивно

За „Печат“ из Атине Александра Куљанин

Постојe људи које зовемо вивлиофагоси – они фанатично прате књижевну сцену. Међутим, постоје и људи који нису прочитали ниједну књигу у животу. То је незамисливо

Писање не доживљавам као мисију. И не осећам се дужан да пишем, можда никад више нећу писати све до дана када умрем. Писање је само начин да будем присутан међу људима; то је начин да дам своју личну стигму о томе како видим свет. Моје књиге се могу посматрати као коментари на то како се савремени човек бави својим животом, и они су углавном симболични и представљају мене и само мене, без потребе да негде припадам – каже у разговору за „Печат“ савремени и награђивани грчки писац Димитрис Сотакис, који је ове године објавио своју другу књигу на српском језику „Прича о супермаркету“ и поново привукао велику пажњу српских читалаца.

Када су почели ваши контакти са Србијом?

Први пут сам посетио Србију септембра 2011. као гост друштва књижевника и учесник у једном програму где су гости били писци из целог света. Направили смо турнеју по целој земљи у више градова. База нам је била у месту Андревље, а касније смо посетили Нови Сад, Сомбор, Београд. Тада сам, дакле, први пут посетио Србију, али у том тренутку нисам имао у плану да ту објављујем књиге. Постепено, развили су се односи са издавачима, другим писцима, новинарима. Моја прва књига „Чудо дисања“, раније издата у Грчкој, у Србији је изашла у издању „Клиа“ 2014. а под насловом „Без даха“. „Прича о супермаркету“ је друга књига издата у Србији. Имам богате односе са Србијом, приватне и пословне, и са земљом и с људима. Београд за мене није само један егзотичан град, како сам га раније доживљавао. Осећам топлину, нисам странац у туђој земљи.

Очекујете ли да се још нека ваша књига објави у Србији?

Интересовање је велико у свим земљама у којима су се моје књиге издавале и лепо је што није реч о само једној књизи. Важно је да градиш однос са читаоцима, с људима које интересује твоје писање. Иако ми је то велика жеља, тренутно не постоје услови за трећу књигу. Свеједно, последња је изашла ове године. То је био дуг пут. Дошао сам у Србију ради промоција, најпре у Културном центру у Београду, а после и у удаљенијим подручјима, Бору, Великом Градишту… Људи су прочитали књигу, разговарали смо, била су то лепа искуства.

Кина заузима посебно место у вашем интересовањима богатом опусу. Нисте размишљали да можда она послужи као инспирација за неки будући наслов?

То је скоро немогуће. За то постоји функционални разлог – моје књиге немају везу с реалношћу и ни у једној књизи немам географске одреднице. Оне немају везу с реалним животом или одређеним местом на планети. Моја литература је повезана с функционисањем људске природе. Због тога се и објављују у другим земљама, јер нису заробљене или укалупљене у Грчкој. Зато не могу да пишем о Кини. Наравно, никад се не зна, можда једном може да се деси.

Одакле потиче фасцинација Кином?

Фасцинација Кином потиче из самог језика. Волим културу Кине, али немам неку посебну страст за њу. Језик ме је посебно привлачио. То је тако чудан језик. Могу рећи да је то била лингвистичка љубав.

Читају ли Грци? Колико је књижевност заступљена у Грчкој у поређењу са Србијом?

Мислим да постоји глобални проблем с данашњим читаоцима. У скоро свакој земљи коју сам посетио опште је мишљење да се књиге не читају довољно. Ако морам да одговорим – не, не читају се довољно. Али постоје људи које ми зовемо вивлиофагоси – књишки мољци, због којих тржиште књига опстаје. Они купују књиге, прате фанатично. Таквих људи има у Грчкој, али и свугде у свету. Међутим, постоје и људи који нису прочитали ниједну књигу у животу. То је незамисливо.

На колико језика су преведене ваше књиге?

Мислим на 11. Француски, турски, српски, северномакедонски, хавајски, корејски, кинески, румунски, фински… Рецимо, у Турској, Србији и Француској моје књиге су доста читане. У Турској посебно.

Када је у питању културна сарадња између Србије и Грчке, шта се може урадити да ситуација буде боља, и колико културни радници могу томе допринети?

Постоји простор да се то догоди. Без обзира на међусобну љубав између наша два народа, близину и добре политичке односе, недостаје стратегија на обе стране за већу културну сарадњу. Већина Грка је чула за Кустурицу или Андрића, као што је већина Срба чула за Казанцакиса или Теодоракиса. За то смо одговорни ми, културни радници. Мора постојати боља стратегија размењивања књига, састанци, путовања на обе стране, отвореност за сугестије и предлоге. Постоје земље које су специфичне и више дисциплиноване. Грчка то није.

Да ли је у питању језичка баријера?

Не, то важи за све језике. Све се може превести увек. Само је у питању жеља и организација.

Да ли школски системи стварају људе који су недовољно заинтересовани за читање, или је то резултат савременог начина живота?

Није само у питању школа него и начин на који се приступа књижевности код деце. Ако је књижевност обавезан и тежак предмет у школи, то се мора радити одговорно. У школи нисам хтео ништа да читам, јер сам осећао то као обавезу. А деца се морају учити да је књижевност уживање. Нешто што ти отвара хоризонте, доноси задовољство. Значи није у питању само школа него и начин и систем на који се учи.

У својим романима описујете савременог човека. Куда иде и шта жели данашњи човек?

Већина мојих књига написаних у последњих 15 година, 5-6 књига има то за главну тему. Човек је у непрекидној потрази за срећом. Жртвујемо се да бисмо нешто поново стекли, да бисмо победили, како би наш живот био бољи. Моје књиге су симболичне. Али свакој је заједничка упорност главног лика у лову и потрази за срећом. Он покушава то све начине а како би осетио да уопште постоји, пошто није у стању да осети пуноћу живота. Сви ми често прибегавамо погрешним начинима да допремо до среће.

Атмосфера у вашим романима је, чини се, кафкијанска.

Неки грчки медији јесу раније писали да је атмосфера кафкијанска, али не бих рекао. Наравно да има неких додирних тачака. Једном сам направио шалу на промоцији у Атини. Рекао сам да сам читао само једну књигу те врсте, „Странца“ од Камија. Али постоји један елемент, клаустрофобички, када се јунак креће као марионета, то јесте кафкијански. Али с друге стране, то је само језгро, приче немају ту везу, можда оне раније више него нове. Савремени човек може нормално да живи у савременом друштву, али може и да пропадне психички, морално, или интелектуално. Савремени човек пати од болести која се јавља брзо, а то је самодеструктивност, постављање претешких циљева или сопствена саботажа. Ми покушавамо да се доказујемо и себи и другима. Нисам то још увек разумео. Да, постоје и људи који су паметнији од већине. Живе слободније од нас, инфилтрирали су се у животу и савладавају ствари на паметнији начин.

Упознала сам много Грка и сваком је слобода главна преокупација. Или о чему би Грк писао, ако не о слободи? Како видите слободу?

Верујем да је слобода лична ствар и да је дубоко повезана с нашом етиком. Слобода је предуслов за постизање онога што желимо, ментално или практично. Моји хероји чезну за слободом, то им је заправо главни циљ, да достигну тачку где ће бити ослобођени чак и од себе. Мислим да то нема везе с националношћу, то је више повезано с начином функционисања људске природе. Не бих могао да живим свој живот да нисам слободан или бар да нисам имао илузија слободе.

У књизи „Без даха“ интересантно је поглавље „Проба живота“. Врло упечатљива је порука да је цео живот, у визији заробљеног главног јунака, био генерална проба. Откуда та идеја?

„Проба“ би могла да послужи као минијатура читавог романа. Она одражава филозофију књиге, испразност наших живота и све оно што жртвујемо за добијање будућности која за већину никада неће доћи. То је попут кратке приче унутар књиге, с великом дозом лиризма, различитог стила у поређењу с остатком романа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *