Почетна / Интервју / Дејан Савић – Коме је сметао Хандке

Дејан Савић – Коме је сметао Хандке

Никада нисам био поборник било каквог, па ни политичког реваншизма преко културе, те је мени, који сам остао у својој земљи и радио у култури и уметности дуже од 30 година, ипак интерес српске културе био и остао на првом месту

Прошла је година између обележавања два Дана Народног позоришта, што се поклапа с периодом од када наш саговорник Дејан Савић није на месту управника националног театра. Разна догађања која се тичу Народног позоришта, а која последњих седмица изазивају пажњу јавности подстакла су и разговор с бившим управником ове куће.
Ове године Дан позоришта је обележен на неуобичајен начин – без премијере на Великој сцени, а ни на „Раша Плаовићу“. Осим те неуобичајене чињенице шта је још различито у односу на период када сте били на месту управника ове позоришне куће?
Нерадо говорим о својим претходницима а поготово наследницима јер ће о сваком од нас говорити наши резултати. Свако ће према себи и својим идејама уредити кућу у којој ради па смо тако моји најближи сарадници и ја у позориште упорним радом увели систем и од ове куће направили фабрику за производњу врхунске уметности. О томе сведоче бројне награде, признања, Сретењски орден, велика гостовања и други значајни уметнички успеси. С пословне стране гледано, позориште је остављено са свим билансима у плусу, финансијски и правно сређено и са 13 милиона динара на рачуну сопствених прихода захваљујући преданом раду свих запослених, обиму производње од по две представе сваког дана и уопште домаћинском пословању. Они који су учествовали у срамној и кукавичкој кампањи против мене и Народног позоришта вероватно би хтели да се њихово учешће у тим нечасним радњама што пре заборави а верујем да је сваком иоле озбиљнијем аналитичару тих догађаја јасно да је њихова улога у свему овоме заправо другоразредна и да су прави актери на много вишим позицијама, али о томе ћемо разговарати када дође време. Тада ће се видети коме је и зашто одговарало да се руинира једна надасве успешна институција културе, уз мноштво проблема у другим не мање важним кућама. Примера ради, подсећам вас да су на нашу трагедију у Народној библиотеци пре више од годину дана страдала два човека, а упутићу вас да на сајту Државне ревизорске институције погледате извештај за Београдску филхармонију… Толико.
Ових дана смо сведоци покушаја рехабилитације свих оних који су се противили присуству нобеловца Хандкеа у нашој култури. Чини се да сте и ви, мимо своје воље, увучени у ту причу?
Пре две недеље у једном дневном листу објављен је разговор са Младеном Материћем управо поводом Хандкеа, његовог комада „Час у коме нисмо знали ништа једни о другима“ у Народном позоришту, и Нобелове награде додељене овом значајном немачком писцу, дакле о догађајима од пре скоро 15 година и актуелним дешавањима. Како сам у истом поменут у погрешном светлу, по мом и не само по моме дубоком уверењу, ево неколико речи о ономе што се заиста догодило том приликом, колико могу да се сетим догађаја од пре деценију и по. Први мандат на месту управника започео сам са наслеђеним десетинама милиона дугова и поприличном програмском конфузијом. Дугове сам враћао а предвиђени репертоар реализовао, почев од Боре Станковића па до Хандкеа. Неформални кругови моћи у култури тога времена јасно су стављали до знања да Хандкеу није место у Народном позоришту. Управни одбор је износио став да комад без говореног текста не треба да се приказује у нашој кући. Дело се пребацивало са Велике на сцену „Раша Плаовић“. Техника није стизала да изради опрему представе а датум после кога се више није могло одговорити међународним обавезама приближавао се великом брзином, упркос мојој упорности да до реализације свакако дође. Епилог је познат: они који су били против Хандкеа у Народном позоришту, из превасходно политичких, а не уметничких разлога, однели су победу, од мене је тражено да сменим тадашњег директора Драме који је завршио у коронарној јединици. Ово сам одбио и уместо тога понудио своју оставку која није прихваћена, Влада је донела одлуку какву је донела и када су том одлуком плаћени сви сарадници на пројекту који није реализован, прича је затворена. Онима којима је данас важније да из иностранства, а и одавде, поводом нобеловца Хандкеа више говоре о мени него о њему, поручујем да никада нисам био поборник било каквог, па ни политичког реваншизма преко културе, те да је мени, који сам остао у својој земљи и радио у култури и уметности дуже од 30 година, ипак интерес српске културе био и остао на првом месту.

АКО НЕ ЗА КУЛТУРУ, ЗА ШТА СЕ БОРИМО

Има доста примедби у јавности на недореченост закона у култури, изостанак применљиве стратегије културног развоја, постојање давно превазиђених уредби и других законских аката, што све само оптерећује рад институција културе и ову област уопште. Шта ту може да се уради?
Руски председник и његов саветник за културу Владимир Толстој, праунук славног писца, кажу: „Култура је основна материја која чини нацију.“ Черчил је за време рата изјавио: „Ако не за културу, за шта се онда боримо“… Ево како старе европске нације гледају на културу. Питање за нас је следеће, хоћемо ли ићи овим путем, који је по мом мишљењу једини исправан, или ћемо следити некакве друге примере, деструктивне и по културу и по нацију. Због овога су важни и закон о култури који је недовршен, недоречен, често у колизији с кровним и старијим законима, као и стратегија културног развоја за коју се не зна у којој је фази, колико ће бити примењивана и који су заправо њени домети и циљеви. Осим ових не усвајају се ни разни други закони из области културе све као последица нарушених односа и лоше комуникације Министарства и Владе што је недопустиво и погубно за целу област. Колико год то била добра вест, плашим се да Закон о позоришту поводом кога су обављени први разговори чека иста судбина. С друге стране, као руководилац у култури преко 20 година често сам се сретао с потпуно превазиђеним, и готово непримењивим, а још увек важећим уредбама и прописима које су додатно доприносили прилично конфузном стању. Неопходно је дакле да се створи свест о важности стварања јасног, усаглашеног и примењивог правног оквира у овој области као што је учињено у многим другим – не могу једни аршини важити за економију, привреду, здравство, а други за културу.

Стање у култури је обавезна тема и увек отворено питање. Има ли ту помака и у ком смеру?
У култури Србије делујем већ скоро четири деценије па сматрам да имам право да кажем да су најављени помаци од стране Министра финансија за идућу годину веома значајни. Издвајање из буџета за културу достићи ће фамозни један проценат, плате се повећавају и до 10%, укида се забрана запошљавања и најављени су знатни инфраструктурни пројекти, у шта спада и већ реализовано отварање Народног музеја, отварање Музеја савремене уметности, као и реновирање фасаде Народног позоришта. Међутим, у култури данас влада потпуна разједињеност и немогућност окупљања људи око било каквих заједничких идеја или акција; у овом сектору влада општа грабеж, свако гледа само личне интересе и не размишља чак ни о следећем нивоу изнад тога о неким иоле општијим потребама. Систем тзв. пројеката у култури овој не доноси ништа добро – свако може да осмисли и накити пројекат и да истим конкурише, а чим се средства одобре, аутор гледа да уштеди што више и где год може како би њему више остало, тако да опште користи од оваквих акција практично нема. Кадровска питања – као управник у два мандата, искључиво сам се бавио Народним позориштем и својим основним диригентским занимањем, одбијајући све позиве за учешће у разним одборима, саветима, комисијама, жиријима и друго, не само због могућег сукоба интереса него и времена потребног за озбиљан рад, док су данас руководиоци у култури истовремено запослени на једном месту, на другом су професори, на трећем су директори институција а уз то се баве својом основном делатношћу?! По оној народној да „риба од главе смрди“, ови кадровски проблеми и најчешће лош избор сежу до углавном несрећних решења у министарству и другим државним телима у култури, са људима без утицаја, без амбиција да било шта поправе и којима је само важно да се у култури не таласа. Природно је да адекватна решења на тим местима, са амбициозним и способним људима који имају подршку за свој рад, производе одговарајуће реакције и у институцијама културе, секретаријатима, комисијама и другим органима. При томе ћу вас подсетити да уметност и култура могу бити свакојаке, али не смеју бити досадне и остављати конзументе равнодушним.
Пре више од једне деценије храбро и визионарски сте у јавност изашли с предлогом одвајања Драме од Опере и Балета Народног позоришта, што је данас опште место програма сваке власти у Републици и граду Београду. Шта је потребно даље урадити?
На својим бројним уметничким путовањима и гостовањима у иностранству, осим пласирања своје уметности и најбољег могућег репрезентовања српске културе и своје земље, увек сам се трудио да прикупим искуства која могу бити корисна за развој наше културе и уметности. Кажете да сам визионар а ја ћу вам без лажне скромности одговорити да управо приликом наступа по великим, старим и много развијенијим музичким центрима широм света прикупљам највише идеја међу којима је и ова о неопходности одвајање Драме Народног позоришта од Опере и Балета. Пођимо редом: у већини музичких центара нашег континента, Драма, Опера и Балет никада нису делили исти радни и извођачки простор. Међу онима који су некада имали ове ансамбле под истим кровом подела је одавно завршена, тако да се у Европи, примера ради, на прсте једне руке могу набројати престонице са сва три ансамбла у једној кући. Нема потребе да подсећамо на разлоге уметничке, организационе и практичне који су у јавности више пута изношени и прихваћени, али да погледамо шта треба да буду следећи кораци. Градске власти су најзад децидирано изашле са изјавом да коначног изгледа Трга републике не може бити док се на месту садашњег „Стакленца“ не изгради нова дворана Опере и Балета Народног позоришта, али ме никако не радује што у горенаведеној изјави министра финансија нема помена о почетку градње ове капиталне зграде идуће године. Док се то не деси, потребно је обавити све припремне административне и правне радње како би одмах након усељавања та нова уметничка институција кренула да ради пуном снагом. Ово значи да је следећи корак административно одвајање Драме НП од Опере НП још док су под истим кровом барокне лепотице, очишћене фасаде на Тргу републике. И опет, то није немогућа мисија или некакав експеримент јер на исти начин деценијама делују многа позоришта у Немачкој, Аустрији и другим европским земљама. Примера ради, национални театар у Темишвару у истој згради и истој јединој сцени има четири правна субјекта – Националну оперу и балет, Мађарско позориште, Немачки театар и Дечје позориште. Подсетићу вас на крају да смо после 50 година на основу мог елабората и захваљујући агилним градским властима у Нишу вратили Оперу на сцену тамошњег Народног позоришта. Према томе, ништа није немогуће.

АМБАСАДОР СВОЈЕ ЗЕМЉЕ И ЊЕНЕ УМЕТНОСТИ

У протеклих годину дана ваша уметничка каријера наставља узлазном путањом. Чиме се још, осим својом уметношћу, бавите?
Поред свих својих обавеза шефа диригента у Народном позоришту радим упорно на пројекту одвајања Опере и Балета од Драме Народног позоришта, обилазим Нови Сад и Ниш, као музичке центре у Србији у којима постоји аутономни оперски живот, јер је мени културна и уметничка сцена Србије увек била на првом месту. Гостовања ме воде по разним уметничким престоницама Европе и света где се трудим да будем прави амбасадор своје земље и њене уметности, прикупљам искуства употребљива код нас и обавезно контактирам с нашим дипломатским представништвима у тим земљама у намери да пронађемо могућност повезивања наших држава кроз уметност и културу. У последње време врло сам тражен као руководилац мајсторских курсева које сам држао у Русији, Португалији, Бугарској и другде, радећи с младим и још неафирмисаним уметницима преносећи им своје велико искуство и знање. Ипак и поред интересантних путовања на којима као уметник увек успешно проверавам универзалност музичког језика и висок уметнички ниво, најлепше се осећам када се вратим у своју земљу, свој град и своје позориште.
На крају, пут за који сам се определио врло је тежак , али као професионалац у свом послу и руководилац дуги низ година, а надасве човек са искуством у култури тврдим да за сваки проблем или ситуацију постоји решење. Увек сам бирао да тражим могућа решења, а не изговоре јер сам пре свега борац и нисам плашљив човек. Онако како сам успевао да водим највећу установу културе у држави поред свих проблема које сам навео и оних које нисам, тако сматрам да и култура може врло брзо да нађе свој пут и буде много присутнија код сваког појединца и у друштву у целини.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *