Бери Литучи – Питање од прворазредног националног значаја

Истина о Јасеновцу

Зашто је разоткривање истине о геноциду над Србима у Хрватској у Другом светском рату питање од прворазредног значаја за безбедност и биолошки опстанак Срба?

Годинама уназад покушавам да истину о страдању у Јасеновцу укључим у целокупан опус истраживања холокауста. Реч је о истој историји, иако су постојали покушаји појединих историчара, па и јеврејских, да страдање у Другом светском рату остане резервисано само за жртве једног народа. Сматрам да морамо, упркос настојањима САД, Немачке и Ватикана, да покажемо свету да све оно што се дешавало у НДХ стоји у самом средишту приче о холокаусту. Људи морају да разумеју да је негирање геноцида у Југославији повезано с порастом фашизма и неофашизма у Европи и свету данас, каже у разговору за „Печат“ универзитетски професор из Бруклина Бери Литучи, који је у Америци 1997. године основао „Институт за Јасеновац“.

фото: ВУКИЦА МИКАЧА

Како објашњавате чињеницу да Јасеновац никада није равноправно сврстан у ред с другим концентрационим логорима у време Другог светског рата, као што ни Павелићева служба никада није осуђена од стране светске, па ни израелске јавности?

Када је реч о „Јад Вашему“, Јасеновац је увек сматран за један од најзлогласнијих логора смрти, али није никада сврстан у ред логора за истребљење иако је требало да буде. Од почетка овај логор фигурира као страшан камп у истраживањима историчара, док тема страдања у НДХ, захваљујући залагању пре свих САД и Ватикана, у светској историографији никада није заузела припадајуће место. Морамо да знамо да је геноцид у Југославији део холокауста и да су Срби, Јевреји и Роми у истим гробницама. То мора да постане део опште историје. Не заборавимо каква је била улога Римокатоличке цркве након Другог светског рата у спасавању не само Алојзија Степинца већ и осталих злочинаца. Такође, сви знамо куда су водили пацовски канали. Отуда не би требало да чуди да су након разлаза са Стаљином, САД склапајући савез са Југославијом захтевале да се истина о логорима за истребљење у НДХ никада не исприча до краја. То објашњава и чињеницу да се против ратних злочинаца нису водили поступци.

Ако је истина о страдању Срба у НДХ првокласно национално безбедносно питање, да ли његовим прећуткивањем можемо објаснити потоње догађаје на простору бивше Југославије?

Разоткривање истине о геноциду над Србима у Хрватској у Другом светском рату питање је од прворазредног значаја за националну безбедност и биолошки опстанак Срба. Сигуран сам да би многе несреће током ратова на простору бивше Југославије могле бити избегнуте да је светска јавност сазнала за страшне злочине почињене у НДХ. Да ли би у таквим околностима било замисливо етичко чишћење Хрватске од Срба, или НАТО бомбардовање? Сигуран сам да не би. На прећутану истину касније је Запад могао лако да накалеми приче о злим Србима, да сатанизује читав један народ и тако направи увод у агресију 1999. Сматрам да је свако ко пориче холокауст над Србима – уперио нож у ваше срце. То морате озбиљно схватити. То је најважнија ствар.

Мислите ли да би, по аналогији с Израелом, и Србија требало да однос према балканском холокаусту интегрише у оквире своје спољне политике?

Свакако. Да ли је могуће неговати добре односе са Израелом уколико поричете холокауст, или рецимо с Јерменима који и те како држе до страдања свог народа? Српско министарство спољних послова морало би да заузме исти такав став. Уколико било која страна земља пориче геноцид над Србима – с њом треба прекинути добре односе. Сигуран сам у једно, онај ко пориче страдање у Јасеновцу, смањује број жртава и релативизује начине убијања – угрожава биолошки опстанак Срба. Веома је важно знати да све жртве хрватских логора имају право и могућност да потраже одштету за личне патње пред међународним судовима, и не сумњам да би правду добиле.

Како тумачите чињеницу да је Немачка, земља одговорна за Други светски рат па и страдање Срба у НДХ, била укључена и у касније разбијање Југославије? Шта то Србима није могло да се опрости?

Разлог томе што је управо Немачка била до грла укључена у разбијање Југославије треба тражити у чињеници да се она тешко носила с даљом судбином Немаца у Југославији после Другог светског рата. Немачка то не може да опрости Југославији и због тога је директно била укључена у разбијање Југославије што је имало далекосежне последице.

Да ли је умањивање броја страдалих у Јасеновцу, чему данас присуствујемо, део западног концепта историје?

Историја не би смела да остави простор за дебату о броју жртава. Не треба инсистирати на тачном броју јасеновачких жртава. Како је то данас могуће утврдити? Сматрам да попис тачног броја страдалих не би смео да буде императив било ког историчара или истраживача. Али ако то не можемо да утврдимо, постоје необориви докази који говоре у прилог страдању огромних размера. Подсетићу само на изјаве фашистичких и нацистичких колаборатора од Фон Лера преко Глезе Хостенауа до команданата СС-а у Београду који су рекли да је крајем 1942. било јасно да се до тог времена радило о 200.000 жртава – 120.000 у Јасеновцу и 80.000 у Старој Градишки. Негирати сведочења колаборациониста представљало би злочин против историје јер реч је о примарним историјским изворима.

У овако задатој политичкој, идеолошкој и друштвеној реалности ко је све у служби ревизије историје?

Вероватно много њих, па и они на које бисмо последње посумњали. У свом излагању поменуо сам да су у Музеју Холокауста у Вашингтону, који је отворен 1993. године, страдања Срба релативизована и поништена, али је управо из тог музеја покренута прича о српском геноциду над Бошњацима у Сребреници.
Слично је и са музејом „Симон Визентал“ у Лос Анђелесу, Калифорнија. Тамо је холокауст осветљен са свих страна укључујући чак и разраду теме хомосексуализма у холокаусту. Једноставно – замислите било шта што се тиче холокауста – и ту ћете наћи податке. Али шта је ту невероватно? На представљеној мапи света, на месту где је била некадашња Југославија – стоји бела мрља. Стиче се утисак као да земља није ни постојала. Ово свакако није гаф. Реч је о намери да се све оно што се дешавало у НДХ прикрије и поништи. То није само задатак ових музеја. Свим културним установама и посленицима на глобалном нивоу и од стране влада земаља света препоручено је да прећуте холокауст у Југославији. Због тога ми у Институту настојимо да ову истину представимо и због тога сам своје књиге ове године објавио на немачком језику.

Узнемирава чињеница да светски интелектуални кругови мало или нимало знају о крвавој страници српске историје. У којој мери је ово интригантна тема?

Људи имају великог интересовања за ову тему не само у САД већ у читавом свету. Томе у прилог говори број посета на нашем веб-сајту из свих земаља света. Изненађујуће је да наш сајт читају многобројни људи из Кине, Јужне и Северне Америке па надаље. Они желе да сазнају више о холокаусту у Југославији. Немачка такође показује озбиљан интерес за ову тему и то не само због Немаца који су боравили у Југославији тог времена већ и њихових сународника које данас све више брине пораст фашизма. Дакле, авети неофашизма које лебде над Европом и светом један су од разлога зашто ова тема буди интересовање људи. Стичем утисак да нешто слично постоји у Латинској Америци где је сачувано сећање на нацистичку миграцију. Интересантан детаљ је да је у пучу у Боливији учествовао извесни Бранко Маринковић. Он је регрутовао Боливијце и друге Латиноамериканце у интернационалну бригаду која се борила у Босни под хрватским вођством 1990-их. Они су масакрирали српске цивиле у Босни.

Бери Литучи и Антун Милетић фото: ВУКИЦА МИКАЧА

Хрватска се нигде не помиње као земља одговорна за геноцид у Другом светском рату. Да ли ова чињеница узнемирава Јевреје?

Пред очима целог света догађа се вишедеценијска велика и срамна ревизија историје, у којој је неопходно да злочинац и жртва замене места. Јевреји разумеју да ако нека држава пориче холокауст, то значи да је та држава вероватно антисемитска и то без сумње јесте тако. Али то значи и да уколико нека држава пориче да су Срби били жртве геноцида у Другом светском рату у НДХ, то је знак да је расистички настројена према Србима. Важно је, сматрам, информисати израелске медије шта хрватски фашисти мисле о Јеврејима. Ниво антисемитизма у Хрватској је веома лако документовати и илустровати примерима. Можда би они богати Јевреји који живе у САД и овде у Израелу а који воле да се одмарају на Корчули или хрватској обали следећи пут требало да поставе себи питање на чему Хрвати темеље мишљење о себи као посебној раси и то на најрасистичкији начин. Корчула, Сплит, Дубровник лепо звуче, али колико Јевреја данас зна да ће се избором Хрватске за одмор наћи не само међу људима који не осуђују холокауст већ сматрају да је био добра ствар.

Организовали сте изложбе о Јасеновцу, у Парку сећања на Холокауст у Њујорку сте 2005. поставили спомен-камен посвећен страдалима… Ми смо због тога захвални. Има ли оних који не деле наше одушевљење?

Да, хрватска влада није показала ни трунку одушевљења. Разумљиво јер је она укључена у процес стопирања даљих истраживања и покушаја спречавања да се истина обелодани. Пет година смо чекали да Јасеновац добије свој споменик у Њујорку јер су Вашингтон и хрватска влада чинили све да се то не деси. Поставили смо споменике не само у Берлину већ и у Франкфурту, променили обележја на споменику, тако да он сада укључује и Јасеновац. Морамо да покажемо свету да се ови догађаји у НДХ налазе у самом средишту приче о холокаусту коју желе да прикрију САД, Немачка и Ватикан. Јасеновац није изолован догађај већ припада холокаусту и мора да буде укључен у ту историју.

Када сте почели да се бавите темом страдања у НДХ?

Пре 27 година започео сам с прикупљањем сведочанстава преживелих у Јасеновцу, али и другим местима и 1997. организовао сам прву међународну конференцију у Њујорку са Антуном Милетићем, Владимиром Умељићем и другима – тада смо формирали Институт за проучавање и представљање геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима који мора да уђе у историју холокауста. Јасеновца не би могло бити без нациста – без трећег Рајха. Кривица не припада само усташама већ и Немцима и Аустријанцима. Када говорите о томе шта је холокауст, морате знати да је то геноцид почињен не само над Јеврејима већ и над другим народима од стране Немаца и њихових помагача. Холокауст са две познате Немцима и Јеврејима није потпуно дефинисан холокауст. Отуда је важно и НДХ и Јасеновац ставити у контекст историјских догађаја, јер историја не импровизује, она мора да се служи фактима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *