600

Пред читаоцима је празнично и јубиларно издање Печата. На његовој насловној страни, уз празничну честитку коју у сусрет Божићу, и години која наступа читаоцима упућују редакција и аутори нашег листа, исписан је број 600. Том бројком (када је о недељнику реч нимало безначајном) сажето се именују својеврсна легитимација и подсетник на минули рад Печатових новинара и уредника. Она упућује на године за нама, и време у којем је Печат, из недеље у недељу – шест стотина пута заредом – пред читалачком поротом, за домаће услове бројном, дебитовао, проверавајући сваким новим издањем снагу, кредибилитет и утицај ових новина. Током протеклих 12 година наш лист је, извештавајући о важним политичким, друштвеним и културним догађајима, појавама и актерима, тумачио свет у којем живимо а који непосредно и транспарентно, премда често циљано и прикривено – обликују живот и судбину српског друштва и државе. Настојали смо да у непрекидној јавној провери наше уређивачке и ауторске парадигме задобијемо поверење, али и да оправдамо већ стечено уважавање јавности. Чини се да није било узалуд…
Као што дух празника који нам предстоје подразумева ведрину и наду у будућност бољу од стварности у којој живимо, тако и бројка којом се, уз одговарајућу меру самосвести, Печат овог пута „легитимише“, не говори само о солидности трајања, и кондицији у трци у којој се високе препоне постављају на све бруталнији начин, већ подразумева и квалитет традиције која се у рукопису Печата доследно поштује. Та задата матрица увек је и најпре била национално одговорна и патриотска, што у нашем времену и геополитичким и идеолошким рамовима данашњице обавезно значи антилиберална и антиглобалистичка парадигма, опозициона атлантизму и његовим моћима. Дакле, не и у духу овде владајућег медијског мејнстрима.
Нормативи и идеали који су у новинарској професији јасно постављени, премда се софистицирано дописују и дорађују, у својој суштини увек значе само једно: одговорност. С(а)вест и храброст да се промишљено делује на ползу истине. Такође и интереса заједнице, односно друштва, нације и државе којој медији служе. Ово последње никада није било предмет погађања у земљама и друштвима која су такозвани корифеји слободног новинарства и демократије, премда јесте поприште жестоких спорења у земљама које су под патронатом модерног неоколонијализма. Међу таквим земљама је и Србија, па отуда и спорења и велика разлика у разумевању шта јесу, а шта нису српски национални приоритети и интереси. Отуда и пракса у којој се у јавним представама и устаљеним правилима мера за професионализам, па и квалитет медијског ангажмана уопште, сагледава искључиво и само у бесомучном бављењу друштвено разорним изопачењима у „лагумима режима“, или пак пролиферацијом примера корупције, злоупотреба и лудовања у коридорима неспутане и злоупотребљене моћи естаблишмента. Не оспоравајући да је све поменуто тема, да злоупотребе и корупција достижу чудовишне размере и разарају друштво, примећујемо такође једну важну а прећутану чињеницу: у већини утицајних медија систем је недодирљив, а идеолошка парадигма, попут злата вредне догме, заштићена. Када кажемо „систем“ и „идеолошка парадигма“, подразумевамо и сва наша „чврста опредељења“ за економске, политичке, понекад и безбедносне принципе којима се земља стратешки и програмски потчињава. Шта се превиђа? Између осталог и ово што каже филозоф, грађанин Запада и наш аутор Дијего Фузрао: „Капиталистичка логика ствара привид да је повољност и еманципативна прилика оно што је у ствари осуда и проклетство за бескласне слојеве мондијализације, за ту децу неког нижег бога.“
Заморени притисцима, лажима, фабриковањем фејк новости и нескривеним манипулисањем стварним чињеницама, читаоци зловољу усмеравају на новинаре. Кажу – цитирамо – „новинари, људи од пера, па и јавни делатници су у невољи што не схватају колико је моћ медија опала и колико им се више не верује, нити их народ конзумира; млада популација дигла је руке од медија и политике, јер схвата да је све лажно и превара. Посвећени покушавају кроз интернет да допру до каквог-таквог става. А медији полако постају корисни само новинарима – да се од нечега живи.“
Наравно да не верујемо у наведену пресуду по шаблону „десет шиба за новинаре, помиловање за политичаре и остале“! Чињенице су мало компликованије. Али љутњу разумемо, као што се и одговорности медија који доприносе укупном малигнитету друштва не одричемо.
Циници из новинарских редова шеретски примећују: Има независних новинара, али нема независних уредника. Зато нема ни слободе штампе ни слободе мисли.
Колико год се промишљено или доскочицама обликовала теоријска гледишта о новинарском професионализму, суштина је увек у једноставном начелу: говори истину и том истином на моралан начин служи заједници у којој живиш.
На том трагу наши аутори у овом броју између осталог говоре: „Слободно тржиште код нас је да српска држава продаје највећу телекомуникациону мрежу норвешкој држави а то ММФ признаје као успешну ’приватизацију’. Обавеза над обавезама је да ликвидирате све своје фирме чије би пословање у некој мери подржала држава, али та држава је слободна да подржава на све начине торински ’Фијат’ или неког јужнокорејског произвођача каблова.“
Ово каже Слободан Рељић, а о другој важној националној болести у броју пише Милан Ружић. Цитирамо: „Патриотизам међу нама Србима се прележи као богиње. Ко одболује патриотизам, најчешће постаје глобалиста. Када Србина престану да сврбе неправде његовог народа и кад га тај осип прође, напудерисаног страним фондовима, више га ништа не сврби, а када већ тако отупи на све оно што му смета у рођеној земљи, онда постаје проповедник земаља без граница, традиционалног пријатељства с највећим истребитељима свог рода.“
Чини се да Печатови аутори, управо у овом јубиларном броју, својим промишљањима потврђују да је мера слободе јавне речи једнако, ако не и пресудније, одраз мере памети и снаге власти, колико и медијских посленика. Јесу новинари одговорни за обликовање јавне парадигме, али да ли су они заиста и најодговорнији за јавни амбијент, за моралну, етичку и културну матрицу у којој се одвија живот друштва? Шта чини политичка каста, критичка јавност и вајна друштвена елита?
Обележавајући наш шестстоти и празнични број, шта бисмо од срца пожелели читаоцима? За Божић им желимо не само да буду радосни, саосећајни и бољи људи, већ и да буду слободни и кадри да воле, да превладају мржње и муке које рађају фрустрација и тескобе нашег мучног доба. У наступајућој години Печатов редакцијски тим читаоцима пак жели да крену у будућност у складу са симболиком броја 20. Нумеролози, шаљиви колико и убеђени, тврде да је пред нама број изненађења, брзих и неочекиваних догађаја, изненадних обрта који увек доносе поткрепљење за уложене напоре. Дакле, нека дуплирана бројка одважности грађане надахне да поверују у снагу раније консензусом оверене истине да није српски ћутати, и да стога није националном духу примерено пристајање на обмане и опсене, свеједно да ли их чине домаћи или опсенари из белог света. У контри овоме, желимо да се у новој години сви усуде да храбро, срцем и снагом бране истину и правду, које умом препознају, а разумом тумаче.