Почетна / In Memoriam / ЗОРАН ХРИСТИЋ (1938–2019) – Одлазак београдског шмекера

ЗОРАН ХРИСТИЋ (1938–2019) – Одлазак београдског шмекера

 

Док су се његове колеге композитори шездесетих и седамдесетих споро ослобађали превазиђених узора, Зоран је авангардно компоновао музику на дрндафону Пеђе Ристића, чиме је освојио Златну арену у Пули за филмску музику и навукао трајни гнев и презир етаблираних музичких величина. Што је њега занимало као лањски снег

Волела бих да је овај текст критика неке нове композиције Зорана Христића, а не сећање, али живот не пита за жеље. Зоран Христић је био храбар и визионар. Док су се његове колеге композитори шездесетих и седамдесетих споро ослобађали превазиђених узора, Зоран је авангардно компоновао музику на дрндафону Пеђе Ристића, чиме је освојио Златну арену у Пули за филмску музику и навукао трајни гнев и презир етаблираних музичких величина. Што је њега занимало као лањски снег. У време процвата Студентског културног центра, у коме су се одигравали најпрогресивнији догађаји у уметности (легендарна Андреа фон Рам са својим ансамблом средњовековне музике, у јеку своје планетарне славе, перформанси Фреда Дошека и Каталин Ладик, зачетак минимализма код нас итд.), Христић се није мешао с масом музичара којима је СКЦ био друга кућа, одмах иза ћошка Музичке академије. Али је спретно уграбио Пеђу Исуса и дрндафон, and the rest is history. Пеђа Ристић, иначе архитекта, на рачун дрндафона добио је националну пензију као мултимедијални уметник, том приликом силно насмејавши Зорана Христића, или како је Пеђа рекао, „искидао се од смеха“.
Ми се у то време нисмо познавали, дружење је дошло касније, али је био више него спреман да ми 1990. године напише нешто за чембало, за загребачки фестивал нове музике Еурофонија. ЈУ спот, музичко огледало аутора, непретенциозно, искричаво интелигентно, богато музичким наговештајима и алузијама, на неколико страна сажето описује нашу земљу, која ће се испоставити као бивша за врло кратко време. Као да је предвидео крах онога у чему смо живели, на крају ЈУ спота чује се у магли, као одјек, дурски квинтакорд, почетак наше химне Хеј Словени, која као да се опрашта и одлази. Нисмо ни слутили да је ово била последња југословенска композиција пред југословенски распад. Као посвету је написао: „Драгој Смиљки Исаковић која ме је натерала да се дивно забављам на рачун каквог-таквог времена у коме обоје живимо“, а опасном загребачком музичком критичару Бранку Магдићу, од чијег су пера сви стрепели, веома се свидело „…супериорно свирање сјајне београдске чембалистице Смиљке Исаковић и Христићева духовита досетка“. ЈУ спот сам с великим задовољством ставила на свој ЦД Чембало из моје домовине.
Као београдски шмекер волео је свој град, кафански живот и разговоре на све могуће теме. Није се бунио што га Музичка академија (ФМУ) никад није позвала да предаје, дуго је био слободњак, где је квалитет живота зависио искључиво од квалитета рада. Као и сви слободњаци, у доба социјализма живео је у капитализму, где је морао да постане „сурови професионалац у дивном свету уметности, свету у коме се ствара и где се сусрећу дивни промишљени људи и драгоцени сарадници“. Неготин, у који је долазио годинама као уметнички селектор Мокрањчевих дана, и где смо се сретали, волео је због влашке музике, јер је и сам имао цинцарске крви, те због доброг вина и Хајдук Вељка, прототипа српског шмекера, као и због бескрајних целоноћних расправа о музици, политици и смислу живота. Вредно је радио целог живота, често у лошим условима, увек упорно, да би иза себе оставио бројне композиције различитих жанрова, увек препознатљиве – камерне, солистичке, вокално-инструменталне, балете, као и позоришну, филмску (око 60 филмова), радио и ТВ музику. Аутор је музике за отварање олимпијских игара у Сарајеву 1984. године, али тиме нека се баве музиколози којима је то професија. Потписник ових редова се Зорана Христића сећа као згодног господина лавље гриве и продорно плавих очију као Пол Њумен, бритког, оштроумног, духовитог и веома топлог и драгог колеге, од оних који оду а иза себе оставе дубок траг у времену и простору, и који нам свима одмах недостају.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *