Почетна / Колумне / Зона сумрака – МИША, ЈОВО И ДРУГИ

Зона сумрака – МИША, ЈОВО И ДРУГИ

Зашто је лупетање једног политичког (а и друштвеног) маргиналца толико важно за „независне“ и „објективне“ медије да им је већ данима главна тема у ударним информативним емисијама? Зашто су глупаве претње које он износи њима опасније од оних које сервирају етаблирани и цењени професори, политичари и остали активисти? И у чему је разлика?

Десничар у покушају Миша Вацић напрегао је све своје интелектуалне капацитете и на оснивању одбора удружења грађана под називом „Српска десница“ у Шапцу тамошњем градоначелнику Небојши Зеленовићу поручио да ће проћи као Аустроугари на Церу 1914. „Срушили смо Аустроугарско царство. Овде у Шапцу су се сконцентрисале снаге да им задамо завршни ударац, да их гурнемо низ Цер у српску Дрину и подавимо. Е тако ћемо и са Зеленовићем и његовим криминалцима“, рекао је он покушавајући да виком и ударањем шака о сто испадне харизматичан и очара између 13 и 18 присталица окупљених у некаквој сали.
Да није „објективних“ и надасве „независних“ медија, овај маестрални сценски наступ и изговорене метафоре остали би само ствар препричавања Вацићевих следбеника док у својим момачким собама маштају о томе како да постану нови Принципи или макар како да спрече левичаре да „шарају по дрвећу“ попут оне двојице што су контрамитинговали прошле недеље у Новом Саду. На нашу срећу, међутим, ту су увек будне очи телевизије Н1 и листа „Данас“ да угроженом грађанству скрену пажњу на опасност која се надвила над Србијом. Тако је Вацић „објективно“ постао лице с насловних страна листа „Данас“ и серијска ударна вест дневника Н1, важнији и од дављења четворице миграната у Дунаву, а камоли од још једног повлачења признања независности Косова, обележавања годишњице краја Првог светског рата или посете председника Паризу.
Интересантно је, међутим, како то да ни ови медији, а ни политички покрети и странке који данас осуђују Вацићеве „метафоре“, траже његово процесуирање, кажњавање и забрану рада то исто нису радили када је врло сличне „метафоре“ изговарао не један, како већ рекосмо, политички и друштвени маргиналац него угледни професор Београдског универзитета Јово Бакић. „Победа би била када бих видео како пливају по Сави и Дунаву. И неће бити победе без њиховог пливања“, рекао је он на једној трибини много посећенијој од оснивања Вацићевог шабачког одбора у присуству и уз одобравање бројних других ведета аутоколонијалне Србије попут вечитог студента Срђана Марковића, недавитеља Београда Добрице Веселиновића, од Вацића харизматичнијег лидера Демократске странке Зорана Лутовца, опозиционог првака Драгана Ђиласа и несуђеног председника Адвокатске коморе Београда Владимира Гајића. Ове речи нису изазвале ни њихово згражавање, а још мање позиве српском правосуђу да се овим претњама позабави. Напротив, раније, када је због неких сличних изјава Бакић позиван на информативни разговор у полицији, то је био повод за жалопојке о томе у каквој диктатури живимо. Није ово, нажалост, једини Бакићев испад тог типа. Најављивао је како ће и по смени ове власти, као и 5. октобра 2000, неки „пробрани“ добити „грдне батине“, а у случају да он дође на власт, радиће чак и „хируршки нож“.
Није Бакић ни једини из тог круга који најављује „озбиљне туче у којим се и животи губе“, „јурњаве по улицама“ и употребу „дугих цеви“. Баш ових дана један други просветитељски радник, доцент Алексеј Кишјухас, редовни колумниста новина којима сметају Вацићеве претње, прекорева све оне који се „гадљиво мрште над антифашистичким насиљем“ и помињући некакве атомске бомбе објашњава да „ни фашисти ни неофашисти неће нестати сами од себе“. Зато последња реченица текста особе која машта о томе како испија вино из лобања својих политичких противника гласи: „Морамо се тући.“ Није ли то претња, позив на насиље и линч? А шта рећи за редитеља Кокана Младеновића који се „нада“ да ће у Србији пасти крв? И тако даље, и тако даље… Јавна сфера је препуна „антифашиста“ по мери Троцког који „једва чекају прву прилику да пуцају“, да у ваздух дижу верске храмове и споменике, који су за „реваншизам без милости“ и узбуђују се при помисли о „проливању реке њихове крви“.
Врло је занимљива и теорија о Вацићевој сврси коју пропагирају поменути медији и друштвено-политички делатници. Тврди се, наиме, да је овог „вашарског кловна“, како га је исправно за „Данас“ описао већ поменути адвокат Гајић, ангажовала Вучићева власт како би показала да и од ње постоји „горе решење“ и на тај начин обесхрабрила свакога ко би јој се успротивио. То да Вацић ради директно за власт је аксиом за који нису потребни докази јер је, како пише златно перо листа „Данас“ Снежана Чонградин, „превише банално испостављати их“. Сасвим је могуће, па чак и вероватно да Вацић има некакве везе с актуелном влашћу у Србији, посебно ако се узме у обзир да је све до тренутка када није био „разумен“ на Н1 радио у Канцеларији за Косово и Метохију. То је на нивоу „основа сумње“, што би се рекло на правно-полицијском језику, али је чињенично јасно да његова непочинства и лупетања по дивизији (не оној аустроугарској на Церу) много више пропагирају „независно-објективни“ медији, него они што шире „режимску пропаганду“. Тако, на пример, у „лажљивим“ таблоидима у последњих двадесетак дана нисмо нашли ниједан наслов који се односи на Вацићево србовање. У „Новостима“ и на РТС-у Вацић је био тема само утолико што је тужилаштво најавило истрагу, а у „Политици“ нема ни тога. С друге стране, као што смо навели, овај „вашарски кловн“ практично не силази с вести и насловних страна Н1 и листа „Данас“. А ни с њихових портала. Н1 је од 24. октобра до 12. новембра објавио 26 извештаја о тој личности, а „Данас“ 12. Коме, онда, Миша Вацић служи за застрашивање?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *