Почетна / Друштво / Зашто је Дејвид Бајндер волио Србе

Зашто је Дејвид Бајндер волио Србе

О истини и слободи

Пише Богдан Ракић

Дејвид Бајндер цијенио је слободу више од свега. Ту исту склоност препознао је и код Срба. Стога је то и била љубав на први поглед, која је трајала пуних седамдесет и седам година – до самог краја његовог живота…

Посљедњег дана јуна у Чикагу је умро Дејвид Бајндер, дугогодишњи новинар Њујорк тајмса. Био је изврстан познавалац Балкана, историје његових народа, њихових менталитета и прилика у којима су живјели. Као шеф балканског бироа овог америчког дневника, почетком шездесетих, провео је готово четири године у Београду (ту су му се родиле и двије млађе кћерке), а затим је, отвореног ума и духа, редовно долазио у посјете. Путовао је нашим крајевима, гледао, слушао, и склапао пријатељства с најразличитијим људима, од аутомеханичара до високих државних функционера и политичких дисидената. Припадао је старој школи америчког новинарства – одмјерен и објективан, држао се поузданих извора и провјерених података.

НЕКИ НОВИ „ЕКСПЕРТИ“ Био је велики пријатељ Срба. У једном тренутку, почетком деведесетих година прошлог вијека, био је један од ријетких америчких новинара од угледа који се, у општeм медијском линчу свега што је српско – од Вука до Радована Караџића – усуђивао да западној јавности понуди друкчији, неупоредиво уравнотеженији и тачнији приказ онога што се тада дешавало на просторима бивше Југославије. То га је скупо коштало. Лист за који је скоро четири деценије писао ускратио му је могућност да извјештава о југословенском сукобу. Умјесто њега, на страницама Њујорк тајмса појавили су се неки нови „експерти“, који никада раније нису ногом крочили на балканско тло. Препоручивала их је спремност да новинарску професију ставе у службу политичке пропаганде, савршено прилагођене потребама новог доба. Како истиче академик Светозар Кољевић, у једном тексту у коме описује како је и сам тих година постао жртва ове врсте Тајмсовог новинарства, југословенска трагедија послужила је да се на Западу у том периоду испише „свеопшта историја бешчашћа“…

СУСРЕТ НА КОНФЕРЕНЦИЈИ Дејвид Бајндер није желио да узме учешћа у писању такве историје и зато је био гурнут у страну. А када сам га након више од двадесет година упитао шта би, послије свега што му се у међувремену издешавало, урадио да неким случајем може поново да бира, пријекорно ме је погледао и рекао: „Ја сам новинар. И отац ми је био новинар. Моје је да извјештавам о ономе што се доиста дешава…“
Бајндера сам упознао 1994. године, на једној славистичкој конференцији у Вашингтону. Тих година теме које су се тицале догађаја у бившој Југославији изазивале су велико интересовање на таквим скуповима и сви панели који су се њима бавили били су изузетно добро посјећени. И међу говорницима и међу публиком било је много истакнутих јавних личности, политичара, новинара, тако да је – ако би се дошло минут-два након почетка – у просторији било немогуће пронаћи слободну столицу. Толика популарност није слутила на добро. И доиста, од самог почетка кренула је тирада оптужби на рачун Срба, изнијетих рјечником који се већ тада у америчкој јавности сматрао апсолутно неприхватљивим у односу на сваку другу скупину етничке, расне или било које друге провенијенције. Публика је пажљиво слушала, са изразом посвећеника који се уводе у тајне нове вјере. Многи од оних који су до јуче земљу у којој сам рођен називали „Чехославијом“ климали су зналачки главама. Тада сам у другом или трећем реду примијетио једног просиједог шездесетогодишњака, који је столицу окренуо постранце, тако да је једини био говорницима окренут профилом. На сваку материјалну грешку или произвољну интерпретацију коју би изрекли, хуктао је, презриво негодујући, толико гласно да су присутни почели да се пријекорно окрећу у његовом правцу, покушавајући да га ућуткају.

ТАЈНИ ИЗВЈЕШТАЈ УНПРОФОР-а Но Дејвида Бајндера није било лако ућуткати. Додуше, могли су га спријечити да о југословенском сукобу пише за Њујорк тајмс, али га нису могли омести у настојањима да истина негдје другдје изађе на видјело. Како сам у то вријеме био уредник Српских студија, јединог америчког академског часописа који се непосредно бавио проблемима српског друштва, историје и културе, Бајндер ми је наговијестио да има документ који би ме могао интересовати. У питању је био тајни извјештај УНПРОФОР–а о резултатима истраге коју су међународни војни стручњаци спровели непосредно након експлозије на сарајевској пијаци Маркале од 5. фебруара 1994. године, у којој је, према званичним подацима, погинуло и рањено између 250 и 275 људи. Наравно, у америчкој јавности се без икаквих резерви подразумијевала српска кривица. (Занимљиво је да се у извјештајима Си-Ен-Ена о бомбашком нападу у Оклахома Ситију од 19. априла 1995, у коме је погинуло 168 људи, а рањено више од 680 – због чега је касније на смрт осуђен амерички терориста Тимоти Меквеј – у прво вријеме такође говорило о Србима као могућим извршиоцима.) Додуше, ту и тамо шапутало се о постојању неког тајног извјештаја у коме се кривица не сваљује на Србе, али о њему нико није знао ништа ближе да каже. Осим, наравно, Бајндера, који га је – не улазећи у појединости – први и поменуо у једном од својих чланака. Послао ми је документ, замоливши ме да – по добром новинарском обичају – не откријем извор информација. Хтио је, наиме, да заштити особу која му их је доставила. Написао сам краћи пропратни текст и тајни извјештај учинио јавним у сљедећем броју Српских студија. Није ме ни најмање изненадило да је објављивање овог документа у Америци прошло потпуно незапажено. Изненадила ме је, међутим, тишина која га је дочекала у постпетооктобарској Србији…

ОСТАЛИ СУ МИ СРБИ С обзиром на такве и сличне поступке Дејвида Бајндера, често сам се питао откуда у њему тако дубока наклоност према Србима. Њу није могла подстаћи само лавина лажи у америчким медијима – морало је ту бити још нечега, изван простора дневне политике. И било је. Након вишегодишњег пријатељства, када смо већ одавно почели да разговарамо и о личним стварима, једном сам га о томе непосредно упитао. „Имао сам десетак година старијег брата, Теда“, рекао ми је. „Био је ваздухопловни поручник, пилот у Другом свјетском рату. У мојим очима био је митски јунак – борац против зла. У јесен 1942, док сам се као једанаестогодишњи клинац дивио брату, у дјечјем листу Стриповане приче из стварног живота наишао сам на стрип о пуковнику Дражи Михаиловићу и српским четницима који, први у поробљеној Европи, дижу устанак и супротстављају се Нијемцима. Михаиловићеви Срби борили су се на истој страни као и мој брат-херој. Онда је он оборен негдје над сјеверним Атлантиком. Тијело му никад није нађено. Остали су ми Срби.“
Отприлике у исто вријеме када ми је испричао причу о стрипу са четницима, Дејвид ми је поклонио своју књигу о Вилију Бранту, а коју је написао седамдесетих година, док је радио као дописник Њујорк тајмса из Бона и Берлина. Посвета је била на српском: „Смрт фашизму, слобода народу!“ Збунио сам се: Како то да један Дражин обожавалац користи поздрав Титових партизана? Знао сам, додуше, да Дејвид није био идеолошки ускогруд: зар му нису најбољи пријатељи из београдских дана били Драгослав Ранчић, који је, када су се упознали, писао за Борбу – орган Социјалистичког савеза радног народа Југославије! – и новинар Политике Александар Ненадовић, који је 1941. као четрнаестогодишњак отишао у партизане? А колико су та пријатељства била искрена, увјерио сам се приликом првог сусрета с Ранчићем. Када је чуо да сам близак с Бајндером, Ранчић ме је прихватио без икаквих резерви, иако о мени није ништа друго знао. Било како било, двије или три године касније од Дејвида сам добио још један поклон, овог пута књигу Питера Брока под насловом Медијско чишћење: Прљаво новинарство, која се бавила нечасном улогом америчких медија у грађанском рату у Југославији. Уводну ријеч написао је Дејвид Бајндер. Посвета је и овог пута била иста: „Смрт фашизму, слобода народу!“ Тек сам се тада збунио. Наиме, као политички активиста који је морао да спасава главу пред нацистима, Вили Брант се могао назвати борцем против „фашизма“, односно присталицом „слободе народа“. Али ко је за Дејвида Бајндера био „фашиста“, и који то народ мора поново задобити своју „слободу“, у контексту књиге у којој се разобличавају лажи којима су се амерички медији служили у свом обрачуну са Србима?
У сваком случају, стрип о четницима и партизанска парола помогли су ми – уз још једну Дејвидову причу из америчке историје – да коначно наслутим и праве разлоге његове наклоности према Србима. Дејвид је, наиме, био квекер. Иако је понекад ишао на њихове састанке, нисам имао утисак да га је овај огранак протестантског покрета привлачио првенствено због духовних потреба. Када сам га једном приликом о томе упитао, испричао ми је да у Америци 18. и 19. вијека није био риједак случај да чланови квекерске заједнице читавог живота мукотрпно раде штедећи сваки долар како би могли да купе барем једног црног роба – само да би му одмах подарили слободу. Дејвид Бајндер цијенио је слободу више од свега. Ту исту склоност препознао је и код Срба. Стога је то и била љубав на први поглед, која је трајала пуних седамдесет и седам година – до самог краја његовог живота…
А мени је, у двије и по деценије нашег пријатељевања, својим погледом на свијет Дејвид показао да она Америка која ме је привукла у младости – Америка Томаса Џеферсона и Декларације o независности, Хенрија Дејвида Тороа и идеје о грађанској непослушности или Волта Витмена и поистовјећења слободе и демократије с поезијом – још увијек живи, иако неминовно не и на насловним страницама главних америчких дневника.

Аутор је универзитетски професор у САД

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *