Почетна / Култура / За ново разумевање Хиландара

За ново разумевање Хиландара

У немањићкој лаври сви су „тражили и од њега узимали оно што је Хиландар кроз векове значио, и непрестано значи: сазнање да постојимо“. Историчарски порив Јована Рајића, који је у Хиландар ишао да би пронашао изворе за причу о српском трајању кроз историју, као да претрајава и почетком 21. века, не само због унутрашњих законитости једне културе

За Слободана Зубановића Хиландар је метафора трајања. У немањићкој лаври сви су „тражили и од њега узимали оно што је Хиландар кроз векове значио, и непрестано значи: сазнање да постојимо“. Ове речи, записане 2018. у предговору другом издању његовог путописа Друм за Кареју (1998, 2018) указују на дуго таложење једне не само религиозне представе о Хиландару. Историчарски порив Јована Рајића, који је у Хиландар ишао да би пронашао изворе за причу о српском трајању кроз историју, као да претрајава и почетком 21. века, не само због унутрашњих законитости једне културе.
Песник-путописац на крају 20. века, и на почетку овога, осећа и страх пред светогорским пределом, и његове прве стилизације обриса полуострва метафоризацијом сигнализирају дубоко осећање другости историјског простора. Врата Карејске испоснице за путописца су граница „два света – једног, из којег долазим са свим искуствима и личним домашајима, и другог, на први поглед неприступачног, затвореног у своја правила“. Усамљен у дворишту манастира и опкољен његовим високим зидовима, он се исповеда: „Ја сам се Хиландара, тада, уплашио.“ Ово унутрашње осећање истовремено је праћено историјском свешћу. За Зубановића, пут за Хиландар прође „у оној мисли која показује да свако, од нас, зависи од историје“. Сродна импресија боји и сусрет са самим манастиром: „Осећам како је то место куд смо се упутили тајна једног прошлог света и знам, да ће овај свет бити тајна будућем нараштају. Наше ћутање добија облик поштовања: очекивање, оно утиска, појаве манастира јаче је од свих помисли.“
Поунутрашњивање представе о временској страности, односно древности култног места указује на то до које мере механизми културе делују у суочавању личности с наслеђем. Истовремено, другост Хиландара представља и изазов који се превазилази непрекидним позајмљивањем и упоређивањем виђеног с наслеђеним сликама и представама из културе, највише књижевности.

Слободан Зубановић, Друм за Кареју, друго, допуњено издање, „Службени гласник“, Београд, 2018

Поред нескривеног стилског подражавања Црњанског, које путопису треба да припоји и део представе коју читалац може стећи читајући Другу књигу Сеоба – пишући о доживљају смрти код светогораца, путописац посеже и за цитатом са краја поменутог романа Црњанског – асоцијативне везе обухватају и нпр. песму Алексе Шантића Претпразничко вече, у опису једне анахоретске келије. Присвајање места ходочашћа наслеђеним цитатима из српске књижевности указује не само на непосредни контекст који обликује перспективу путописца већ у другом плану поставља питање зашто се до такве приповедне тачке гледишта уопште и дошло. Другост Хиландара савлађује се књижевним наслеђем, да би се тим путем дошло до приповедног разумевања.
Важан корак ка том разумевању представља еволуирање свести о историјском одређењу личности (са почетка путописа) ка свести о потпуној променљивости личне судбине: „Пакујући се, размишљам како се на Свету Гору може стићи и са истока и са запада и стално ми пада на ум помисао да све не зависи од нас, а да наше одлуке, донесене унапред, могу бити промењене и без наше воље.“ У сустицају наслеђене представе о културноисторијској вредности Хиландара и искуствене свести о пролазности и променљивости судбине, формира се коначна представа манастира, у завршним, готово епифанијским пасусима путописа. Откривењско искуство, као дубоко лично, надраста културноисторијско. Путописац унутрашњу радост не осећа „само због чињенице“ да се „нашао у средишту тачке која потврђује предање о нама и нашим прецима“ већ због надвладавања свести о произвољности и променљивости судбине, која на заветном месту нестаје: „На сваки се друм може ударити, на свака врата закуцати и стићи куд се наумило, уз одрицања, задовољство, и свакојаке напоре, али само се једанпут, пред живим створом, отвори пут на којем бива достојан своје пролазности.“
Парадоксална на први поглед, а заправо закономерна, јесте чињеница да се надвладавањем културноисторијске представе у корист личног искуства важност самог културног наслеђа вишеструко потврђује. Одељено од синхроног тренутка вековима културне историје и формираним представама, Хиландар као вишеструко симболички наглашено наслеђе свој нови значај проналази најпретежније у суптилном превазилажењу саме представе, инхерентне страности географског предела и личног искуства. Тек у том тренутку, открива се важност песничког путописа: уосећавајући се у њега као у песнички текст, читалац може и сам назрети дубину сродности културног наслеђа и простора у слојевима личног искуства, у оном приповедном ткању које надилази пуку информативност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *