Велика поема о човеку

 

Ђорђо Сладоје, Занатски дом, „Православна реч“, Нови Сад, 2019

Над новом песничком збирком Ђорђа Сладоја

Поезија, у песниковој визури, има достојно место у неким изгубљеним данима, али изван свог изворног оквира служења Творцу и љубави према Твари она је само сенка, љуштура форме која посредује празнину

После готово правилног размака од две године, колико је прошло између претходних збирки Силазак у самоћу (2015) и Певач у магли (2017), Ђорђо Сладоје се ове године огласио збирком Занатски дом. Иако с претходним збиркама дели извесне заједничке особине, она је у доброј мери различита, тачно онолико колико је потребно да се о свакој новој Сладојевој књизи заиста и говори као о новитету.
Већ поглед у садржај указује на концепт којим је књига обликована. После уводне песме, „Тужбалица за изумрлим занатима“, следи шест циклуса који су тематски организовани око сродних појмова, односно заједничке особине „заната“ који су песмама представљени. Разумљиво, само условно се овде може говорити о занатима, односно пре би се могло рећи да је у овој збирци занатлија метафора човека. С тим у вези, у уводној песми дате су и координате песничког света. У „Тужбалици“ се, као песми коју суштински чини набрајање, износи шта би све лирско Ја хтело (или могло) да буде, али није, већ је песник: „Да будем онај што иконе злати / Да трептим у чуду и у звуку трајем / Ко ливац звона кога Небо памти / А види сестро чиме се ја мајем.“ Како је Желидраг Никчевић приметио у поговору, тиме се у контрасту даје нека врста одређења саме поезије, али тако, додали бисмо, да се другим „занатима“ у асоцијативном низу даје пијетет пута ка Господу, док поезија, у далеком романтичарском рефлексу, постаје узалудна делатност.
Тако су у првом циклусу заступљене песме којима се опевају „занати“ који представљају човекову духовну димензију. Иза појмова у наслову, читалац ће увидети, налазе се најчешће фигуре из новозаветних анегдота, као што је случај с песмама „Ловац“, „Пастир“, „Сејач“, а нису ретки песимистички тонови о људској природу у целини. Други пак циклус опева делатности које се најчешће под занатима и разумевају. Сладоје тако у „Грнчару“ мајстора самерава с Богом, пошто обојица стварају чуда „од глине“, али тек Бог може створити оно главно: „Али сушто не знам – то тек Један уме / Да у иловачу живу душу дуне“. „Сајџија“ у својој моћи има мерење времена и његово оглашавање, он може часовник подесити тако „Да меље сате / И зобље минуте / И да секунде сриче // А са вечношћу / Сам се / Нагоди књижевниче“. Песме о занатлијама оцртавају могућности, односно ограничења човекове природе – он је властан над живим светом („Горосеча“), државама и људима („Бравар“, „Берберин“) али не може досећи Бога – не влада креацијом и вечношћу.
У трећем циклусу су малобројни женски ликови, којима лирско Ја такође позајмљује свој глас, стварајући тако важан ефекат вишегласја, у којем лирски субјект може бити и жртва и џелат, односно и онај који ствара по сваку цену (као у песми „Сејач“) или онај ко разара тиме доприноси укупном салду уништења. У том контексту, од песама из трећег циклуса, посвећених фигурама женскости, најзанимљивија је митска „Ткаља“, као специфичан гласник узалудности људских подузећа: „Ко ми је Божје боје покро – / Шта год заснујем откам покров“.
Четврти циклус, који је обликован око фигура политичке моћи („Тиранин“, „Доушник“) садржи и песме о оним егзистенцијалним фигурама које могу носити значења националне судбине, каква је песма „Прогнаник“. Истовремено, неке повлашћене фигуре из популарне, посебно филмске културе, овде постају знамење недостојности, као у песми „Пушач“, која је цела обликована око метафоре о недостојном сину: „По мирису модром / Угарку до сржи – / Кад не знадох ватру / Да бар дим одржим.“
Пети циклус донекле је сродан трећем, женском, јер је везан за фигуре и просторе детињства, који, међутим, нису у реминисценцији идеализовани, већ сасвим испражњени, тако да лирско Ја личним памћењем призива не просторе среће већ туге и зебње.
Коначно, шести, завршни циклус у целости је организован око положаја песника и поезије у хору људских делатности. Овај циклус је испеван у наглашено ироничном, чак и аутоироничном тону, као да са највише једа песник пева управо о свом духовном простору (песма „Лелекач“). У кораку ка равнотежи, песме „Појац“ и „Гуслар“ доносе оно код Сладоја не тако ретко певање из вишег, епског и патетичног регистра, али најобухватније уметничке вредности досеже управо у аутоиронијским стиховима.
Претпоследња строфа завршне песме, „Песник“, као да одговара завршним стиховима уводне: „Не умем ништа Боже благи / Све ми је једва ко бајаги“. Ови стихови, којима се успоставља кључна разлика између засвођујућег песничког, и мноштва других гласова, као да оспољавају да је у овој великој поеми о човековој ситуацији, дубоко испод многих метафора, скривена свест да сви ми, песници и они који се на друге начине бавимо поезијом, нисмо достојни, нити способни, да повратимо изгубљени високи Завет. Поезија, у овој визури, има достојно место у неким изгубљеним данима, али изван свог изворног оквира служења Творцу и љубави према Твари она је само сенка, љуштура форме која посредује празнину – што би могло бити у корену Сладојеве горке ироније којом на понизно место међу свим људским делатностима смешта ону којој је посветио свој век.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *