Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – НА ЗАПУШТЕНОМ ГРОБЉУ ИЛУЗИЈА

Учитавање могућег смисла – НА ЗАПУШТЕНОМ ГРОБЉУ ИЛУЗИЈА

Нашим илузијама о беспримерним врлинама Запада допринело је животарење у једнопартијском систему. Стање духовне неслободе веома је утицало на распламсавање извесних маштарија. Веровали смо, желели смо да верујемо, да је негде у свету битно друкчије

Оно што се догодило у рано пролеће 1999. није само трагична епизода наше невољама богате историје него и искуство које изазива болне ломове у области индивидуалне психологије. Говорим о себи, знајући да нисам усамљен. Завршило се, нагло, раздобље добре воље и поверења према поретку и основним вредностима водеће цивилизације модерних времена. Поступци и процене тзв. Међународне заједнице, одонда, изазивају код мене начелно неповерење, и одбојност која иде до гадљивости. Знам, у таквом односу има олаког уопштавања, али захваљујући претераној критичности освојио сам квалитет раније непознате слободе и душевног здравља. Са борбе за моћ и свевласт, са генетске хипокризије, пљачке и лажољубивости спале су маске које су им успешно прикривале суштину. Видици су се рашчистили, у глави се разбистрило.
*
До последњег тренутка мислио сам да је бомбардовање Србије немогуће. Ругоба света ми се, током животног века, приказивала у одломцима; пратио сам је са растојања, жмирећи и једним ухом, на замагљеном екрану. Са бомбама које су, 24. марта увече, почеле падати по Србији, многобројне издвојене појединости су се сложиле у опаку, заокружену целину. Зло светске политике је искрсло у својим континенталним, разбојничким димензијама. Разумео сам да се у овом свету, у сваком часу и на сваком месту, може десити свакаква страхота. Највећа војна и привредна сила цивилизованог Запада, мобилишући 19 више-мање богатијих и развијенијих земаља, кренула је на уништење једне унесрећене и слабомоћне државе, са измишљеним, лажним образложењем, е да би освојила једну повољну геостратешку тачку у кутку старе балканске земље…
Боравио сам тада, као и сада, у земљи која је, будући савезница прекоокеанског војног команданта, пристала да учествује у скандалозном подухвату. Ако је веровати њеном ондашњем министру спољних послова Иберу Ведрину, на тај корак је пристала нерадо, али је пристала. Министар је, наиме, изјавио да је његова земља ушла у операцију невољно, први и последњи пут чинећи такав корак без благослова ОУН, да је то изузетак који се више не сме поновити.
*
Треба га разумети; нас и иначе одликује велика моћ разумевања. Савезничке обавезе су важне, Србија је неважна; грех почињен према њој на први поглед нема превелику тежину, осим што је, ево, уписан у вечиту књигу нашег историјског памћења. Било је предвиђено да операција потраје два-три дана, а продужила се девет недеља, и наставља се, кад год је се сетимо, као експлозија у безваздушном простору колективне меморије. На њу нас подсећа и повећан број оболелих од најтеже болести. И иначе смо, у оном часу, пролазили кроз велика искушења: распадала се држава за коју смо у два рата гинули, прокључало је незадовољство споља нахушкаване националне мањине (за шта смо делимично и ми криви), љуљало нам се тло испод ногу, и господари „Слободног света“ су, као рођени лешинари, појурили на рањену шумску звер, пустивши на вољу својим пљачкашким нагонима: једном колонизатор, увек колонизатор.
Ударац је био утолико непријатнији и жешћи што смо о том свету гајили неке заносне самообмане. Оне и данас преживљавају код непоправљивих београдских илузиониста.
*
По среди је била неодољива склоност ка самозаваравању: осећање ниже вредности код нас се заташкава мегаломанским илузијама, прижељкивањем, измишљањем пријатеља међу моћним земљама, пошто би нас једино они могли извући из невоља у које повремено упадамо. Последње године 20. века су задале тежак ударац овим заблудама. Има их који се том ударцу мукло и беспомоћно опиру, док су се други посветили омаловажавању сопствене традиције, а код трећих је наклоност према поретку неолибералне демократије прешла у ропско страхопоштовање, по моделу стокхолмског синдрома. Присуствујемо трагикомичном кидању и унутрашњим ломовима малог народа који не уме да нађе добру меру између чувања свог достојанства и разумног уважавања онога што је код великих срећније замишљено и боље изведено. Бахат однос светских моћника према малима и сиромашнима, што значи и према нама, подстиче одбранашко претеривање на једној, или понизно приклањање главе на другој страни. Однегована самосвест и поносна мудрост ту се најређе сусрећу.
*
Нашим илузијама о беспримерним врлинама Запада допринело је животарење у једнопартијском систему. Стање духовне неслободе веома је утицало на распламсавање извесних маштарија. Веровали смо, желели смо да верујемо, да је негде у свету битно друкчије. На то нас је упућивала једна замка логичног расуђивања: ако је овде, где јесам, лоше, онда сам осећај симетричне уређености света претпоставља постојање супротне половине. Грешили смо једино у томе што смо допуњујућу супротност тражили на земљи, а не онамо где јој је религија одредила место – у рајским вртовима. Тој самообмани нису одолели ни велики руски дисиденти, од Солжењицина до Зиновјева. Писцу Архипелага су биле потребне две године да открије позадину фасаде, и да одржи Харвардски говор, док је Зиновјев, управо поводом напада на Србију, у „Монду“ објавио чланак упоредивши бомбардовање са Хитлеровим нападом на нашу престоницу 6. априла 1941. После тога, два омиљена слободољубива Руса дошла су на црну листу непријатеља западне демократије, да се напослетку врате у родину и у њој умру.
*
Да, били смо опчињени друштвеним поретком чије су уставне одредбе гарантовале основна права човека и грађанина, где је формална слобода мишљења и изражавања проглашена за светињу; нисмо познавали домете те слободе у свакодневном животу. Са духовним и моралним устројством тога поретка нисмо имали непосредних искустава, нити са политичком праксом која је обезбеђивала остваривање освештаних права. За суочавање са пуном истином морало би нам послужити управо оно што нам се догодило у пролеће и у лето 1999, чему је претходила распојасана медијска кампања и успешно испирање мозгова сопствене, као и дела наше јавности. Опоменути смо, тада, да је светско зло равномерно распоређено по земљама и континентима, прилагођено домаћим приликама и могућностима деловања. Између земље у којој је ношена штафетна палица вољеном председнику, и оне која је прогласила слободу, братство и једнакост свих грађана, а где директор компаније има месечну плату коју његов квалификовани радник не може зарадити за четрдесет година црнчења, разлика је у квантитету, а не у квалитету, и ствар је личног укуса које ћемо безакоње изабрати. Устројство са подразумевајућим друштвеним неправдама уздигло је зло у висине судбинске безизлазности, док је у поретку који је неговао култ личности било дирљиве вулгарности. Тиранија је на једној страни обучена у пристојно рухо, док је на другој страни разголићена.
*
Ослобођен од заблуда, ближи истини него икад, нисам постао срећнији и веселији. Бомбе, које су разбијале основе међународног права и главе мојих сународника, разбиле су и оно што сам дотле носио у глави. Сазрео сам, прилично касно, у шездесет другој години. Ред је да, ипак, одам извесно поштовање формалним слободама. Не треба их сасвим потцењивати, под условом да човек може живети на маргини јавног живота, далеко од оних који се јагме за власт, богатство и друштвени углед, што је данас мој случај. Политика је ружна спортска дисциплина, а посебно је антипатично то што се тренутно збива у нашој средини. Толико чезнути за влашћу у земљи лишеној суверенитета, са бројним замршајима, без остваривог плана за разрешење косовског чвора – то надметање превазилази моју моћ разумевања. Да ми ко понуди висок и одговоран положај у државној управи (да ме метне ко за краља, како се некад говорило), ухватио би ме паничан страх. Треба бити обдарен изузетним државничким талентом па, у нашим условима, стремити тако високо. Или, што је вероватније, следити зов патолошке властољубивости.
Вртимо се по запуштеном гробљу илузија: на свакоме је да уреди своју парцелу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *