Светионик – Четири дана на Косову

Наше небо, фото: Н.М.

На Косову и Метохији вријеме траје дуже. Биће зато што се освештава сваког дана. Ужурбани Београд који официјелно хрли ка Европи маниром festina lente, не слути да би ударцем шаком о сто и декларативним одустајањем од европског пута био примљен у Европу за два мјесеца

Из разлога тих и тих – што је некоме путовање за викенд, мени је догађај године. Што је другоме путовање у другу земљу – мени је одисеја. Што је некоме Америка, Азија, Африка или пак Аустралија са Океанијом – за мене је одлазак на Марс.
Стога ме првих неколико година није могла да разумије (јер, ко би?) Андријана Живановић, директорка Дома културе из Зубиног Потока, али када ме позвала по трећи пут да дођем не бих ли се као српски писац из Боке Которске представио људима на сјеверу Космета, више нисам имао куд. Нечасно би било одбити трипут.
На вијађ сам се са нулте надморске отиснуо колима у понедељак, 18. новембра, по лијепом времену, на чему сам био захвалан Богу. Изнад Будве ушао сам у Црну Гору, а на путу према Колашину – у географију коју никад нисам видио оком. Сјевер самосталне, суверене, међународно признате државе пуне силних епитета која је Србији забила нож у леђа признајући Косово* – ја никад у животу нисам видио.
На петочасовном путу од Подгорице до Зубиног Потока моје су се очи нагледале сурових кланаца, тјеснаца и сутјесци – за живота. Кањон ријеке Мораче је чудо природе. Врат да ушинеш током вожње, жељан сунца или неба.
Црногорску границу са Србијом прешао сам са истом емоцијом са којом ме дочекала и граница с Косовом*. Границе између нас с нама не би требало да постоје, а постоје само зато да би се на тим хајдучким чек-поинтовима додатно драо народ. И да би од тога живјеле географије које себе зову државама.

Континенталним Србима све удаљенија мисао да им море заиста припада

Излазак на море је трајна и стечена тековина. Свети Сава је 1219. у Боки Которској основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. То сам казивао као Приморац коме српски Правопис допушта велико слово. Наш народ down under обдржавају двије силе: Српска православна црква и српска култура. На земљи гдје сви Срби славе славу, гдје монаси почесто долазе у куће свечара као пријатељи, на земљи гдје Живојин Ракочевић, директор Дома културе из енклаве Грачаница, зна сваког косметског Србина у главу, зарадио сам причама о мору и глобалном стању ствари бројне аплаузе.

Метохија заузима скоро исту површ као Косово. Албанце или Косоваре на Косову и Метохији сви Срби зову Шиптарима. Ови пак избјегавају да користе термин Метохија, јер их потказује. Метох је, наиме, манастирски посјед. Метохија је земља под управом манастира. Српски краљеви и цареви даривали су земљу, читава села и области, да би рад вјерујућих људи обдржао тешко и препотребно бреме монаштва. Од времена Светог Саве манастири су, а Косово их је пуно, енергетски стубови који, нарочито током литургије, спречавају да нам небо падне на главу, колико смо само морално јадни, духовно биједни, и етички никакви.
„Вама припада море!“ – рекао сам у дупке пуном Дому културе у Зубином Потоку, и ту реченицу као наслов вечери поновио и у дупке пуном Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици 19. новембра. Приватни културни центар? Да га не води књижевни критичар Александар Дунђерин са супругом, тај културни центар не би могао да опстане у изнајмљеном простору. А опстаје чудом, јер је народ жедан културе.
Љубазни домаћини водили су ме на мјеста за која нисам ни знао да постоје. У манастиру Соколица упознао сам мати Макарију, доктора хемијских наука, врсног теолога и фрескосликара, којој сам на поклон донио ријетку приморску воћку фејоу (Feioa sellowiana), која пресјечена напола одаје укусну унутрашњост у форми крста. Мати Макарија је узвратила физалисом, необичном воћком која станује унутар танке опне у којој је наранџасти кликер а у коме пак све вришти од витамина и укуса! Изнад манастира надноси се стијење налик грчким Метеорима. Мала црква посвећена Покрову Пресвете Богородице из 14. в. покривена је оловом.
Сви разговори које сам водио дотицали су се теме будућности Косова и Метохије, опстанка нашег народа, и судбине манастира. Људи желе да вјерују да им на челу није издајник. Чудо не искључују као обрт у финалном тренутку. Као кад бих ја, који сам видио Косово и Метохију као јесењи лист, опазио да опет зелени, и јаче се везује за грану којој припада.
Косово* је једна шпорка земља. Смеће омета да се ужива у крајолику. Локални путеви су бољи како су ближи Приштини, и са више закрпа и рупа што су даљи од будућег регионалног саобраћајног чворишта. Мало-мало па око угледа ауто-отпад. Неријетко се у непосредном сусједству изненађујућег броја малих хотела може опазити стовариште гума или тако нечег што ружи хотелско сусједство. Народ поред пута продаје купус и кромпир. Док сам из Косовске Митровице, по договору, пратио путнички комби који ме 20. новембра навигавао до Грачанице – видио сам с лијеве стране пута њиву, с десне стране пута њиву, и два човјека који усред ничега поред пута продају „семенке и занимације“.
Хитао сам да се у Дому културе Грачаница пољубим трипут са Живојином Ракочевићем, племенитих духом, и с другим вриједним посвећеницима тог необичног, острвског колектива. Живојин је говорио у Зубином Потоку о потреби тамошњих Срба за градом. Замолио сам га да ми у Грачаници појасни то што је казивао у Зубином Потоку. „Ми смо изгнани из Приштине“, рекао је. „Косовска Митровица је подијељена, а морамо да имамо град. Што не би настао овдје, око Грачанице?“ Са улицама, и трговима, питао сам? „Да, са улицама и трговима.“
Заиста, Србима је на Косову и Метохији потребан град. За сада, као у доба Турака, живе махом по селима. Енклава Грачаница је у културном смислу феномен, јер је светионик који стално емитује црвено-плаво-бијели садржај. Видио сам загријану салу од 380 мјеста с удобним тапацираним сједиштима. „Ово су сједишта из београдског Дома синдиката“, рекао ми је Живојин. Срећа па људи у којима станује моћ одмахују руком на културу. Иначе Живојин Ракочевић не би био жив. Његов ум, уз сараднике, оаза је у пустињи. У Дому културе све ври од активности, сваког дана, сваке седмице, сваког мјесеца, годинама. То је пулс чије је срце заправо у манастиру Грачаница, на неколико минута хода.
„Мора да видиш Грачаницу“, рекао је Живојин. Гледао сам у његове искрене очи и схватио да постоји разлог зашто бих Грачаницу требало видјети опет и опет. Сјетио сам се Живојинових ријечи из 2014. када сам пред Манастиром примао награду „Перо деспота Стефана Лазаревића“ за роман „Једро наде“: „Можда је улога овог народа да чува и штити неколико хиљада квадратних метара манастирских фресака натопљених тамјаном и молитвама.“ Промовишући у Дому културе фото-монографију Риста Ковијанића „Вита Которанин, неимар Дечана“, питао сам 2016. године Живојина колико то заправо има хиљада метара квадратних фресака? „Четири хиљаде“, казао је тада, након краћег размишљања.

Грачаница ме дочекала као род

Љубазни Александар из Дома културе показао ми је тајну одају коју никад раније нисам видио, а служила је, по причи, да се кроз један од стубова попне краљица Симонида, неколико деценија млађа жена краља Милутина, ктитора, да би одозго, с прозора унутар цркве присуствовала литургији. А онда се појавио Тројан, који је упалио нову расвјету, па сам прву пут јасно а не као увијек у полумраку могао да видим фреску Страшни суд на западном зиду. Ту су приморски мештри у 14. вијеку насликали многе морске немани које гутају људе, па и врло реалистично – сипе! Под рефлекторима сам на сјеверном зиду опазио човјека кога анђео вага на баланцети. На лијевом тасу има једно добро дјело које претеже, а на десном три лоша дјела. При томе, фреском стижу демони који хоће да приставе још грехова на вагу, а има и оних који куком вуку вагу на своју страну. Но ипак фреска казује – оно једно добро дјело претеже, па је душа спасена, за разлику од невољника који насликани стоје испод, гдје је вјечити мрак и шкргут зуба.

У Грачаници сам се срео, по договору, с пријатељем, оцем Стефаном, игуманом манастира Зочиште. Њега познајем не мање од 10 година, јер се као љубитељ књиге појавио једног љета у херцегновској Књижари Со, и наставио да се пројављује. У руку сам га лакше пољубио неголи у лице, јер игуман Стефан има толику дугу и густу браду да у њој пољубац цмокне у празно.
Пратио сам га колима дуже од сата, на путу од Грачанице до манастира Зочишта. Хитрије од серафима, а то је једна од неколико крилатих анђеоских врста, отац је Стефан летио по ауто-путу. Ограничење од 120 на сат је поштовао, али ја никад не возим толико, па сам све вријеме каскао, без обзира што возим кола која могу да потегну и до 280.
По други пут у Зочишту, први сам пут коначио. Била је сриједа, па су монаси и искушеник постили на води, а ја сам се заложио са три посне сармице и са два омања комада пржене рибе.
Услиједило је дуго бденије, уочи Аранђеловдана. Из Ораховца је дошао млади појац са сином од 7 година, па је мала црква Св. Козме и Дамјана одјекивала дивним гласом. Ми ћемо као народ још пострадати, помислио сам, јер нас само невоља уједињује и снажи. Нису ријетки они Срби са Косова и Метохије који казују како су нас Албанци претекли у свему: све их је више високообразованих, све је више умјетника, све је више школованих пословних људи. С друге стране, Србија плаћа бесплатну струју и воду Србима са Сјевера, и тиме их купује. Срби са Сјевера и у енклавама и сами виде да су јесењи лист на стаблу, и нерадо желе да виде неминовно дома у коме неће бити џабе ни у бабе.
Сатима сам разговарао са игуманом Стефаном, и исповиједио се. Отац Стефан видио је по ко зна који пут зашто тешко путујем. Учинио ми је нарочиту част, и откључао кивот са моштима Св. Козме и Дамјана, на цјеливање, и очитао ми молитву за здравље. Св. Козма и Дамјан били су љекари који лијечише бесплатно. Пошто су од Бога добили, по толико су и продавали.
У потпуном албанском окружењу, на неколико стотина метара од манастирских зидина, пробудио ме прије поноћи један пијетао. Онда и у 3.00. Познао сам га по кукурикању. Потом нисам успио да заспим, све из страха да не закасним на пут, јер је свањивао Аранђеловдан, када је игуман Стефан, у 6.15, хитар као серафим, хрлио ауто-путем за Призрен, на тамошњу славу манастира Св. Архангела.
И ја колима за њим. До једног од највећих српских средњовјековних манастира. Ту је првобитно сахрањен цар Душан, чији посмртни остаци данас леже у Цркви Св. Марка у Београду. Велелепна црква је срушена, и од њених монументалних блокова сазидана је призренска џамија. У погрому из 2004. године прогнано је око 4.000 Срба, порушено је и запаљено 420 српских кућа и 40 православних цркава и манастира, укључујући неколико светиња попут призренске Богородице Љевишке из 14. вијека. Тамо је непријатељ гуме палио да би огаравио древне фреске.
Литургији су у обновљеном конаку присуствовали и ђаци призренске Богословије. Дивно су се и достојанствено ти момци понашали све вријеме, многи пјевајући и гласом саслуживајући.
Причестио сам се, а онда ме проф. Велимир препознао, казавши да ме се сјећа са предавања из 2016. године у Богословији, када сам казивао све што се може знати о Вити Которанину, неимару Дечана. О, радости. Па смо сјели заједно, и причали о будућности загледани у сву ту нашу дјецу.
Игуман Стефан ме након славског ручка позвао да га опет слиједим, и слиједио сам га до укључења у ауто-пут који ме водио ка Албанији, куда је мени као Бокељу ближе. Отац Стефан полетио је пак да се врати у Зочиште. Збогом! Збогом!
За четири дана мислим да сам превалио не мање од 800 километара.
Није ми први пут како констатујем да су косовско-метохијски напори увијек од дупле ширине, и да се стоструко исплате. Човјек се озрачи Косовом и Метохијом, па се одатле врати бољи. Причао ми је Александар Дунђерин да ће у њиховом свијету свако поскочити ако коме позли на улици, и да болница не враћа кући људе у терминалном стадијуму рака.
Више не знам куда мој ум удара од све силине спознаје и утисака. Каже Живојин Ракочевић да је немогуће уништити Грачаницу и Дечане. Ти су ентитети толико јаки да би се дизали, ма не дај Боже, из пепела онолико пута колико треба. Као манастир Зочиште, који је био сравњен до темеља у погрому 2004. године.
На Косову и Метохији вријеме траје дуже. Биће зато што се освештава сваког дана. Ужурбани Београд који официјелно хрли ка Европи маниром festina lente, не слути да би ударцем шаком о сто и декларативним одустајањем од европског пута био примљен у Европу за два мјесеца.
Вриједи бити и постојати на Косову и Метохији за наших живота. У неку руку, то нам је и обавеза.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *