СЛАВИЦА БАТОС – КАКО НАСТАЈЕ СЛИКА (други део)

У овом броју објављујемо други (завршни) део разговора с аутором недавно завршене рет роспективне изложбе дела Љубе Поповића (од 4. септембра до 20. октобра) у галерији САНУ.  С Печатовом саговорницом, иначе и уметниковом животном сапутницом, разговарала је Биљана Јотић, историчар уметности; Сведочења о стваралачкој поетици и сликаревом разумевању смисла и искустава у стваралаштву, као и његовог односа с публиком и критиком, део је овог занимљивог и разматрања посвећеног великом српском уметнику

Разговарала Биљана Јотић

У сусрету с Љубином сликом, од самих почетака израза и формирања тог израза, па до развијене иконографије, видљив је аскетски однос према чину сликања. Можда би се порекло могло наћи у самоћи одрастања у раном детињству, отежаној социјализацији по доласку у Ваљево, условима живљења на почетку студија у Београду, изолацији у првом париском периоду. Као да је био вечити апатрид. Чини се да су му неопходни били самоћа и мир приликом рада.
То је тачно. За њега је било идеално да, од момента кад се пробуди, ни са ким не разговара и да нема никаквих обавеза, чак ни оних најминималнијих, попут телефонирања, на пример. Уобичајио је да спава у станчићу припојеном уз атеље. Будио би се ујутру око пола девет и одлазио у оближњи бистро, где су га већ чекали „његови кроасани“ (купљени само за њега у оближњој пекари), цеђени сок од наранџе и велика шоља кафе. Доручковао би за шанком, не обраћајући пажњу на оно што се около дешавало и ту његову изолацију су сви поштовали. Био је клијент тог бистроа више од четрдесет година.
После доручка одлазио би у атеље, као да иде на посао или, још боље, у неко светилиште. Од тог тренутка спољашњи свет престајао је да постоји. Да би могао да успостави контакт са сликом, морао је да себе доведе у оно стање тоталне расположивости, тоталне отворености. Такав степен преданости он је могао да оствари једино са сликом. Ни са чим и ни са ким осим са сликом. Да прецизирам, овде није реч о концентрацији – мада се она не искључује – него о нечем много ширем. То је нека врста излажења из себе самог, поништавања граница између себе и универзума. О томе је и Дали говорио, о том стању кад си исто што и универзум, кад космичка енергија слободно струји и повезује те са сликом: и тебе и све што се у твојој психи наталожило и оно што јесте и што је било и што ће тек доћи… тако некако.

[restrict] Кроз своје сликање тежио је достизању неке тајне. Од јединствених фигуралних форми из Београдског периода, преко хроматских распламсавања почетком седамдесетих, па до све интензивнијих сукобљавања са силама мрака у зрелом добу. Пред крај живота кроз слику се све више провлачи питање шта се дешава са човеком када престане да живи, па и са њим самим. Да ли је веровао у Бога?
Није. Бар не у персонификованог Бога каквог лансира црква, ни у све те приче около, свети дух, безгрешно зачеће, рај, пакао и слично. Сад ћете рећи да су то теме које се ипак често појављују на његовим сликама. Јесу. Али за њега су то метафоре. Оне се не односе на оно што Библија описује већ на нашу психу. Посебно пакао. Пакао, то је пропадање у поноре сопствене подсвести, сусрет са демонима које су уобличили наши сопствени страхови и мрачне слутње.
Љуба је више пута рекао да је сликање облик молитве.
Мени се чини да је то први рекао Шејка и да је ту мисао Љуба прихватио од њега. Шејка је за њега био непревазиђен узор, први човек који га је заиста опчинио својом интелигенцијом, културом, ширином духа, способношћу да следи сопствену визију и да и друге поведе са собом. Не знам за Шејку, али за Љубу је сликање било облик молитве јер га је доводило у то посебно стање духа, стање проширене свести које сам већ поменула, доводило у контакт са нечим што га и превазилази и прихвата у исто време. Могуће је да људи који се предано и искрено моле осећају нешто слично.
Колико ми је познато, Љуба ни сам није знао где ће га одвести чин сликања, што искључује могућност да је мислио унапред и о нечијој реакцији. Да ли му је ипак нешто значило да се посматрачу слика допадне, да у њему пробуди некаква осећања, еротске природе, на пример?
Живећи у Љубиној непосредној близини, често сам била склона да помислим, па и да кажем, да чиста креација, чист, непатворен порив за уметничким изражавањем може да постоји. Мислим и сад, кад сам у ситуацији да на све гледам са извесне дистанце, да је Љуба био врло близу тог идеала. Био је алергичан на похвале и комплименте, поготово од стране особа у чију је ликовну културу сумњао. Изливи емоција звучали су у његовим ушима као сирена за узбуну. Моментално му је слика постајала одбојна и сутрадан би све драстично мењао. Мењао би је чак и кад би само помислио да су се лице или призор са слике приближили неком општеприхваћеном обрасцу лепоте. Слика је, по њему, морала да вас избаци из колосека, да вас дестабилизује, да вам поцепа панцирску кошуљу коју су око вас изаткале друштвене и културне норме. Да вас начне изнутра.
У том светлу може се посматрати и тзв. еротика на његовим сликама. Ако се боље погледају представе жена на његовим сликама, све су оне (са врло ретким изузецима) повезане са пулсијама разарања. Оне су или жртве некаквих злокобних сила или су саме инкарнација зла, опасности. То све тек чека да буде подробно анализирано. Мени, Љуба није сликар еротских и љубавних осећања. То је добро наслутио и Живојин Павловић, кад је говорио о Еросу у распадању.

Љуба је кроз слику причао о човеку, о бићу. Нису препознатљиве особе, а често ни полност, једна од карактеристика његових фигура је андрогиност или чак хермафродитизам. У садржинском и у ликовном смислу, опет се намеће појам синтезе. Негде између класичне телесне лепоте до савременог распадања бића, светлости која истиче лепоту пути до боје која нагриза облик фигуралне форме. Изузетно снажно осећа се и чулни аспект слике, како у наношењу боје и еротском набоју извесних форми тако и у односу према жени уопште. Колико су жене биле важне за Љубино сликарско надахнуће? Има се утисак да су биле неопходне?
Треба одмах рећи, Љуба би волео жене и да није био сликар. То је питање конституције. Даље од тога ствари се усложњавају јер су очигледно повезане и са инспирацијом. Не у баналном смислу: волим једну жену, ето идеје, могао бих да насликам њено лице или тело. Од идеје до слике дугачак је пут. Слика је ентитет за себе, са сопственим вредностима и законитостима. Слика може бити ружна чак и ако је на њој представљена најзаноснија лепотица. И обрнуто. Овде ћу се опет вратити на причу о енергији, јер заљубљеност јесте извор енергије. Вољена или жељена особа јесте инспирација у смислу мотивисаности да се баш њен лик пренесе на платно, али много више у смислу оживљавања унутрашњих извора енергије и стварања те позитивне тензије коју сам већ поменула. Мада – и овде ће се многи изненадити – за Љубу је ипак „инспиративније“ било стање патње, чежње … та стања су отварала продоре ка неким фундаменталнијим жудњама и повредама, ка неким деловима његовог бића који су, у суштини, права исходишта креације.

Видљива је интровертност у процесу сликања. Изолованост приликом сликања омогућава концентрацију енергије, акумулираног сазнања, доживљеног. Како бисте описали пут од енергетског набоја и неке магловите првобитне идеје до њихове материјализације на платну?
Креативни погон, да употребим његову реч, и начин на који се он материјализује су, по Љубином мишљењу, нераскидиво повезани. Он је ту превасходно мислио на познавање заната. Рекао је „не можеш да пишеш роман ако не умеш да се изразиш, ако муцаш“. Али је знао да каже и то да све што је научено служи томе да једног дана буде превазиђено. Стечена знања и вештине човек интегрише, органски се с њима сједињује, али на почетку или у суштини сваке уметности је тај унутрашњи погон који имаш у себи или немаш. Он треба да пронађе пут да избије на површину и да се изрази. То може да буде крајње мукотрпно – што је Љуба осетио и на сопственој кожи, током студија. У тој фази су важну улогу одиграли савети професора, али и Љубина сопствена трагања, искуство стечено свакодневним вишечасовним радом, проучавање врхунских дела из историје уметности, сати проведени у музејима… Уз сва та учења његов израз је све време одолевао конкретним утицајима, увек их је надјачавао. Од почетка па до краја, Љуба је био и остао само Љуба иако се непрестано мењао, еволуирао. То је најфасцинантнија ствар у вези с њим, то како је непрестано израстао сам из себе.
Добро сте приметили да се код Љубе тешко може говорити о идеји као о некој мање-више јасној представи о томе шта би желео да прикаже на слици. Чак и кад их је било … кад би, на пример, започињао слику конкретним обрисима женског тела, чак неког тела које је добро упознао, од те прелиминарне „материјализације“ па до коначне слике која је, цитирам, „усклађена и целовита као симфонија“, путовање је било дугачко а исход крајње неизвестан. Љуба никад није знао куда ће га то путовање одвести. Просто, путовао је и посматрао шта се успут дешава. То што би видео понекад му се допадало, понекад га је ужасавало … али га је, у сваком случају вукло да иде даље. И интересовало га је истовремено. Говорио је „кад бих унапред знао како ће слика на крају изгледати, не бих имао никакав разлог да сликам“.

Чињеница да никад није сликао оно што је видео вуче вероватно корене још из раног детињства када је био једино дете, усамљени дечак који се играо тако што је маштао. Њега је узбуђивало, подстицало на даља трагања, оно што се појављивало у току рада. Како је почињало то путовање кроз слику?
Може се рећи да није знао како да почне, али је зато непогрешиво осећао кад треба, односно кад може да почне. Осећао је то као некакву унутрашњу тензију, некакву спремност. Ништа спектакуларно, просто тај осећај да ће у моменту кад четкицом нанесе боју на платно почети да се дешава нешто што има смисла. Волим, приметили сте, да то називам дијалог са сликом. Ниједан потез, ниједан облик нису дефинитивни. Слика их прихвата или их не прихвата. Или их прихвата на неодређено време. Кроз неколико дана може да се догоди да неки нови потез или облик захтева да се претходни усклади с њим или да се елиминише. Ако једног дана техника дубинског снимања још узнапредује, из Љубиних слика изрониће на светло дана читав један затрпани свет. Лица која су засметала јер су била превише елоквентна или допадљива, храмови и пејзажи који су уступили место некој фаталној лепотици, тела која су потпуно прекриле крхотине и ситна летећа створења… На пример, слика „Смрт младе девојке“, која је била предвиђена за изложбу али није стигла због некаквих проблема са транспортом. На њој нема никакве девојке, поготово не мртве. Била је једна у првој фази слике а онда су је мало-помало прекрили којекакви ситни предмети и бића. Њена „смрт“ је била заправо то затрпавање. Посматрач слике то не може да зна.
Тешко је спознати крај процеса иначе. Како и по чему је знао да је слика завршена?
Љуба је имао обичај да каже да је слика готова кад више ништа не може ни да јој се дода ни да јој се одузме. То јест кад је превазишла сликара. Лепо звучи, али у стварности то је било много компликованије. Слика је знала да се „закључа“, да се затвори у себе, да прекине комуникацију. Љуба би је тада окретао лицем према зиду и престајао да на њу мисли неко време. Онда би јој се враћао, покушавао да је неким само њему познатим маневрима натера да се отвори, да настави дијалог. Има слика које су се тако јогуниле месецима или годинама, све док га не би натерале да потпише капитулацију и да их пусти да живе сопствени живот.

Пошто сте се годинама, вредно и систематично, бавили сређивањем грађе везане за његово стваралаштво, питала бих вас на крају још само: како се у вама пробудило интересовање за тајну Љубине креације? Јер, јасно је да вас и Љубу није везивало само оно што везује двоје људи који се једно другом допадају и који желе да живе заједно. Било је ту, чини ми се, и једно сасвим посебно, аутентично интересовање за његову личност и оно чиме се бави?
Имала сам непуних деветнаест година кад смо се упознали. Заправо, кад смо почели да се упознајемо, пошто то за мене и даље траје. Управо сам била одбранила матурски рад на неку тему из филозофије уметности и мислила сам да све знам иако дотле, морам да признам, нисам видела ниједно оригинално уметничко дело. Тако се и догодило да сам брже боље кренула да Љуби објашњавам, да га учим како је управо сликарство у стању да разреши фундаментални филозофски проблем, проблем настајања бића, тј. проблем настајања „нечега из ничега“. „Како то мислиш из ничега“ – питао ме је он с приметном нервозом у гласу. „Па, мислим из белине платна“ – рекла сам, истог часа поколебана у својој адолесцентној надобудности. Одједном ми је на неки начин постало јасно да слике не настају из белине платна и да то „нешто“ што се на платну материјализује не може никако стизати ни из чега. Али из чега, како, зашто? – то ми је остало да одгонетам током свих наредних година. Бело платно ме и дан-данас прогања.
Љуба ме јесте интересовао, од самог почетка, и то траје. Стално искрсавају нова открића и нове недоумице. Али има једна константа, једна нит која се непрекинута провлачи кроз лавиринт у који је мој дух уроњен још од гимназијских дана, а то је управо то питање које је остало без одговора – како настаје слика? Све више ми се чини да клупко са којег се та нит полако одмотава држи Љуба у рукама.

Крај

[/restrict]