Почетна / Интервју / СЛАВИЦА БАТОС – КАКО НАСТАЈЕ СЛИКА (други део)

СЛАВИЦА БАТОС – КАКО НАСТАЈЕ СЛИКА (други део)

У овом броју објављујемо други (завршни) део разговора с аутором недавно завршене рет роспективне изложбе дела Љубе Поповића (од 4. септембра до 20. октобра) у галерији САНУ.  С Печатовом саговорницом, иначе и уметниковом животном сапутницом, разговарала је Биљана Јотић, историчар уметности; Сведочења о стваралачкој поетици и сликаревом разумевању смисла и искустава у стваралаштву, као и његовог односа с публиком и критиком, део је овог занимљивог и разматрања посвећеног великом српском уметнику

Moлитвa или Кључ унивeрзумa, oмaж O.В. Mилoшу, 1973, уљe нa плaтну, 220 x 200 цм, привaтнa кoлeкциja, фoтo В. Пoпoвић

Разговарала Биљана Јотић

У сусрету с Љубином сликом, од самих почетака израза и формирања тог израза, па до развијене иконографије, видљив је аскетски однос према чину сликања. Можда би се порекло могло наћи у самоћи одрастања у раном детињству, отежаној социјализацији по доласку у Ваљево, условима живљења на почетку студија у Београду, изолацији у првом париском периоду. Као да је био вечити апатрид. Чини се да су му неопходни били самоћа и мир приликом рада.
То је тачно. За њега је било идеално да, од момента кад се пробуди, ни са ким не разговара и да нема никаквих обавеза, чак ни оних најминималнијих, попут телефонирања, на пример. Уобичајио је да спава у станчићу припојеном уз атеље. Будио би се ујутру око пола девет и одлазио у оближњи бистро, где су га већ чекали „његови кроасани“ (купљени само за њега у оближњој пекари), цеђени сок од наранџе и велика шоља кафе. Доручковао би за шанком, не обраћајући пажњу на оно што се около дешавало и ту његову изолацију су сви поштовали. Био је клијент тог бистроа више од четрдесет година.
После доручка одлазио би у атеље, као да иде на посао или, још боље, у неко светилиште. Од тог тренутка спољашњи свет престајао је да постоји. Да би могао да успостави контакт са сликом, морао је да себе доведе у оно стање тоталне расположивости, тоталне отворености. Такав степен преданости он је могао да оствари једино са сликом. Ни са чим и ни са ким осим са сликом. Да прецизирам, овде није реч о концентрацији – мада се она не искључује – него о нечем много ширем. То је нека врста излажења из себе самог, поништавања граница између себе и универзума. О томе је и Дали говорио, о том стању кад си исто што и универзум, кад космичка енергија слободно струји и повезује те са сликом: и тебе и све што се у твојој психи наталожило и оно што јесте и што је било и што ће тек доћи… тако некако.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *