САНКЦИЈЕ

Нови амбасадор САД у Србији Ентони Годфри, оглашавајући се на почетку свог београдског службовања интервјуом за Политику, минуле недеље је обавестио јавност да „не планира да држи лекције српским лидерима“. Безмало у истом дану, као да је реч о другоразредној верзији познате игре добар полицајац – лош полицајац, други амерички емисар, службеник Стејт департмента с посебним оперативним задужењима на нашем простору, у ТВ разговору открива да он не само да планира да построји и подучи политичке лидере Срба већ да пракса држања строге наставе управо почиње. У складу с таквим наумом, овај, по звању специјални представник за Западни Балкан америчког државног секретара – Метју Палмер, попут маља, потеже једну тешку реч: санкције! Претња је упућена нескривено: „Постоји доза забринутости због распоређивања руске војне опреме на територији Србије, али и због могућности да Србија тражи специфичне руске системе. То би водило ризику да јој се уведу специфичне санкције због куповине руске војне опреме.“
Појашњавајући став САД поводом недавно одржане војне вежбе српске и руске војске „Словенски штит“ и присуства моћног ПВО система С-400 у Србији, Палмер у наставку претећег говора поентира: „Надамо се да су наши српски партнери свесни тога.“
Чега би то требало да буду свесни српски партнери Америке? Свесни да ће ако Србија купи одбрамбено оружје високе моћи (незванично – најбоље на свету), одговор Вашингтона бити жестока казна, „специфичне санкције“ (од упућених појашњене као „само секторске санкције“, односно блокада средстава, забрана куповине итд.)? Према концепту геополитичке стабилности светске силе коју заступа Палмер – Србија дакле не сме ни да помисли на могућност да се брани од напада из ваздуха? Оружје попут ПВО система С-400 и „Панцир-С“ веома је незгодно за могућег агресора, озбиљно би могло да фрустрира све оне који би пожелели да Србију с безбедне висине бомбардују онако распомамљено како се већ много пута, па и у не тако давној прошлости, то већ догађало. У међувремену, објављено је да су се дивизион ПВО С-400 и противавионска ракетно-артиљеријска батерија „Панцир-С“ вратили из Србије у Русију. Дивизиони су отишли, али су америчке „пријатељске“ поруке остале, утиснуте у свест Срба као важно сазнање. Најпре, као опомена да представник САД не хаје за чињеницу да поруке о категоричној, колико и бесмисленој забрани набавке одбрамбеног оружја преноси лидерима земље која је у прошлом веку дословно сатирана агресорским иживљавањем с безбедних висина. Бомбардована чешће и интензивније од већина европских земаља, Србија је у меморију уписала низ апокалиптичних страдања. Да ли се и због тога процењује да би поменути С-400 у српским рукама био раван директној претњи клубу џентлмена који рецимо управљају летилицама попут убитачног Б-52 и сличних? Да ли би поуздана и моћна српска самозаштита била уједно и претња најважнијем од свих геополитичких и безбедносних митова и монолита модерног доба – безбедности Америке?
Када поручује да наша земља ризикује да је задесе санкције, Америка иде утабаним стазама. Огромно искуство у пракси иживљавања над државама и народима којима су изрицане казне ове врсте, стицала је деценијама. У владању том материјом, Америка се већ једном на нашим просторима доказала. Санкције заведене Србији, односно СР Југославији (Србија и Црна Гора) биле су по снази и свеобухватности јединствено разорне, како се у пракси испоставило – еуфемизам за геноцид.
За грађане Србије неочекивани наговештај могућности набавке моћног одбрамбеног оружја, потом и дипломатска офанзива агилног америчког изасланика, учинили су да у овдашњу колективну меморију снажно буду призвана најтамнија сећања на два огромна зла која су обележила завршне деценије српског 20. века: Санкције УН и НАТО агресија!
Србија санкције не заборавља, године које су јој оне појеле немогуће је потиснути из сећања. Премда их се јавно најчешће сећа о годишњицама њиховог увођења, с учинком и последицама санкција Србија и данас живи сваки свој тренутак, немоћна да излечи ране и надокнади губитке које су јој нанеле године међународне изолације – стратешки и циљано предузете управо у тренутку када је западни свет, у силовитом залету, живео године муњевитог успона. Истовремено с (историјски тада јединственим) материјалним и општим глобалним тријумфом, Запад, односно Америка санкцијама је просторе српских земаља предумишљајно вратила деценијама уназад. Да ли су разлози за овај варварски чин у међувремену престали, а политичка воља велике силе ослабљена? Палмер нам не оставља простор за недоумицу.
Говорећи поводом прошлогодишње америчке претње Ирану „санкцијама какве свет није видео“, покојни Момир Булатовић је надахнутим текстом подсетио да је у новијој историји свет већ једном видео санкције „тако свеобухватне и страшне какве никада раније, а ни касније, више није видео“.
„Савезна република Југославија, заједничка држава Србије и Црне Горе, проглашена је 27. априла 1992. године. Након мјесец дана, Савјет безбједности Организације Уједињених нација (Резолуцијом бр. 757 од 30. маја 1992. године) завео је овој земљи санкције које, по својој оштрини и свеобухватности, никад прије нису биле примијењене у међународним односима. Санкције су биле уведене због грађанског рата у Босни и Херцеговини. СР Југославија није била проглашена учесницом у сукобу већ је кажњена због ’недовољног политичког утицаја на босанске Србе’.“
Казна се односила на све аспекте државног и економског живота Југославије, па је ово „тупо оружје“ за више од четири године свог трајања произвело огромну патњу немоћним грађанима. Према поменутој Резолуцији 757, потписаној од СБ УН, а заправо написаној у Вашингтону, између осталог је наређено свим државама у свету да, уз претњу затворским казнама, својим грађанима онемогуће и забране: увоз на своју територију свих роба које потичу из СРЈ; свако пословање својих држављана које се односи на робу и производе из СРЈ; било какав трансфер финансијских средстава у СР Југославију или из ње; прелет и слетање свим ваздухопловима с територије СРЈ (исто је важило за бродове који су пловили под њеном заставом); научну и техничку сарадњу и културну размену; учешће на спортским манифестацијама на својој територији лицима и екипама из СРЈ…
Извесно је да актуелне геополитичке прилике у свету и нова равнотежа моћи великих сила којом је у историју испраћен поредак Pax Americana данас чине немогућим репризу некадашњих санкција српском народу. Извесно је, међутим, и да је амерички капацитет за наношење зла и даље – за респект. Цена српског опстанка у свету варварских одмазди – свеобухватних санкција СБ УН и НАТО агресије – била је огромна. У економском домену ове штете се мере изгубљеним стотинама милијарди евра, али су оне немерљиве у броју изгубљених живота, непроцењиве у губицима у цивилизацијској, психолошкој, културној и многим другим равнима. Има ли Србија данас право да не учини све што је у њеној моћи да би се од таквог зла поуздано одбранила? Да јој се страдања, смрти и разарања епских размера никада више не понове! Најзад, суочени са чињеницом да се из редова лидера политичке класе српског народа Палмеру и његовима, уместо отпора, данас кротко одговара – „нисмо глупи да не знамо шта је дозвољено“, имају ли грађани Србије право да се надају да је у овом одговору само реч о дипломатском такту и стратешкој мудрости?

Један коментар

  1. Ne znam koliko je tačna konstatacija da su svi veliki igrači (Rusija, SAD, EU, kao i Kina) skeptični prema nautralnosti Srbije. Verovatno i zbog toga što se sama koncepcija neutralnosti posmatra kao nešto teško dostižno i kao neka vrsta „pauze“ pred opredeljenjem. Da li Srbija može to opredeljenje da izbegne. Da li je i sistem S-400 u funkciji da „Beograd razmisli o budućem“. Mnogo pitanja, a malo vremena za prave odluke. Mislim da „нисмо глупи да не знамо шта је дозвољено“, ne vodi nikuda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *