Разграничени с Албанцима или Косовом?

РЕЧ АКАДЕМСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈЕ

Трећи округли сто на тему Реинтеграција или разграничење. Разговори о Косову окупио је прошле недеље на Машинском факултету еминентне стручњаке из области права који су понудили свој одговор на притиске пред којима се Србија нашла да потпише правно обавезујући споразум с Приштином

Закључак учесника скупа Реинтеграција или разграничење. Разговори о Косову је да српске власти у преговорима са сецесионистима морају радикално променити курс – у смеру поштовања међународног и домаћег права, као јединог допустивог оквира за окончање косовске кризе. Релевантни међународноправни акти, заједно с Резолуцијом 1244, гарантују територијалну целовитост Србије на Косову и Метохији, слажу се учесници, али највиши српски државни представници истрајавају на њиховом пренебрегавању у тражењу коначног решења. Закључак је Округлог стола да је „Бриселским споразумом из 2007. суспендован Устав Србије, укључујући и Преамбулу која јамчи територијалну целовитост државе. На основу тога, те на основу Другог бриселског споразума из 2013, на целој територији КиМ укинути су српско судство, органи МУП и цивилна заштита, чиме је званична Србија помогла у изручењу својих грађана илегалним структурама у Приштини“. О властитом разумевању и виђењу косовског проблема за „Печат“ говоре универзитетски професори, учесници овог разговора: Дејан Мировић (Правни факултет у Косовској Митровици), Бранислав Ристивојевић (Правни факултет у Новом Саду) и Слободан Самарџић (Факултет политичких наука, Београд).

Бранислав Ристивојевић – Референдум не би успео

У којој мери је важно да српска академска заједница понуди свој прилог решењу будућности Косова и Метохије? Да ли постоје покушаји инструментализације правне науке од стране појединаца?
Није само важно већ је то и дужност академске заједнице. Истина, има покушаја инструментализације правне науке око овог питања, али реч је о људима који на тај начин штете својој репутацији, јер тешко је бити научник ако не користиш научни метод. Било је колега из науке уставног права које су покушале да се додворе актуелној политици, али се нису прославили. Углавном су били подвргнути смеху. Када је била расправа у Скупштини на ову тему, све посланичке групе биле су позване да учествују у унутрашњем дијалогу. Реч су узели и професори уставног права. Неки од њих су се у приличној мери обрукали. Ко нема научни интегритет нема шта ни да изгуби.
Који правни аргументи говоре у прилог томе да би требало да се одржи референдум о питању Косова и Метохије?
Ако неко хоће да мења границе ове земље, мора да промени Устав, а за тако нешто је неопходно организовати референдум. То је неоспорно. Мислим да чак и условима политичких неслобода тај референдум не би прошао. Отуда се он више и не помиње. Мислим да владајући режим истражује и сондира јавно мњење и да има јасне показатеље да референдум ни у околностима које тренутно живимо не би успео.
Прећутна сагласност за евентуално разграничење није могућа…
Док не прође процедуру ове земље, било који свеобухватни споразум потписан с Приштином не би био пуноправан. Када би неко могао да отрчи до Брисела с пером и да тамо нешто шарне, то би већ било урађено. Али то је немогуће без нашег правног поретка, наше скупштине, расписаног референдума и воље народа.
Дакле, коначно решење није на видику?
Делује ми да се због међународних односа наша ситуација знатно поправља. Важно је да то сви схвате и да у односу на то заузмемо курс. Није наш већ интерес Приштине да трчи у сусрет неком решењу. Глобализација је убрзала ток историје. У нашем животном веку бићемо сведоци великог обрта када је реч о Косову и Метохији. Зашто онда причамо о неком решењу када нам околности иду на руку и када смо све јачи, те када је јасно да оно што нам се десило с јужном покрајино представља бесправље. Ово што данас имамо није стање већ процес.

Дејан Мировић – О куповини времена…

Истакли сте да су у току припремне радње којима се отклањају препреке за извесно разграничење Косова и Метохије. На чему темељите ове тврдње?
Свака изјава о разграничењу је директно кршење Устава и показује да је након Бриселског споразума у Србији ненормално правно стање прихваћено као нормално. У години када обележавамо осам векова од стицања аутокефалности СПЦ, од стране наших званичника слушамо о добровољној предаји Пећке патријаршије, Грачанице и Дечана страној власти. На тако нешто Србе нису успели да натерају ни Турци ни друг Тито. Отуда је понашање наших званичника чудније и неприхватљивије у правном и сваком другом смислу. Фразе о некаквој куповини времена или о С-400 ракетним системима које ћемо наводно купити, подизање споменика или дугогодишња најава закона о ћирилици не могу да сакрију суштину ЛДП политике која доминира у Београду када се ради о KиМ .
Да ли је укидањем локалне самоуправе и институција Републике Србије формиран некакав правни вакуум на Косову и Метохији?
Није. Након Бриселског споразума укинути су српски МУП на KиМ, правосуђе, Цивилна заштита, телекомуникације и енергетика, те примењен споразум Борка Стефановића о довођену албанских цариника на Јариње и Брњак. Тако је Србија препустила Приштини око 35 милиона евра годишње. Овакво поступање нема аналога у правној пракси када се ради о односу централне власти и сецесиониста.
Главни правни аргумент смо успели да скоро у потпуности девастирамо. То је Резолуција 1244 СБ УН. Она је избачена из Бриселског споразума. Уместо ње имамо позивање на такозване косовске или сецесионистичке албанске законе у Бриселском споразуму. Зашто је то наша власт урадила када Србији нико није претио бомбама или санкцијама као 1999, зашто прихватамо Ахтисаријев план који је Kоштуница 2007. одбио, и који је основа Бриселског споразума, питање је за њих. Такође, и Устав из 2006. године је након потписивања Бриселског споразума суспендован или стављен ван снаге. Такво стање траје већ скоро седам година.

Слободан Самарџић – Разграничени с ким?

Реинтеграција или разграничење инспиративан је наслов целог циклуса трибина. Какав је ваш одговор на постављену дилему?
Ми размишљамо о реинтеграцији Косова и Метохије, а када је реч о правном аспекту, у међувремену је дошло до реинтеграције права. То је заправо тема. Дошло је до суноврата права и то код свих учесника, и међународних, пре свега западних, а онда, нажалост, и оних домаћих. Само разграничење је најбруталнији начин кршења права, и када је реч о Резолуцији 1244 и када је реч о Уставу Србије. Најављена је политика разграничења која је по себи веома тајновита, чак преварантска.
Где препознајете превару?
Идеја о разграничењу лансирана је лета прошле године када је пропала идеја о ЗСО. У јавној расправи било је много говора о томе. Превара је садржана у следећем: Александар Вучић има прецизно излагање онога што он заиста мисли, а не онога што ће урадити. Ми слушамо о разграничењу Срба и Албанаца. То је блиско свакодневној свести с обзиром на кризу и конфликте с Албанцима који трају деценијама и вековима. А заправо реч је о разграничењу Србије и Косова. Влада и председник су се обавезали да то и учине.