Почетна / Интервју / Протојереј ставрофор Србољуб Милетић – СТВАРНОСТ И ПРИВИД ДОБА НИХИЛИЗМА

Протојереј ставрофор Србољуб Милетић – СТВАРНОСТ И ПРИВИД ДОБА НИХИЛИЗМА

Савремени човек, егоцентричан, себичан, аутаркичан, од малена трениран да живи за своје задовољство, седи на клацкалици између нихилизма и пантеизма, меркајући када му и који од та два више одговара

У политичкој игри коју намеће ЕУ, промена свести је дупло голо: с једне стране губљење идентитета и знања о томе ко сам ја, којем Богу и народу припадам, а с друге стране то је протеривање из менталне области и духовног предела у коме живимо. То је равно протеривању Срба из Крајине или с Косова, с тим што је оно био физички прогон, а ово психички. Оно су чинили наши непријатељи, а ово чини наша власт, чији највиши представник је управо добио Орден Св. Саве. Ваљда и то спада у истеривање из памети. Не знам – каже у разговору за „Печат“ протојереј-ставрофор Србољуб Милетић, члан више епархијских тела и органа Епархије аустралијско-новозелсндске, дугогодишњи духовник и један од оснивача Братства Св. владике Николаја, до 2016. уредник интернет-презентације „Светосавље“.
Људи кажу да је Запад данас очигледно богатији, државе су уређеније, да је тамо живот бољи, удобнији и лакши. Стога многи одлазе на Запад.
По њиховом сопственом, западном сведочењу, то нас буквално кошта будућности. Они све више говоре о климатским променама, организују самите о глобалном загревању, о загађености воде (чак и океана), земље и ваздуха, говоре о стравичним последицама свега тога, питајући се да ли ћемо уопште имати будућност? Дакле, по њима, садашње благостање је слично кредиту код банке: кад га човек прими, осећа се богатији, сигурнији, купује по вољи. Али га неизоставно чека отплаћивање, дугогодишњи период стезања каиша и свакодневне бриге како да састави крај с крајем. Звучи познато.
Кажете да улазимо у доба бесмислености, безнадежности, нихилизма. Звучи застрашујуће. Имате ли неки доказ за то?
Ево једног. Сви знамо шта Нобелова награда значи. Она је ту да нас, између осталог, убеди да верујемо у науку и у људско друштво. Она нам у ствари поручује: „Зар је могуће да неко не верује у науку, у огроман планински масив људског знања и достигнућа кроз многе генерације и векове?“ У том контексту је овогодишња Нобелова награда за физику додељена Џејмсу Пиблсу, Мајклу Мејеру и Дидиеу Куелозу, зато „што су нам омогућили да стекнемо ново разумевање структуре и историје свемира“. У свом излагању приликом примања награде шведски астроном Дидие Куелоз је имао у позадини графички приказ у облику трубе, од Великог праска до данас и даље, подељен на милијарде година. Циљ је био да се визуелно и крајње једноставно прикаже научно виђење наше садашње позиције у историји васионе. Узео је у руке шољу кафе, рекавши да је васиона слична њој. Објаснио је сликовито да кафа, која је већински садржај шоље, представља енергију тамне материје, додао је у њу мало млека које представља масу тамне материје, и на крају неколико зрна шећера што представља укупан материјални свет доступан нашој науци, нашем испитивању, сазнању и физичком опажању. Другим речима, он је рекао да све што је доступно погледу наше целокупне науке не прелази неколико процената стварности која нас окружује. Све остало, огромно, за нас и сву нашу науку је потпуно непознато, и зато се зове „тамна материја“ јер о њој не знамо апсолутно ништа. Рекао је да се васиона шири великом брзином, сазвежђа и планете се удаљују једни од других. Као последица тога, кроз неколико милијарди година васиона ће бити тамно и пусто место где ће нестати звезда, топлоте, услова за било какав живот за који знамо. Дакле, ово је фундаментални нихилизам, то су бесмисленост и безнађе у најбољем и најчистијем издању, пропагирани са самог врха најпрестижнијих награда за најбоља и најсавременија достигнућа. Сва наша остварења, све што смо направили кроз читаву историју, све наше знање, па и сама људска раса, нестаће као да их никада није било, и од њих неће остати никаквог трага. То је врхунац наше науке. Зашто се онда трудимо? Зашто дајемо награде за овакве ствари, када ће све нестати без трага и смисла? Атеистичка наука физичке смртности каже: кад си мртав, онда си мртав и то је то. Нема више ничега, па ни смисла, ни знања, ни награде ни казне. Ништа! То је нихилизам у најбољем издању, иако сви који верују у коначно ништа упорно глуме и тврдоглаво се праве као да то није то.
Који је по вама исправан кључ за разумевање стварности?
Христос = наша вера = Јеванђеље = Црква Божја, ум Христов јесте једини прави и одговарајући кључ за разумевање стварности, истине која нас окружује. Недостатак вере је колико губитак свести о Богу, толико и о томе – ко сам ја, што се и код претходних примера јасно види. Човек који нема осећање, знање, свест о свом идентитету и о суштини свога постојања, не имајући ништа друго, узима сам тај недостатак као извесност, као некакву „истину“ о своме постојању и о стварности која га окружује. То га, међутим, не води ничему јер недостатак као такав нема одређену форму, суштину или дефиницију, и стога је тешко окарактерисати га било чим изван онога што он једино јесте – недостатак. Можда би најприближније карактеристике онога што недостатак вере рађа биле страх, осећање угрожености, беспомоћности, напуштености, празнине, ништавила, дубоко осећање неиспуњености. Човек с недостатком вере нема друге могућности осим да се преда празнини, уз осећање квазипобожног страха од ње. Разлог што то чини јесте што мисли да је она неупоредиво већа и јача од њега, и тиме његов дубоки страх расте и озбиљност ситуације се повећава, чиме се, за њега, круг завршава и настаје крај приче. Живот, постојање постаје случајност, то јест само онај пролазни период у коме се смрт одлаже за касније.
То је карактеристика данашњег модерног, посебно западног или, ако ћемо конкретније, европског човека. Зато је блаженопочивши патријарх Павле понављао „Будимо људи“. Тиме је желео да нас ненаметљиво, поштујући нашу слободу, подсети на наш идентитет и смисао.
Како би, по вашем мишљењу, тај апел „будимо људи“ звучао европском или западном човеку?
Збуњујуће, јер се данас све брже губи општа сагласност и бледи схватање шта уопште, или шта тачно значи бити човек. У главним друштвеним токовима све моралне норме се једна по једна систематски одбацују. Разним људима то значи разне ствари.
Поврх тога, Христос је заповедио: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе“ (Мт. 16, 24). Савременом човеку је тешко да се одрекне себе. Он је егоцентричан, себичан, аутаркичан, од малена трениран да живи за своје задовољство, ради чега седи на клацкалици између нихилизма и пантеизма, меркајући када му и који од та два више одговара.
Срби су крајем прошлог века почели да се враћају вери и Цркви, али је тај покрет изгубио мах.
Да, то је био период трагања и повратка кући, али не и одрицања од себе у јеванђелском смислу. Стога су многи ипак наставили својим старим путем и отишли даље, разочарани у кућу коју су наследили од својих отаца, а за коју их дотле уопште није било брига. Потом су их колективна свест и страх од „ситуације у којој се налазимо“ још више оковали у бриге овога света.
Или можда свештенство није било спремно за такав прилив људи, талас вере?
Право питање је коме су ти људи у ствари прилазили и долазили? Христу Богу? Свештенству? Цркви као институцији, организацији? Вери? Неко ће можда рећи да је то игра речи и покушај пребацивања одговорности на другог. Али сам Христос је објаснио: „Не гунђајте међу собом, нико не може да дође к мени ако га не привуче Отац који ме је послао!“ (Јн. 6, 44). И на другом месту: „Нико неће доћи Оцу осим кроз Мене!“ (Јн. 14, 6). У тумачењу ових речи преподобни отац Јустин каже: „Нико“, значи нико од људи не може познати Истину ни на који други начин сем Богочовеком, нити стећи живот вечни. И још: „нико не може осим Богочовеком познати јединог и истинитог Бога. Сви други путеви воде лажним боговима (лажним вођама, лажним првосвештеницима, лажним главама и поглаварима… – моја примедба). Иде ли човек до краја Христовом Истином, Правдом, Љубављу, морају га одвести Богу Оцу, Троједином Божанству, као свом Праизвору. Све што је Богочовеково: свака реч Његова, свако дело, свака мисао – одводе Богу Оцу, одводе Пресветој Тројици, као Свеизвору Истине, Живота, Правде, Љубави, Мудрости…“
Значи ли то да људи нису куцали на права врата?
Савремени човек, помодар, који се ослања на друштво, на „колективну свест“ данашњег света, као што рекох, изгледа да балансира између нихилизма и пантеизма. Ако се ослања и остаје уверен у случајност, то га води у нихилизам. Ако верује у судбину или да „има нешто“, то га води у пантеизам. Сваки дан доноси гомилу одлука и по својој слободној вољи непрестано врши селекцију шта му се свиђа, а шта не, истовремено тврдећи и себи и другима да од њега ништа не зависи и да је то све тако морало да буде. Самим тим врата његове душе су затворена за обавезујући смисао, а отворена за необавезну бесмисленост, беспомоћност и ништавило. Ако и прихвати веру, он покушава да је искористи као један лепи традиционални инструмент који уклања осећање угрожености, напуштености и празнине. У ствари, он није пригрлио веру већ је покушао да је употреби као средство помоћу кога би се избавио од бола и страха који дубоко у себи осећа. Привремено, он то може да постигне. Али што се више његов ум бори да неком непрестаном причом, својим мислима, плановима и идејама, прекрије и прикрије страх и бол, они постају све већи. Јер човечанство и његови најблиставији умови не могу да смисле решење нити да остваре спасење, зато што су управо они – део проблема. Као што је Христос рекао, објаснио: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15, 5). Старац Пајсије Светогорац каже: „Чак и најдуховнији људи нису сигурни за свој живот, и зато непрестано траже сигурност у Богу, полажу наду у Бога и одричу се свога ’ја’, зато што ’ја’ човеку доноси сву духовну несрећу.“ Уосталом, зато се и догодило Откровење и оваплоћење Сина Божијег. За оне који, како апостол каже „ум Христов имају“, људско умовање је управо део проблема. Једноставније речено, проблем је вера у себе, у човечанство, у науку, политику, државу, новац, друштво, власт, а не у Бога.
Изгледа да је наша стварност то да смо под сталним политичким, економским, културним и другим притисцима и уценама светских сила. Шта да радимо кад нисмо јачи од НАТО моћника?
Стварност је јача од НАТО-а и од свих пактова у историји заједно. Када год поједини људи, народи, њихове државе, империје, читави савези држава игноришу стварност, они падају. То се много пута потврдило у историји. Господ је објављивао истину људима и неки су је следили, а неки одбацивали и презирали. Обична, очигледна стварност им се чинила спором, слабом и неефикасном, јер између узрока и последица може проћи доста времена, а њима се журило да што пре постигну свој циљ. Зато су употребљавали средства која су их брже доводила к њему, мислећи да ће, када га једном остваре, имати довољно власти, снаге и моћи да избегну непријатне последице лоших средстава којима су се користили. Али стварност их је увек побијала и јасно показивала да нису били у праву.
Штавише, многима се чини да они у ствари производе стварност, или пак да су они позвани да дану нам стварност обликују према своме нахођењу и/или савременим потребама. Њих не занимају никакви виши морални принципи на којима се заснива, на које се ослања и од којих зависи наша стварност, јер је њу сам Господ од почетка тако поставио. И ту су се сваки пут преварили, а и данас се варају, углавном због постојања одређеног периода који протиче између узрока и последица. У том пролазном периоду они објављују себе за победнике, за моћне, богате, властодршце… Али колико је таквих било, и где су они сада?
Људи кажу да кад би имали праведно друштво, државу, вође, било би много боље, било би у реду. Исто тако може се чути: Нисам у реду јер све око мене није у реду, немам услове да будем добар. Да ли је то тако?
Спасење не долази од људи, од државе, друштва, од неког човека, ма ко он био. Оно долази од Бога, по речи Христовој „онима који слушају Реч Божију и држе је“ (Лк. 11, 28). А од првих људи је дошао првородни грех, и тако све до данас. Баш због тога нам треба чврста рука, кажу неки, снажна мишица, неко ко је моћан да заведе ред међу људима, ко има силу и власт да заведе правду. Хришћанин би одговорио: то је Господ Бог наш!

БЕСМИСЛЕНА ЕРА НИХИЛИЗМА

Да ли је природна последица модернизма губљење вере?
Mодернизам и постмодернизам данас прожимају уметност, архитектуру, књижевност, филозофију, друштвену организацију, свакодневне активности, науку, па чак до извесне мере продиру и у црквени живот и веру појединаца. Општа сагласност влада да је модернизам утопија, заснована не на вери у Бога и виши универзални морални закон и његове вредности већ на нестварној визији људског друштва и вери у бесконачни материјални, физички и економски прогрес. Уосталом, то је логичан наставак теорије еволуције: од амебе до човека, од човека до … ко зна чега. Машта је једина граница. Природна последица модернизма је губљење вере. Сходно томе, губљење смисла је логична последица постмодернизма у коме се налазимо. Тако, сасвим логично и природно улазимо у бесмислену еру нихилизма и безнадежности, што је позадина свих главних светских токова.

ЧИСТА ЛАЖ

Како разабрати истину у вртлогу у којем се нашло свеправославље након додељивања томоса тзв. УПЦ?
Несрећни „Томос о аутокефалији“ додељен је такозваној ПЦУ, у коме патријарх цариградски Вартоломеј између осталог каже: „Објављујемо да Аутокефална црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи.“ То је чиста лаж, јер остали патријарси и предстојатељи, као и православна Црква одувек, за разлику од лутерана, калвиниста или паписта, за своју главу признају Сина Божијег, Христа Спаситеља. Папина титула је „викар (заменик, представник) Исуса Христа, наследник кнеза апостолског, врховни свештеник универзалне цркве…“, а није ми познато да се икада званично одрекао титуле Vicarius Filii Dei (представник Сина Божијег), која се први пут појавила на фалсификату „Константинове даровнице“, којом је наводно, овај свети цар даровао (предао) папи сву своју власт.
Представник, намесник, заменик је потребан, има неког смисла и функцију само онда када је онај кога представља одсутан. Према томе, папа јасно и званично објављује целом свету да Глава Цркве, Христос Син Божији, као ни Дух Свети, нису присутни у Римокатоличкој цркви, јер је он ту и дела као њихов представник и заменик.
Ни епископи ни патријарси, као уосталом ни сви људи, нису увек имуни на разне утицаје, на секуларну, политичку и друштвену „колективну свест“, на такозвано „стање у савременом свету“ и на „ситуацију у којој се налазимо“. Тако је, мада уз велико закашњење, сада и цариградски патријарх дошао на исту идеју јер, забога, „ситуација у свету“ је таква. Једноставније речено, то је оно чувено српско „снађи се“ на делу и код појединаца у Цркви. То је вера у лично сналажење и делатну снагу своје памети, уместо у Бога и Његово светотајанствено делање и промисао. Тако је изгледа, цариградски патријарх отишао још даље од папе, када каже, као да парафразира почетак Јеванђеља по Јовану, и то наопако: „Почетак Православне цркве је васељенски патријархат; у овоме је живот, и живот је светлост Црквама.“ Као и „Православље не може да постоји без васељенског патријархата“. Цитат епископа бачког Иринеја и његов коментар: „Цариградска патријаршија се представља као неки ’Логос’ Црквама, и као пандан (или сурогат) истинском Логосу који ’просвећује и освећује свакога човека који долази на свет’. А када Он сам (Христос) просвећује свакога човека, како онда непосредно не просвећује Цркву своју, Тело своје?“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *