Почетна / Уводник / ПРАВИЛА ОБМАНЕ

ПРАВИЛА ОБМАНЕ

Овладавање праксом кетмана, било да је реч о појединцу или групи, деценијама је један од услова неометаног статусног присуства у јавном животу Србије. Од доба социјализма, па све до нашег времена, упућеност у вештину кетманског, дакле лажљивог говора има значај иницијације у свет споразумно успостављеног стандарда јавне толеранције према неистини. Кетман – према дефиницији превртљивац и мајстор допуштеног и друштвено прихватљивог обмањивања, извртања и прећуткивања – данас се суверено креће и влада простором медијског и уопште друштвеног и политичког живота наше средине. Премда своју публику увек помало „заводи за Голеш планину“, кетман не ризикује титулу екстремисте, лудака, популисте, практиканта кафанске филозофије, опасне будале… Искуство бележи да се персонални раскид с раширеном кетманском поетиком дрзника који се усуди да то учини, у Србији најчешће излаже наглашеној јавној пажњи, понекад одобравајућој, чешће – негативној. Протеклих дана били смо суочени с неколико значајних искорака у овом смислу. Један заслужује посебну пажњу. Реч је о важном излагању Емира Кустирице које је готово од почетка до краја ишло уз нос кетман-стратегији. „Истина да је Петер Хандке добио Нобелову награду потврђује да никада не треба признати независно Косово“, рекао је Кустурица у свом предавању о Хандкеу одржаном прошле недеље у Андрићевом институту у Вишеграду.
Није овом приликом говорник детаљније предочио како је из премисе о избору за доделу Нобела извео закључак о исправности једне од српских најсудбоноснијих националних одлука у овом тренутку. Није то заправо ни било неопходно, јер је значајном делу јавности управо овако закључивање зазвучало – утемељено! Истинито и разумљиво. Овдашњи кетман-дискурс, на Кустуричине речи, од муке је занемео.
Јер како год би се могли искомбиновати елементи Емировог поменутог силогизма, остао би, као једино битан, блесак откровења, препозната нит истине у његовом закључку о повезаности Хандкеовог Нобела и једино могуће исправне одлуке Срба поводом (не)признавања Косова.
Апсолутна убеђеност с којом овај редитељ мрви утемељену платформу српског политичког кетмана, исказана је и у низу даљих тврдњи поменутог предавања. Наводимо оне које су посредна опомена да је кетман-вештина утицајни времешни владар нашег јавног живота, уједно и творац производње пристанка на одлуке штетне по националне интересе.
„Српски народ, протестантском логиком натеран да плива у плићаку, уместо да се креће кроз своје таласе и дубине што му сасвим одговара, плута на непрекидном животном таласу. Од нас се тражи да будемо ’реални’! Да пристанемо, мало-помало, на коначну издају, вођени разумом који наводно ’каже’ – најбоље је да Косово дамо!“
Говорник из Вишеграда додаје и једно од питања које је кондиционо увежбаном домаћем кетману, типичном војнику нашег јавног живота, стварно несносно: „Али шта ће Београд радити, када се на сцену врати онај чувени Милошевићев говор, у коме он детаљно говори шта ће се догодити после његовог прогона? Јер се баш то догодило.“
Ова редитељева, јавном кетману непожељна, подсећања на рушилачки и за нацију трагични след догађаја најављен у једном пророчком говору (С. Милошевића), и на чињеницу да је значење тада реченог потом затамњено као непостојеће и неважно, сведоче о начину на који кетман уређује јавни простор и друштвени поредак: нема таласања, нема слободе мишљења, или критичког разматрања друштвених кретања. Истовремено, има учмалости, ћутања, претварања, обмане, депресије и таме замрлог живота…
Да ли то кетман, на пример, исказује своју убедљиву надмоћ када Јадранка Јоксимовић, министарка за европске интеграције Србије, изјављује ове недеље „да се француски ’нон пејпер’ – предлог о проширењу ЕУ не би односио на Србију и Црну Гору као приступајуће државе“? Подсетимо, само недељу дана раније, и медији у Србији су детаљно извештавали о „Макроновом, односно ’француском зиду’ против проширења ЕУ, толико стаменом да чини излишним илузије да ће Србија за ’нашег вакта’ ући у ту заједницу“.
Владање кетман-вештином данас, као и у прошлим временима, гарантује статус и заштићеност на јавној сцени (реч такија – синоним за појам кетман, у дословном преводу са арапског значи „обезбедити заштиту“). Тако јесте, и то снажно друштвено правило траје, без обзира што једна од бруталнијих школских дефиниција овог појма упозорава: „Кетман је свесни издајник, човек који формално прихвата другу веру или идеологију, а у души остаје оно што је био; превртљив, прилагодљив човек у свакој прилици, свакој ситуацији.“
Јесу ли Срби, масовно прихватајући „логику“ кетмана, постали „свесни издајници“ свог националног бића? Јесу ли праксу кетмана толико поунутрашњили, и толико се с њом као комфорним избором у овом тешком времену саживели, да им бива одбојна мисао о искораку из удобности нечињења, претварања и лагања?
Да ли то кетман уређује стварност и одређује правила када са српске стране изостаје одговарајуће реаговање на беспризорне мангупске провокације једног екстремисте као што је Аљбин Курти: „Србија Косову дугује за агресију и окупацију, дугује нам ратну одштету, пензиони фонд и штедњу грађана у банкама које су узели; никада нису вратили артефакте наше културне баштине…“? Једнако уочљивим неузбуђивањем Срби реагују на вести да су шиптарски терористи планирали да разнесу Високе Дечане, да је полугола албанска певачица у Храму Светог Николе у Новом Брду „снимала спот“, што је заправо било циљано скрнављење православне светиње… Нижу се одвратне појединости на које српски кетман узвраћа: „остајемо мирни“!
Пишући о управо потписаном новом споразуму Србије и НАТО-а (ИПАП 2) као о споразуму који даје права и слободе припадницима НАТО-а која им у сувереној држави не припадају, Печатов аутор у прошлом броју напомиње: „Нико не зна какве би последице биле ако би Србија одлучила да не продужи ИПАП споразум.“ Зна ли неко какве би биле последице резолутног раскида с кетманском праксом?
Констатације које попут оне о ИПАП-у позивају на трезвена и логична разматрања (ако „нико не зна“ учинак одбијања, зашто онда „мора“ да се потпише?) компромитују употребу кетмана у српском политичком дискурсу. Јер у природи је кетмана да влада не постављајући разумна и важна питања. Не размишљајући о повезаности чињеница и очигледним огрешењима, манипулацијама и злоупотребама. Поменули смо да је вредан искорак из ове парадигме, искорак који домаћег кетмана дубоко фрустрира, учинио Емир Кустурица. Он није усамљен, али јавни кетман је брижан: овај и слични подухвати у медијима бивају пригушени!
О стварним димензијама штетног кетманског удара на јавну свест, читамо из „доступних документација“ о речима савремених заговорника стратегије кетмана. Валид Фарес, амерички универзитетски професор, мерачи: „Обмана (такијом) је до данас остала моћније оружје од класичних џејмсбондовских обавештајних тактика зато што за разлику од западних метода има цивилизацијску, глобалну димензију.“
За грађане Србије који су медијум небројених обавештајних тактика, па и тактике обмане кетманом – као облика контроле јавног живота спровођене споља и изнутра – успех који је могућ је да операцију кетмана препознају. И да у овом тешком времену превласти обмане што чешће и гласније проговарају језиком који кетманове мајсторије обесмишљава и разбија.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *