Почетна / Интервју / Петар Зекавица – Русија није земља варвара

Петар Зекавица – Русија није земља варвара

Савремени руски филм још увек тражи свој прави идентитет. То је један дуг пут директно повезан с професионалним сазревањем новог поколења режисера и сценариста у земљи

На моју велику жалост савремена српска кинематографија је још увек terra incognita у постсовјетском пространству. Мислим да би и Министарство спољних послова, као и Министарство културе Србије могли да ураде далеко више за промоцију домаћих филмова у иностранству, а у Русији на првом месту. Фестивал српског филма у Русији – зашто да не?! – каже у разговору за „Печат“ Петар Зекавица, руски глумац српског порекла.
На Данима руског филма у Србији представили сте два остварења. Свој међу својима. Чини се да је јавност у Србији ту чињеницу посебно апострофирала. Kакав је ваш утисак, како сте доживели пријем публике?
Публика нас је сјајно дочекала. Сала Југословенске кинотеке у Београду била је пуна за време сваке пројекције, независно од жанра филма и управо то је показало заинтересованост и велику знатижељу гледалаца. Имао сам част да представим два филма, научнофантастичну сагу „Ебигејл“ режисера Александра Богуславског и романтичну комедију „Седам вечера“ режисера Kирила Плетњева. Савремена руска кинематографија дефинитивно прави велики и поуздани корак ка својој новој ренесанси. Требало је изградити нов систем вредности после великог слома који је настао након распада Совјетског Савеза и тек сада се виде први резултати спремни за најпрестижнија међународна такмичења, фестивале и смотре.
Савремени руски филм бележи сјајне успехе ван граница земље. Да ли филм на врло упечатљив начин шаље поруку да Русија није земља варвара и недокучивих Словена на чему инсистирају западни стратези?
Ове јесени сам гостовао с позоришном представом „Тајне краљевске кухиње“, која је настала по драми Алда Николаја „Хамлет у пикантном сосу“, на далеком истоку Русије – у градовима Благовјесценску, Хабаровску, Владивостоку и Јужном Сахалинску. То је једна фасцинантна и непрегледна природна лепота. Десет сати лета авионом из Москве … нешто непојмљиво! То засигурно није земља варвара. Русија је земља са изузетном културом, богатом историјом и етнолошком разноликошћу. Ако говоримо о филму, квалитет остварења и квалитет техничке изведбе је на светском нивоу. Нажалост, предрасуде из доба Хладног рата још увек прожимају визуелну и вербалну културу појединих медија, стога савремени руски филм има сваку шансу да превазиђе тај одвећ атавистички клише.
Kоје су специфичност руског филма, по чему можемо препознати његову аутентичност у односу на, рецимо, класично остварење Холивуда?
Савремени руски филм још увек тражи свој прави идентитет. То је један дуг пут директно повезан с професионалним сазревањем новог поколења режисера и сценариста у земљи. За озбиљан филм потребан је не само озбиљан извођачки приступ већ и сценарио, тј. потребан је сценарио на првом месту. Добри сценаристи, људи који имају довољно маште, вештине, животне зрелости и слободе, не само слободе говора већ и слободе уметничке мисли, тек долазе. Тада ћемо моћи да говоримо о потпуној аутентичности. То је моје мишљење за такозвани мејнстрим, али ако говоримо о фестивалском филму, онда је руски филм дефинитивно више социјално оријентисан, тј. његова тема и питања које поставља дотичу се сваког од нас.
Kоја је ваша прва асоцијација на српски филм?
Хумор. Самоиронија. Самокритика. Наши писци и режисери имају изузетан таленат да и најсложеније теме преокрену у један доживљај у коме има места и за осмех. Мислим да је то веома важно. Ми смо народ с великим капацитетом за израду и спознају метафора. То умеће и осећање би свакако требало чувати и узгајати и у следећим генерацијама режисера, песника и писаца.
Да ли је у Русији Емир Кустурица оно што је код нас Никита Михалков?
Емира Kустурицу обожавају и као филмског режисера и као рок уметника. Последњих година често долази, свира на концертима свог Нон смокинг оркестра. Његово име је постало део руског фолка и културе. Има чак неколико песама посвећених Kустурици. Свакако је препознатљиво име и бренд попут Џима Џармуша, Kвентина Тарантина или Тома Вејтса. Поштују га и цене.
Што се тиче Никите Сергејевича Михалкова, мислим да је српска публика недовољно упозната с његовим ранијим остварењима попут легендарних филмова „Незавршени комад за механички пијанино“, „Црне очи“ или „Свој међу туђима и туђ међу својима“. Било би сјајно када би организовали ретроспективу филмова Никите Михалкова у Србији, али и других изванредних филмова совјетске епохе.
С којим српским, а којим руским глумцима је било инспиративно радити?
Волео бих да опет радим с Миланом Марићем. У њему препознајем изузетног уметника и великог глумца. Имао сам част да радим с њим на „Државном службенику“ Предрага Гаге Антонијевића. У Русији се увек радујем сусрету на терену с Андрејем Смољаковим, Сергејем Бондарчуком и Сергејем Буруновим.
Нисте пожелели да се вратите у Србију?
Јесам, и то много пута. Мада повратак подразумева да сам заправо отишао или напустио земљу. То тако не осећам. Мислим да заправо никада нисам ни одлазио из Београда. То је можда психолошки заштитни механизам нас људи из дијаспоре… Сада, када сам старији и отац двоје деце, трудим се да долазим све чешће и делим ту радост са својом породицом, мојим друговима и мојим колегама.
Kолико су чињеница да сте напустили Југославију непосредно пре рата, као и сва потоња дешавања на нашим просторима обележила ваш однос према свету?
Мој однос према свету се променио захваљујући путовањима и животу у разним земљама. Сваке године из мене побегне једна романтична теза, визија и осећање. Сваке године све више реалполитике и социјалне неправде улази у мој видокруг… Трудим се да их избацим из те савремене „социјалне сликовнице“ и концентришем се на труд, другарство и доброту који су ипак универзалне ствари.

Текстови се објављују као део Пројекта суфинансираног из буџета Града Београда, Градске управе, Секретаријата за информисање

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *