Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

Добар и лош полицајац

Иако неслагање лидера из Тиране и Приштине делује као озбиљан сукоб, сва је прилика да им је циљ заправо исти, само су методе за његово остваривање различите

Пише Слободан Иконић

Аљбин Курти, претендент за премијера самопроглашене државе Косово, већ се понаша као важна балканска политичка фигура и редом дели пацке, примедбе и претње – од Београда до Тиране. У својој надобудности напада и тамо где нико не очекује, чак ни Албанци.

ПОГРЕШНИ КОРАЦИ Одмах по одржавању охридског скупа поводом иницијативе за формирање „малог Шенгена“ лидер Покрета Самоопредељење критиковао је Албанију и њеног премијера Едија Раму јер сматра да се „договор не почиње са Србијом, него са Косовом“.
„Нови Сад и Охрид су били грешка. Не почиње се са Србијом. Почиње се договором Косова и Албаније, наставља договором Хрватска–Бугарска, а затим званично Сарајево, Подгорица и Скопље, па тек на крају Београд“, пренела је приштинска „Газета блиц“ Куртијеву изјаву.
Према његовим речима, Београд треба да буде на последњем месту јер се не каје за „злочине почињене с Путиновом Москвом“ у последњем рату. „Зато мислим да су састанци у Новом Саду и Охриду били погрешни кораци“, рекао је Курти.
Одговарајући на Куртијеву критику, албански премијер Еди Рама оптужио је Приштину да је, супротстављањем иницијативи за стварање балканског „мини Шенгена“, угрозила спољну политику званичне Тиране, наглашавајући да је Приштина све то учинила зарад својих унутрашњих политичких интереса.

ДВЕ ВИЗИЈЕ Рекло би се да је у овом тренутку на сцени међуалбански сукоб, мада упућени у ове односе више верују да је овај јавни спор само производ две различите политичке визије како доћи до истог циља.
Док Рама покушава да све Албанце постепено стави под једну капу, користећи за то Европску унију, дотле Курти жели да се тај процес обједињавања заврши одмах и сада.
За искусне посматраче Курти, у ствари, нема довољно стрпљења и „мини Шенген“ види као издају косовских интереса од стране Тиране, односно страхује да ће на тај начин он бити у незавидном положају, а да се Србија доводи у повољнији положај него што је самопроглашено Косово.
С друге стране, Тирана – која покушава да у ту иницијативу убаци и Косово – не успева да објасни, пре свега Куртију, да је „мали Шенген“ више од реципроцитета са Србијом за који се Курти залаже. Колико је спор отишао далеко види се и по најави масовних протеста у Тирани огранка Самоопредељења у Албанији против актуелне власти, за албански национални празник 28. новембар.
Рама је за албанску телевизију „Топ ченел“ рекао да је дуго објашњавао Куртију у чему је значај процеса „мини Шенгена“ и да је био веома изненађен јер лидер Самоопредељења, као интелигентан човек, то није разумео.
„Ако се претвара да разуме или не разуме, то је његов избор, али изгледа да се спољна политика са Албанијом користи за унутрашњу политику. Не верујем да је то најбоље, имаћемо времена да разговарамо и продубимо дискусије“, рекао је Рама.
Рама је само превидео Куртијеву политичку прошлост у којој није тешко наћи упоришта његове дрчности, па чак и дрскости. Овај некадашњи левичар и студентски лидер из деведесетих година своју је политичку упорност, боље рећи тврдоглавост, калио уз свог гуруа Адема Демаћија, политичког представника тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) која се најбоље исказала оштрим протестима и инцидентима (бацање димних бомби и сузавца у парламенту). Све то упућује на закључак да њега није лако контролисати, а још мање усмеравати у одређеном правцу.
И док га неки кругови у међународној заједници сматрају опасним националистом који тежи стварању „Велике Албаније“, он себе види као великог патриоту и левичара, али када је у питању КиМ, ту је десничар „до коске“.
У том контексту је и спор између Раме и Куртија око отварања граница између Албаније и Косова. Недоумицу је изазвала Рамина изјава да тако нешто не може да се учини без пристанка Србије, наводећи многе аналитичаре на закључак да Рама не глуми, јер је свестан да, ако жели преговоре са ЕУ и опстанак на власти, неке ствари не може да пребија преко колена, па макар то било и зарад Косова.
Албански премијер је навео и да га руководство у Приштини није питало за мишљење када је одлучило да уведе таксу на робу из Србије, али да је он ту одлуку искрено подржао, пре свега као акцију која би требало да има политички, а не економски резултат.

ГРЕНЕЛОВА ПОРУКА И док кандидат за косовског премијера Аљбин Курти понавља да је, када је реч о Приштини, главно питање потпуни политички, економски и комерцијални реципроцитет у односима с Београдом, у Приштину је стигла јавна порука амбасадора САД у Немачкој Ричарда Гренела, специјалног изасланика америчког председника за мировне преговоре Косова и Србије, у којој Гренел поздравља иницијативу о „малом Шенгену“ Западног Балкана „као начину да се покрене слободно кретање људи и трговине“.
„Како би ова иницијатива била успешна, верујемо да мора да укључи све у региону, укључујући Владу Косова“, наводи се у изјави из америчке амбасаде у Немачкој. После ове изјаве биће много јасније да ли је Куртијева дрчност искрена и несаломива, или само маска за унутрашњу употребу јер се зна ко, у ствари, одлучује.

 

Американац у Патријаршији

Патријарх Иринеј је 11. новембра примио специјалног америчког амбасадора за питања међународних верских слобода Сема Браунбека. О томе шта је могла бити тема ових разговора посредно можемо да закључимо анализирајући неке детаље из личне и радне биографије саговорника српског патријарха

Пише Зоран Чворовић

O Семјуелу Сему Браунбеку знатно више говори његово друштвено порекло него наслов функције састављен у складу с правилима либерално-идеолошке криптографије која скрива империјалну природу сваког америчког државног органа. Сем Браунбек потиче из традиционалне фармерске породице са америчког Средњег запада, из државе Канзас, чији је гувернер био у два мандата. За сенатора је први пут изабран на основу једног изразито конзервативног програма 1996. године. Истовремено, овај адвокат и републикански политичар воли себе да представља као „конзервативног католика“. Једном речју, према свом друштвеном и географском пореклу и идеолошко-религиозном опредељењу, Сем Браунбек је типични представник оне „старе Америке“ која је за председника САД кандидовала Доналда Трампа. Стога не чуди што га је Трамп 24. јануара 2018. именовао за специјалног америчког амбасадора за питања међународних верских слобода. При томе Браунбек је још као сенатор, 1998. године, био један од главних заговорника формирања Управе за међународну верску слободу при Стејт департменту којом сада руководи.

ПОКРОВИТЕЉ Одмах по постављању на функцију, Сем Браунбек је уверљиво показао да ће Трампова администрација наставити с ранијом праксом политичке злоупотребе верских слобода којом су се служили либерални интервенционисти. Уз то ће његови чести сусрети с бившим председником Украјине Петром Порошенком, почев од прве посете Кијеву, 10. септембра 2018, јасно показати да је на пољу верске политике православље маркирано за мету број један. Браунбекове посете централној Азији и бављење положајем муслимана у кинеском Синкјангу и хришћана и зороастријанаца у Ирану имају тек другоразредни ефекат, који треба да одвуче пажњу главног америчког непријатеља.
Према истраживањима руског православног публицисте Игора Друза, управо је Сем Браунбек, заједно са својим непосредно претпостављеним Мајком Помпеом, био главни политички покровитељ пројекта аутокефалности тзв. Православне цркве Украјине. Истовремено је Помпео „у свакој амбасади САД у православним државама формирао тимове сарадника који треба да се баве питањима уништења православља помоћу раскола и његове замене једном политичко-окултном сектом која треба да оправда светску владавину олигархије и најодвратније пороке“. Да је ова тврдња И. Друза тачна, показује географија овогодишњих Браунбекових дипломатских посета и њихови резултати. У пратњи службеника локалне америчке амбасаде, Браунбек је 6. маја посетио Атину, где је разговарао с архиепископом Јеронимом II, настојатељима светогорских манастира и цивилним гувернером Свете Горе. Следствено, октобарска одлука Сабора Грчке цркве да призна аутокефалност тзв. ПЦУ стоји у најнепосреднијој вези с америчким притисцима и уценама чији је преносилац био Сем Браунбек. Како би обезбедио подршку неканонском томосу аутокефалности тзв. ПЦУ, овај „агент раскола“ је већ 10. маја обавио разговор с румунским патријархом, док је 14. маја посетио Молдавију, а годину је завршио посетом српској патријаршији.
Само се бруталним притисцима Стејт департмента и његовог службеника Браунбека може објаснити скорашња одлука александријског патријарха Теодора II, некадашњег ђака Универзитета у Одеси, да призна за канонског митрополита расколника Епифанија Думенка. У овом случају непосредни извршилац прљавог посла, у својству дужника глобалне плутократије, било је грчко министарство спољних послова, које финансира Александријски патријархат. О улози САД и С. Браунбека у актима признањима тзв. ПЦУ најилустративније сведочи жалосна анегдота у којој се парафразира православни поздрав „Господ посреди нас“. Приликом једног заједничког сусрета Вартоломеј поздравља предстојатеље Грчке и Александријске цркве речима „Стејт департмент посреди нас“. „Јесте и биће“, одговарају Јероним и Теодор.

УСПЕСИ Досадашњи успеси Трампове администрације у рату против православља могу се објаснити и везама које особе, као што је С. Браунбек, имају са клиром Цариградског патријархата, а с којима се, по свој прилици, није могла похвалити администрација демократа. Наиме, Браунбек се још од 2006. повезује са о. Александром Карлуцосом, који у Цариградској патријаршији контролише прилив новца из грчке дијаспоре у САД, а у вези с којим је још 2007. године „Нешенел хералд“ писао да патријарх Вартоломеј „ради све оно што му каже отац Карлуцос“. Његов син Мајкл Карлуцос постављен је 2017. године на изузетно поверљиво место заменика шефа протокола Стејт департмента.
И тек што је Сем Браунбек без коментара напустио Србију, из Фанара је стигла освета посредством одлуке светогорског Протата да се у недељу 24. новембра прослави осам векова од хиротоније Светог Саве, а не од аутокефалности Српске цркве. Обезбеђујући за ову одлуку сагласност хиландарског игумана Методија, Фанар је успео да у том, Бећковићевом речју, „најдоњем камену нашег духовног постојања“ искривотвори сведочанство Савиног ученика Доментијана, према коме је те 1219. године наше отачаство постало „самоосвећено“ као „што је Божјом помоћи самодржавно“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *