Печат недеље

Ко је следећи?

Зашто је и Гана повукла своје признање самопроглашене независности Косова, и какву је улогу у томе (можда) имала Русија

Почело је са Суринамом у октобру 2017. и, две године касније, списак се проширио на укупно 16 земаља. Гана је постала последња у том низу пуноправних чланица Уједињених нација, држава које су повукле своје признање једнострано проглашене независности Косова.

ВЕЋИНА У УН Између Суринама и Гане признање самопроглашене косовске независности повукли су и Сао Томе и Принципе, Гвинеја Бисао, Мадагаскар, Соломонска Острва, Лесото, Гренада, Комонвелт Доминика, Бурунди, Папуа Нова Гвинеја, Комори, Либерија, Палау, Того и Централноафричка Република.
Лажну косовску државност сада признаје мање од половине чланица УН – 96 наспрам 97 држава које не признају државолику творевину на територији наше јужне покрајине. Податак и те како важан – уколико је ова рачуница тачна – зато што значи да такозвано Косово не само да не може да постане пуноправна чланица Уједињених нација, јер је за то потребно одобрење Савета безбедности у коме Русија и Кина располажу правом вета и сасвим су спремне да га употребе, већ не може да добије ни статус државе-посматрача (какав има, рецимо, Палестина) због тога што су за такву одлуку неопходни гласови већине од 193 чланице Генералне скупштине УН.
У одлуци донетој у Акри 7. новембра наводи се да је „Влада Републике Гане одлучила да повуче Ганино признање Косова као независне државе“, и признаје се да је акт о признању из 2012. „представљао кршење Хелсиншког акта и, још важније, кршење Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Испоставило се да је одлука да се призна Косово била преурањена“, те да је „у том тренутку вероватно била инспирисана потрагом за миром и хармонијом“.
У саопштењу издатом после дипломатске ноте која је стигла из Акре, српско Министарство спољних послова указује да је „Република Гана највећа држава која је до сада повукла признање Косова и Метохије“ – 30,6 милиона становника – „и њена одлука је веома важна у међународним оквирима, имајући у виду величину и политички утицај те земље… Очекујемо да ће ова одлука охрабрити и неке друге чланице УН да преиспитају своје одлуке и повуку признање једнострано проглашене независности Косова и Метохије.“

РУСКА ВЕЗА С тим у вези, шеф српске дипломатије Ивица Дачић за „Блиц“ је најавио „да ће још четири или пет земаља до краја године повући признање“ и истакао да је талас повлачења признања „резултат систематског деловања представника државе, почев од председника, владе, Министарства спољних послова, председнице парламента… Није лако било да се дође до једне овакве одлуке. За то је било потребно годину и по дана континуираног рата, састанака. Министарка спољних послова Гане била је у посети Србији, председник је са њом разговарао и у Њујорку. Ја сам био у Гани. И после дугог рада уследила је оваква одлука“.
Треба указати, ипак, и да постоји могућност да је у читавом прегнућу – којим је и дефинитивно не само заустављен већ и преокренут тренд признавања самопроглашене косовске независности – постојала и извесна помоћ пријатеља.
Случајно или не, тек и Гана је била међу 54 афричке државе које су крајем октобра (23. и 24. октобра) учествовале на првом самиту Русија–Африка у Сочију којим је, како је председник Русије Владимир Путин рекао својим гостима, „отворена нова страница у историји односа Русије с афричким државама“. Русија је, приметио је „Вашингтон пост“ тим поводом, „у Африци већ сада највећи снабдевач оружјем“, а свој утицај на Црном континенту настоји да увећа и инфраструктурним и другим пројектима који би требало да досегну вредност од 40 милијарди долара годишње, и тиме престигну Сједињене Америчке Државе чија се трговина с Африком процењује на 39 милијарди долара. „Путин жели да изгради стратешка савезништва с владарима који су му слични“, цитира „Вашингтон пост“ Џошуу Месервеја, аналитичара из „Херитиџ фондације“, који напомиње: „Афричке земље представљају највећи гласачки блок у УН, и често гласају заједно.“
Могућа руска веза у процесу повлачења признања косовске независности заинтригирала је летос и амерички Радио „Слободна Европа“, који је установио да је, уочи повлачења признања, барем 6 од тадашњих 13 држава које су то учиниле претходно склопило споразуме о билатералној сарадњи с Русијом (Суринам, Бурунди, Комонвелт Доминика, Гренада, Мадагаскар и Палау). „Слободна Европа“ контактирала је органе ових држава у потрази за одговором да ли је Русија имала икакву улогу у њиховој одлуци, али нико јој није одговорио осим Комонвелта Доминика који је одговорио да није дужан да одговори на то питање.
Надлежни министар Ивица Дачић био је пак, такорећи, дипломатски загонетан: „Верујем да су то само гласине. Нико нам није помогао, ми смо то сами учинили и наставићемо то да чинимо. А ако нам неко успут помогне, ми смо захвални. Волео бих да знам ко је то био.“
У сваком случају, ако ствари стоје онако како изгледа да стоје, кампањом за повлачење признања самопроглашене косовске независности Србија наставља да (са)учествује упркос налогу Вашингтона да престане то да чини. Ову поруку је приликом недавног боравка у Београду поновио и специјални представник Стејт департмента за Западни Балкан Метју Палмер, рекавши да Србија мора да престане да се „понаша агресивно у својим настојањима да делегитимизује Косово“, повезујући при томе наставак дијалога Београда и Приштине и укидање косовских такси од сто одсто на робу из централне Србије са српским одустајањем од међународног лобирања против „Косова“: „САД простор за наставак дијалога виде у укидању такси са косовске стране и обустави кампање делегитимизације Косова.“
Но све је мање важно, премда још није и сасвим неважно, како Вашингтон гледа на све ово што му се одвија пред очима. Јер ако је талас признавања косовског проглашења независности представљао производ, превасходно, америчког притиска у том правцу – шта се, уосталом, Палауа на пример тичу збивања у нашем кутку света, па је он нашао за сходно да искаже свој став – онда се садашњи ток догађаја не може схватити другачије до као још једно сведочанство опадања те америчке моћи. Које Србији додатно смањује простор за одступање од сопственог националног интереса за самоодржањем. Најзад, ако се далека Гана сад позива на Резолуцију 1244 као на суштински документ којим се решава косметско питање, сме ли наша држава да поступи икако другачије? Тим пре што се клатно историје, а ових 16 држава то уверљиво доказују, напокон окренуло у нашу страну…

 

Мали Шенген и велика Србија

Наш мали Шенген, то неочекивано пасторче наших евроинтеграција које никога од нас није одвело никуда с перспективом да тамо и завршимо, почео је да поприма све јасније обрисе после мини-самита који су протеклог викенда на Охриду одржали премијери Северне Македоније и Албаније Зоран Заев и Еди Рама и председник Србије Александар Вучић.
Лидери три западнобалканске земље у Охриду су наставили оно што су у Новом Саду започели 10. октобра, најављујући формирање зоне слободног протока људи, робе, капитала и услуга – по узору на прави Шенген – чији је прокламовани циљ, у основи, да се олакша трговина у региону и тиме поспеши економски развој.
У суштини, што се економског аспекта тиче, ова иницијатива требало би да представља унапређену верзију већ постојећег Цефта споразума, Централноевропског споразума о слободној трговини, чије су чланице, поред Србије, Албаније и Северне Македоније, и Босна и Херцеговина, Црна Гора и Косово са звездицом.
Босна и Херцеговина и Црна Гора, чији су представници такође боравили на Охриду, за сада су уздржани према овој иницијативи, док јој се Приштина противи јер, како је указао Иса Мустафа, лидер Демократског савеза Косова, „такви споразуми стварају ситуацију у којој ће порез на граници, порез на додату вредност, царински порез и акцизу за Косово у великој мери сакупљати Србија… Оваквим споразумом наш суверенитет предајемо суседним земљама.“ На сличном трагу, и вођа покрета „Самоопредељење“ Аљбин Курти, како преноси „Слободна Европа“, одбацио је могућност учешћа у овој иницијативи коју је описао као „ангажовање Србије на стварању нове платформе за такозвану ‘велику Србију’“…
Бојазан да ће Србија имати највећу корист од оваквог повезивања има и своју економску подлогу. Званични подаци Цефта за прошлу годину, наиме, показују да је управо наша земља убедљиво највећи извозник у оквиру Цефта споразума, већи од свих осталих заједно – извезли смо им робу у вредности од 3,2 милијарде евра, сви остали у збиру чак милијарду мање – што значи да би јој даље уклањање извозних баријера највише и користило. Баш као што се Немачка, као највећи европски извозник, највише окористила оригиналним Шенгеном.

3 коментара

  1. Душан Буковић

    Што се тиче Југославије и Србије, треба имати у виду да је западно-европски и амерички естаблишмент имао у плану да крунишу сина краљице Викорије, војводу од Connaught-а за краља версајске Југославије, а не витешког краља Александра Карађорђевића – „Until the First World War, relations between the German Order of St. John, the English Venerable Order of the Hospital of St. John of Jerusalem, and the SOSJ were mostly cooperative. The leaders of these organizations, many of them members of royal houses, were often close family relatives and/or financially interdependent. The European royal families were well aware of the survival of the SOSJ in Russia. Queen Victoria’s son, the Duke of Connaught, led the English Venerable Order of St. John of Jerusalem for many decades. He was closely associated with, and related to, Grand Duke Alexander and others of the Romanoff family. He had been present in 1894 at the marriage of SOSJ Protector Czar Nicholas II and Alexandra of Germany in the tiny Winter Palace Chapel, in which the chief relics and icon of the SOSJ were prominently venerated. Before Alexander I became its king, the Duke of Connaught had been seriously considered for the throne of Yugoslavia. He was Grand Duchess Victoria Melita’s uncle, and at one time was the potential father-in-law of SOSJ Grand Master Grand Duke
    Alexander’s daughter…“ (Види: https://web.archive.org/web….

  2. unutrašnji dijalog

    Pečat nedelje: Gana povukla priznanje. Ko je sledeći?
    Sledeći bi trebalo da budu nama bliski bratski narodi (balkanski) u našem okruženju: Makedonija, Crna Gora, Bugarska…?

    OPTIMIZAM NEIZVESTAN (Briselski sporazum): Šta dobija Srbija i da pola država povuče priznanje? Kosovo neće biti punopravni član Ujedinjenih nacija. A da li će biti izmenjen STATUS KOSOVA koji je odredjen Briselskim sporazumom: Kosovo dobilo sve atribute “albanske muslimanske države”: Integrisanu carinsku granicu, vladu, parlament, ustav, zakone, institucije, ugašene sve državne institucije Srbije, Srbi integrisani u kosovske (albanske) institucije, albanski izborni sistem? Faktički Briselski sporazum je “odredjivanje STATUSA KOSOVA – primopredaja teritorije”? A mi, srpski narod, treba da se radujemo da Kosovo ne udje u UN, a to što se cela teritorija KiM predaje Albancima – o tome da ćutimo, da se pravimo blesavi kao Kosovo je lažna država? Nastavak…

  3. nastavak u. d.

    MALI ŠENGEN,
    OMOGUĆEN PRISTUP EU fondovima i zemljama koje imaju pristupne pregovore sa EU
    MAKRONOVA INICIJATIVA da EU obnovi “Zahteve za proširenje”
    UBRZAN PROCES rešavanja Kosova…

    … Sve je usmereno kao pritisak na Srbiju da požuri sa “kompromisom o normalizaciji” – da potpiše pravnoobavezujući sporazum o sveobuhvatnom istorijskom rešenju za Kosovo (čitaj: da preda teritoriju)?
    U tom kontekstu i Mali šengen je, ne ekonomski (iako je u rangu i cefta sporazum), ali politički ZAMKA da se Srbija privoli na jedno rešenje: ili članstvo u EU (da prizna-preda Kosovo), ili Mali šengen – Balkanska unija, sa zamkom da se Kosovo (kao nije predvidjeno za Mali šengen) naknadno priključi?
    POLITIČKI, Mali šengen će biti vrlo štetan za Srbiju, sa priznavanjem radnih knižica otvaraju se granice Albancima iz Albanije i sa Kosova da se slobodno zapošljavaju i naseljavaju u Srbiju – koji će Srbin da ide u AL i na KS da traži posao i tamo živi, nije omogućena sloboda kretanja i ramnopravnost kakvu Albanci imaju u Srbiji? A i da bude nekog minornog zapošljavanja (reda radi, ili specifičan kadar), Albanaca će biti sto puta više u Srbiji? I ovako kažu da mnogi Albanci na tereni prema Vranju, Leskovcu, Nišu… kupuju srpske kuće i imanja? Šta kaže statistika, zašto se ćuti i kreije o tome?
    STOP Briselskom sporazumu – predaji teritorije KiM!!! …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *