Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

Историчар на задатку

Некада су народни прваци и архијереји били чувари националног сећања, онога што се није могло доказати у спаљеним књигама. Како се десило да сада неки од њих бришу сећање свога народа који је преживео геноцид?

Књига Душана Никодијевића „Јасеновац – између броја и жртве“, коју је објавио Музеј геноцида, сама по себи не би изазвала превише пажње јавности. Посебно не тако жестоку конфронтацију која је уследила уочи представљања у Народној библиотеци. Разлог је делом тај што студија, сензационалистички најављена, не користи ваљану научну методологију у оспоравању досад утврђених истина, више из разлога што аутор није у широј јавности, па ни у оној академској препознат као научни врх. Ипак, књига је покренула лавину дешавања – с једне стране се нашла научна јавност, а с друге директор Музеја геноцида Вељко Ђурић Мишина.

РАСПОМАМЉЕНИ ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛИЗАМ Заслуга за буру која је пробудила све заспале духове због најпре некритичког глорификовања значаја једне студије, те с тим у вези и дужег јавног инсистирања на накарадној тези да је број страдалих у Јасеновцу далеко мањи од оног који Срби чувају у предањској свести, свакако припада Мишини.
Уместо заподенуте одговорне расправе о овом питању од несумњивог националног значаја, уследио је Мишинин обрачун с неистомишљеницима. Реч је о око 50 интелектуалца који су потписали петицију Синоду СПЦ и патријарху српском Иринеју у којој изражавају „узнемиреност покушајима ревизије историје страдања српског народа у клеронацистичкој НДХ и свесног потпуно неутемељеног смањивања броја жртава како у злогласном концентрационом логору Јасеновац, тако и у целој НДХ“.
Вероватно да Апел с потписима није ни стигао на дневни ред озбиљног разматрања наших архијереја, а директор Музеја геноцида је у жестоком писму насловљеном на академика Василија Крестића и иних 51 потписника Апела показао како на неколико хиљада словних знакова изгледа дрзак, примитивни и распомамљени полуинтелектуалац.
Није тешко препознати интерес који формира овакав начин мишљења.

ОКТРОИСАНА ИСТИНА Но ако се поменуто писаније очисти од неприкладних вишкова, клевета и јефтиних доскочица, суштина је у томе да Мишина приписује потписницима Апела, међу њима професорима универзитета и докторима наука, да методолошки оспоравају октроисану „истину“ хрватске историографије о броју жртава у Јасеновцу коју Мишина и сарадници проглашавају „научном“ догмом.
„Не стоји тврдња ’познато је да су веома тачни и прецизни извештаји које су немачки обавештајци и официри слали Хитлеру и својим надређеним’ јер та писма нису поткрепљена никаквим чињеницама већ су то субјективне процене“, пише Мишина.
Дакле, жртве у Јасеновцу би требало навести поименце. Да ли је то могуће с обзиром на чињеницу да ми не поседујемо податак о броју Срба који су 1941. живели у Бановинама које је покривала НДХ. Како можемо утврдити тачан број страдалих када не знамо колико је њих погубљено у систему логора Јасеновац, колико је њих скувано, бачено у Саву или у индивидуалне јаме? Како објаснити чињеницу да се с умањењем броја жртава, на чему је инсистирала Туђманова историографија, сада слажу директор Музеја геноцида и епископ са седиштем у спаљеном Пакрацу?

ПОГАНА ОПАСКА Па нису ли народни прваци и архијереји били чувари националног сећања, онога што се није могло доказати у спаљеним књигама. Како се десило да сада неки од њих бришу сећање свога народа који је преживео геноцид?
На крају, зашто Јевреји не инсистирају на побројаних шест милиона страдалих у Холокаусту? У израелском листу „Хаарец“ стоји да Јевреји немају поименце имена свих шест милиона жртава, али се тог броја не одричу: „Сам Јад Вашем има своју Базу имена, текући пројекат у коме покушава да прикупи име сваке нацистичке јеврејске жртве (…) Шест милиона није, и никада није ни намеравано да буде, прецизан прорачун. Али број, који је сада део јавне свести већ више од педесет година, не би континуирано био навођен да не одражава истраживачке резултате који су уследили у наредним деценијама, и потврдили ту грубу процену.“
Некада, када је покојни Пеђа Драгић Кијук био уредник „Православља“, у црквеним календарима је под јасеновачким мученицима стајао број од 700.000 страдалих. Шта се у међувремену променило – околности или времена. Није тешко закључити да је циљ непријатеља да Цркви као чувару сећања наметне да су жртве само оне пребројане. Онај ко се томе супростави је непријатељ против кога су сва средства и пожељна и допуштена. Ниподаштавајући потписнике Апела као недорасле теми, Мишина избегава да каже шта то препоручује дипломираног теоретичара књижевности на место председника Управног одбора Музеја геноцида, или то за потписнике важе једни, а за сараднике други критеријуми? Њима је дозвољено оно што је свим другима забрањено.
Тешко је разумети и Мишинину погану опаску да се и данас сећа Василија Ђ. Крестића и његовог текста о Јасеновцу који је испод нивоа једног историчара. О Василију Крестићу, националном ауторитету од најређе врсте, написано је на десетине текстова. Сам Крестић завредео је неупитно поштовање народа. А Мишина? Сећам се научног скупа у Петрограду на којем је Мишина имао излагање о жртвама НДХ. У којој мери запажено, најбоље сведочи коментар једног руског историчара, професора на Ломоносову: Ну, его доклад был на уровне талантливого мальчика из началной школи (Његов реферат је био на нивоу талентованог средњошколца).
Тај мејл је сачуван, а историчар је активан предавач. Можда би било занимљиво чути шта он мисли о овој полемици и њеним актерима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *