Почетна / Култура / Њ. В. ГЛУМАЦ И У ЗАКОНОПРАВИЛУ СВЕТОГ САВЕ

Њ. В. ГЛУМАЦ И У ЗАКОНОПРАВИЛУ СВЕТОГ САВЕ

Век Удружења драмских уметника Србије

Први трагови глумачког удруживања воде у 1906. годину, када је формиран Клуб чланова српског краљевског народног позоришта (НП Београд). Историчари позоришта наглашавају да се у Законоправилу Светог Саве први пут помиње реч глумац, у данашњем смислу речи

Како се у другој половини 19. столећа оснивају први професионални (национални) театри у Србији – Српско народно позориште у Новом Саду (1861) и Народно позориште у Београду (1868) – и како је у друштву током прве деценије 20. века, у време полета модерне српске државе и њеног привредног и културног успона, све видљивији утицај позоришне уметности и њених посленика, тако је и све више тежњи глумаца да реше своја сталешка и животна питања, о чему сведоче бројни наводи из штампе где се истиче потреба за стварањем „глумачке заједнице“, „Удружења српских глумаца“, „Савеза српских позоришних дружина“ и сл. Највише се бриге показивало за материјално и законски незбринуте путујуће глумце. Један од њих, глумац, редитељ и први човек путујућег позоришта „Србадија“ Димитрије Нишлић објавио је у Крагујевцу 1902. брошуру О глумачком савезу у којој је оставио вредно сведочанство о напорима да се формира сталешко удружење. У листу „Позориште“ исте године апелује: „Глумци! На посао! Доста је било оклевања! Промислите шта вам ваља радити! Промислите куда води ова ваша учмалост… Стварајте заједницу, то вам је једини спас!“
Први трагови удруживања воде у 1906. годину, када је формиран Клуб чланова српског краљевског народног позоришта (НП Београд). Ова својеврсна претеча Удружења драмских уметника Србије покренута је у „жељи подизања драмске уметности и глумачког сталежа, међусобног саветовања, као и узајамног помагања и заштићавања“, прецизира првак ове куће Милорад Гавриловић у писму уредништву часописа „Нова искра“…
Међутим, идеја о оснивању удружења посебно ће окупирати уметнике и јачати у њима док се налазе ван отаџбине – у време егзила скоро целе српске државе током Великог рата – у Грчкој, Француској, Тунису… Будући да је међу мобилисаном војском било много глумаца, и аматера и професионалаца, они су махом на основу сећања исписивали текстове, режирали их, потом организовали представе, бодрећи тако своје саборце, сапатнике, али и себе саме. На Крфу је био и чувени Брана Цветковић, између осталог и оснивач првог приватног позоришта у Србији „Орфеум“ – као искусан човек добио је директиву да покрене своје позориште јер су влада и краљ знали да је народу у избеглиштву потребно нешто да им врати дух. На Солунском фронту деловала су бројна војничка позоришта, чији је одабрани национални и херојски репертоар требало да оснажи српске војнике после албанске голготе и додатно их охрабри за пробој фронта.
На крилима стеченог искуства у мрачним временима и осокољено свешћу о моћним ефектима театра, након Првог светског рата почиње с радом Удружење глумаца Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Основано је у Београду, 16. јуна 1919, и то под надзором Министарства просвете – министар Љубомир Давидовић потписао је Правила Удружења, поднета на одобрење 14. јуна. Прва годишња скупштина одржана је 10. и 11. августа у сали хотела „Касина“, изабрана је тзв. Централна управа, а председник је глумац, редитељ и педагог Сава Тодоровић. Треба истаћи да је престолонаследник Александар I Карађорђевић прихватио 15. септембра 1919. да буде заштитник и високи покровитељ Удружења, иначе првог које је тада, у Београду, окупило све глумце, али и остале сценске људе, те оперске певаче и балетске играче.
Управо указујући на то да позоришно стваралаштво доприноси очувању језика, националне свести и идентитета, те развоју духовности народа, заправо развоју српског друштва уопште, Удружење драмских уметника Србије је за обележавање века свог постојања припремило изложбу Позориште у времену сваком, коју публика може да погледа у Етнографском музеју током новембра 2019. године.

Краљ Петар I Карађорђевић и ћерка кнегиња Јелена с вереником, великим руским кнезом Јованом Константи-новичем, у дворској ложи НП у Београду, 1911

Предмет ове свеобухватне поставке је театарска уметност у Србији од њених зачетака до савременог тренутка. „Многи историчари позоришта наглашавају да се у Законоправилу Светог Саве први пут помиње реч глумац, у данашњем смислу, тако да смо мислили да је интересантно да почнемо од тога, а ту је и детаљ фреске Каиново потомство из 14. века (Високи Дечани) како бисмо указали на то да иако православна црква није поштовала позориште, и ту нема збора, ипак је било свирача, играча, забављача, што представља део театарске визије“, каже за „Печат“ вођа ауторског тима изложбе Мирјана Одавић, музејски саветник из Музеја позоришне уметности Србије, и додаје: „будући да слоган Удружења гласи Глумац и његова судбина, договорили смо се да глумци и кућа где су стварали своју уметност буду у првом плану. На 66 паноа прошли смо кроз историју развоја српског позоришта од 13. века до данас, с тим да наглашавам да се због преобимне теме и ограниченог простора ради само о назнакама дешавања.“
Изложба је подељена по сегментима – приказани су први покушаји стварања српског театра на територији Аустроугарске, од представа које Јоаким Вујић с аматерима приказује у Пешти преко Летећег дилетантског позоришта до оснивања Српског народног позоришта, а истовремено активност Јоакима Вујића у Крагујевцу, затим Театра на Ђумруку у Београду и других „кућа“ који су довели до рађања Народног позоришта (почеци и стварање националног идентитета и модерне српске државе); следи међуратни период, затим позориште и рат, позоришни живот у окупираној Србији, време социјализма, деведесете године прошлог века и почетак новог миленијума. Експонати дакле прате епохе и илуструју прве манифестације, преводну књижевност и прва писања за сцену код нас, покушаје и трајна постигнућа институционалног организовања, оснивање високошколских позоришних школа, значајне фестивале, прекретничке представе, али и прекретничке друштвене одлуке које су предузимали позоришници.
Посебан сегмент изложбе, наравно, посвећен је раду УДУС-а. Своје златне тренутке Удружење живи између два рата – највише заслуга у успешном решавању многих битних сталешких питања имала је Централна управа у којој су од 1929. до 1940. године били прваци НПБ: председник Божа Николић и генерални секретар Душан Раденковић. Тада су установљени: Пензиони фонд неразврстаних чланова народних и путујућих позоришта; Потпорни фонд за невољне, незапослене чланове Удружења; Болеснички фонд за оболеле глумце београдског Народног позоришта; Задруга глумаца за штедњу и кредит; агенција „Југоконцерт“ за регулисање уметничких пословања и концертног живота у земљи, а покренути су и лист Глумачка реч и часопис Ми и Ви… Након Другог светског рата Удружење и његове установе су ликвидирани, значајна имовина, коју чине и три зграде у Београду и неколико плацева, национализована. Други живот почиње 25. новембра 1950, када је Министарство унутрашњих послова НР Србије донело Решење о оснивању и раду Удружења драмских уметника Србије…
„Упечатљивим документима покушали смо да испратимо целу причу од оснивања 1919, да истакнемо правила која су имали, ту су фотографије из новина с прве скупштине, прича о имовини, о страдању глумаца за време Другог светског рата, али и после њега – Александар Цветковић и Јован Танић из НП оптужени су за сарадњу с Немцима и стрељани, Жанки Стокић је узета грађанска част… У витринама се налазе и оригинални експонати и скенирана документа, изложен је Орден Св. Саве III реда који је Удружење добило 1934, и данас је веома поносно на то, а први пут су јавно приказана и оба прстена Добрице Милутиновића“, каже Мира Одавић.
Додајмо да део изложбе чини и видео-материјал који је Предраг Тончић оформио на основу расположиве грађе, док каталог садржи стручне и научне радове ауторског тима и сарадника, као и многе илустрације. Дизајн изложбе и каталога поверен је Јовану Тарбуку, награђиваном и веома запаженом графичком дизајнеру у домену плаката и визуелног идентитета представа код нас и у иностранству.
А за то да изложба допре до што више људи, односно да се упознају с драмским уметницима који су обележили нашу позоришну сцену у протеклих сто година, побринуле су се компанија „Alma Quattro“ и агенција „Orange Studio“. Својеврсна изложба на отвореном реализована је на билбордима, city light-овима и ЛЦД екранима у Београду и Новом Саду где су се обрела сјајна идејна решења на којима се налазе фотографије познатих глумаца из позоришних представа, с кратким порукама које проналазе свој смисао и данас. Иако су „на отвореном“ најзаступљенији добитници најзначајније глумачке награде „Добричин прстен“, они који више нису с нама: Љуба Тадић, Мата Милошевић, Добрица Милутиновић, Рахела Ферари, Предраг Ејдус, Бранко Плеша, Небојша Глоговац…, ту је и Јован Стерија Поповић да нам поручи да је „театар лек за болести моралне“, затим Нушић да нас насмеје: „У сваком случају, боље је гледати живот у позоришном комаду, него гледати позоришни комад у животу“, Мира Траиловић да објасни: „Није довољно волети позориште. Ни глагол волети није прави. Позоришту се мора несебично служити.“

ГЛУМЦИ – НАЈОПАСНИЈИ ПРОПАГАТОРИ СРПСТВА

А све до краја прве деценије нашег столећа путовали су ствараоци наше позоришне културе, најчешће пешице, врло често гладни, из места у место, или из трупе у трупу, непоштовани, неуважавани, непомагани.
Били су то у великој већини идеалисти, прави фанатици, који су имали пред собом узвишени циљ: уметност, а служили кроз њу и једном другом идеалу тих дана: националном буђењу нашег живља изван граница слободне Краљевине Србије. Због овог последњег, Поћорек је био издао једну наредбу свим властима у словенским крајевима Хабзбуршке монархије да обрате нарочиту пажњу на глумце, као на најопасније пропагаторе српства и као на опасне за ред и поредак у монархији. У тој наредби се препоручивало да се глумцима не дозвољава дуже задржавање у појединим местима.

Војислав Васиљевић, Борба наших позоришних уметника ван сцене за разбијање предрасуда о глумцима, за побољшање социјалног положаја, за подизање уметности, „Правда“,  Божић, 1939.

НАРОД КОЈИ НЕ ПОТПОМАЖЕ СВОЈЕ ПОЗОРИШТЕ, ИЛИ ЈЕ МРТАВ ИЛИ ЈЕ НА УМОРУ

Позориште је један од најизражајнијих и најкориснијих инструмената за духовно уздизање једне земље и барометар који одређује њену величину или њену клонулост. Пријемчиво позориште, добро утемељено у свим својим жанровима, од трагедије до водвиља, може у року од неколико година да промени сензибилитет народа; док разорено позориште, у коме копита замењују крила, може да обезвреди и успава читаву нацију.
Народ који не потпомаже своје позориште, или је мртав или је на умору; исто као што позориште које не подражава пулсирање свога народа и непатворену боју свог крајолика, нема право да се зове позориште, већ сала за игру или место за ону ужасну работу која се зове „убијање времена“.
Докле год глумци и писци буду принуђени да стварају профитабилне, нечасне представе лишене сваког критеријума и било какве одговорности, глумци, писци, и читаво позориште сваког дана ће све више тонути, без могућности спасења. Позориште мора да се наметне публици, а не публика позоришту.

Федерико Гарсија Лорка Реч-две о позоришту (1935) у: Ф. Г. Лорка Публика, Књижевна општина Вршац, 2016

ЗАКОН О ПОЗОРИШТУ ОДБАЧЕН ЗА БОЉА ВРЕМЕНА

Веома асоцијативно савремено звучи прва реченица брошуре О глумачком савезу Димитрија Нишлића: „Свет је доживео једно чудо више, а наши глумци једну предрасуду мање да је Закон о позоришту, који је ове године пред народним заступницима у Скупштини изнет – за сада одбачен за боља времена.“
Зар тај чин, од пре једног века, не подсећа на савремено, такође, тешко, деценијско порађање новог позоришног закона у Србији? Нишлић у име „три стотине српских глумица и глумаца иште“ закон, који се ишчекује целе четири деценије: „Пуних четрдесет година наш глумачки свет ради на пољу српске Талије корисно за српску просвету и уметност. За све време непрестано се радило на томе да се глумачко питање реши, како би се колико-толико уредило, бар да остарели и онемоћали чланови српских позоришта имају у старости неку помоћ, да не умру на сокаку.“

Зоран Т. Јовановић, Из наше позоришне прошлости – О глумачком савезу, „Лудус“ 88, 2001

ВАЗДА ЈЕ ДОБРО БИТИ УЗ ГЛУМЦЕ

Чињеницу да се високог покровитељства и заштитника Удружења прихватио краљ Александар I Карађорђевић (…) можемо посматрати двојако. С једне стране као израз суверенове свести о великом значају театра (и) у ратним условима, дакле као потврду властитог краљевог искуства стицаног током рата, а с друге стране као рефлекс својствен вештом политичару који је оправдано разумео да је за сваког представника власти вазда добро да буде уз глумце и подржава их. Овај наук ће и доцније кроз историју – нашу и туђу – често бити потврђиван, а они ретки међу домаћим и светским политичарима који се овог правила нису придржавали горко ће се кајати због те своје непажње.

Александар Милосављевић, Иста мета, исто одстојање, „Лудус“ 203, 2019

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *