Почетна / Србија / Мучнина

Мучнина

Шта нам здравствено стање председника Србије Александра Вучића говори о изразито жалосном, па зато и крајње обеспокојавајућем стању српске политичке сцене

Све и кад бисмо се потрудили, тешко да бисмо могли да пронађемо убедљивије примере катастрофално ниских страсти које су српску политику успешно претвориле у још отужнију работу него што смо навикли.

ТВИТОВИ И ОПТУЖБЕ „Колико ме памћење служи, кад је друг Тито заглавио у болници, прво се Неда Украден сликала с њим“, твитовао је Сергеј Трифуновић, глумац у улози председника Покрета слободних грађана, уз фото-монтажу селфија споменуте певачице и председника Србије Александра Вучића у болесничкој постељи, у којој су – фото-монтажи – они који се у те ствари боље разумеју, таблоиди дакле, препознали оригинал на коме су Неда Украден и њена колегиница Уснија Реџепова неколико дана пре него што је преминула 2015. године.
Овој пак двострукој алузији на смрт политичког супарника који се због здравствених проблема нашао у болници – не треба ваљда ни трошити речи да бисмо указали колико би недопустива морала да буде оваква врста јавног дискурса, о елементарној нељудскости исказаног прижељкивања било чије смрти да и не говоримо – супарничка је страна узвратила сличном мером беспризорних оптужби да су председника његови опоненти, безмало, покушали да убију прејаком речи.
„Могли сте да видите јуче, неколико сати пре него што је председник примљен на ВМА, имали сте новинара Н1 Миодрага Совиља који му је уносио у лице телефон и обраћао му се онако, уличарским речником, што је заиста срамота“, карактеристично је ова два догађаја повезао београдски функционер Горан Весић, као да је уличарски речник новинара Н1 отерао председника на ВМА, да би све то потом, у интерпретацији „Информера“, било још унапређено тврдњом да је „Бошко наредио својима: Лажи и удри по Вучићу, брзо ће да умре“: „Бошко Обрадовић, лидер ’Двери’ и најближи сарадник шефа Савеза за Србију (СзС), тајкуна Драгана Ђиласа, наредио је својим људима да жестоко нападају председника Србије Александра Вучића како би му изазвали нове срчане сметње… Након што је Вучић примљен на ВМА због нарушеног здравља, Бошко је људима из врха СзС и ’Двери’ рекао да су га неки његови ’извори’ обавестили да је председник животно угрожен… Циљ му је да се Вучић начисто психофизички дотуче и да дође у стање у ком би или морао да се моментално повуче са функције или да доживи фатални срчани удар.“
Својим доприносом овој расправи и Бошко Обрадовић се (преко твитера) потрудио да много не заостане за достигнутим нивоом: „Ако Александар Вучић заиста има срчане проблеме (мада је у питању особа која не уме да изговори истину), желим му свако добро и брзо оздрављење да може да поднесе оставку, мирно преда власт и буде способан да кривично одговара на суду.“
Хоћемо да укажемо на очигледно. Или би морало да буде очигледно, али се некако изгубило у овој масовној хистерији: нормалну политичку расправу и сучељавање аргумената, па чак и свађу политичких опонената кад се страсти усковитлају а аргументи ужаре, заменила је масовна производња мржње и на једној и на другој страни. А већинској Србији, која се налази негде између, од тог надметања у мржњи не може да буде боље, напротив.

ИЗВОРИ ФИНАНСИРАЊА На крају ће се, елем, испоставити да председник Србије на ВМА ипак није морао да потражи помоћ због новинара телевизије Н1 – „Никакве везе човек с ваше телевизије нема с мојим здравственим стањем“, рекао је овог уторка и Вучић – већ се, дијагностицирао је министар здравља Златибор Лончар, „то здравље нарушавало дужи период, док је он радио не мислећи на себе… Он се бори да буде боља Србија. Он се није штедео нимало, трудио се да буде на сваком месту, да се чује глас Србије“.
Па ипак, додао је министар, „да људи знају, нису то они сами смислили, то је задатак који они имају, да константно покушавају да испровоцирају и да нервирају Александра Вучића“.
Многи ће, и то с пуним правом, приметити да задатак новинара није да носиоце власти чине ведрим и спокојним – узгред буди речено, они који су данас скочили у заштиту новинара Н1 Миодрага Совиља имали су сасвим супротан став 2008. када се тадашњи новинар „Политике“ Владимир Радомировић због интервјуа, при томе лишеног било каквог мањка пристојности, замерио тадашњем председнику Борису Тадићу, и толико о њиховој доследности – но пре него што се ова Лончарева опаска одбаци као пуки покушај гушења критичке речи и/или производ параноје, мора се приметити и још један од нуспроизвода текућег ваљања у јавној каљузи која се недовољно прецизно описује као српска јавна сцена.
Већ цитирани „Информер“, наиме, на себи својствен начин – који је довољно удаљен од лепих манира да би то морало посебно да се доказује – открио је да је директор телевизије Н1 Југослав Ћосић са својом приватном фирмом „Киконекшн медија“ „добио 249.862 евра из Албаније“, од Башкима Улаја, једног од најбогатијих Албанаца кога је пре две године њихов премијер Еди Рама оптужио за прање новца од трговине дрогом.
„Информерову“ информацију, у оном делу који се односи на скоро четврт милиона евра из Албаније, потом је потврдио и Ћосић, саопштивши да је поменуту зараду поменута фирма „остварила у периоду од две године, на основу консултантског уговора са албанском компанијом Генер2, која се бави грађевинском индустријом, телекомуникацијама и ретаилом. Консултантски уговор био је специфично везан искључиво за оснивање нове телевизије из Тиране А2, која је ексклузивни партнер ЦНН-а и чији је инвеститор Генер2“.
Ћосић је истакао и да је „свака уплата ишла легалним током, преко Народне банке Србије“, те да је „на цео износ плаћен законски порез на добит“, али то је заправо тек секундарни повод за бригу у овом случају.
Онај важнији састоји се у могућности – могућности утолико разложнијој што је у питању заиста много новца – да је тим новцем прибављена и извесна количина утицаја на уређивачку политику медијске куће на чијем се челу Ћосић налази, а која несумњиво и те како утиче и на онакво креирање јавног мњења у Србији. Ову би – реторичку – упитаност Ћосић избегао да је, у духу транспарентности за коју се иначе залаже, и широј јавности пријавио свој албански извор прихода као што га је пријавио пореским органима и Народној банци Србије.

ШТА ПОСЛЕ Све ово тровање српске јавности непрекидном производњом мржње и продубљивањем подела у друштву – у коме и једна и друга страна саучествују у складу са сопственим могућностима, а трећа смо страна сви ми остали – открива и још један озбиљан аспект овог прединфарктног стања у коме се тетурамо.
Вучићево здравствено стање, сва је прилика, јесте веома озбиљно; сведоче о томе и отказана посета Техерану и лекарска забрана летења авионом у наредних месец дана. Ова пак околност отвара и могућност његовог превременог повлачења из активног бављења политиком, о чему је и он сам раније у више наврата говорио, али га нико није озбиљно схватао.
Због тога се и поставља разложно питање – шта после? С једне стране она опозиција чију главну програмску тачку чини мржња према Вучићу, а са друге стране владајућа партија којој се једина препознатљива идеологија своди на идолопоклоничко обожавање Вучића и сакривање иза њега. Шта ће да проистекне из хаотичног вакуума који ће, како сада ствари стоје, неминовно уследити када се – а нико не треба да пожели да се то догоди због нарушеног здравља – Вучић буде повукао из политике? При чему се додатни парадокс састоји у томе што је он сам, својим начином владавине колико и убедљивим изборним победама, допринео томе да управо оваква перспектива постане и наша најизгледнија будућност.
А при томе на све стране хиперпродукција мржње која, осим што изазива тежак осећај мучнине код свакога ко мржњу не види као лек за наше проблеме, ефикасно спречава и било какву, а камоли озбиљну јавну дискусију о судбинским изазовима коју су свуда око нас, о некаквом националном консензусу да и не говоримо. Од Косова и Метохије, преко нашег НАТО окружења и краха пута ка Европској унији, до промена у светском поретку које ће нам представљати историјску шансу само ако будемо у стању да је искористимо. Ако се нешто не промени и то под хитно, а не видимо шта може да се промени а камоли под хитно, биће ово још једна златна прилика коју смо пропустили.

2 коментара

  1. Dobar, pesimističan, ali time i realan tekst. Tema je široka, ali meni se čini da je suština „srpske današnje priče“ u: „…што је он сам, својим начином владавине…“. Iza toga možete postaviti sve. Mora se za vreme vlasti aktuelizovati, izgraditi, ojačati itd. odgovarajući državni mehanizam, koji će raditi. Ako mislite da to možete zameniti, grdno se varate (ne ulazeći u motiv takvog postavljanja).




    6



    2
  2. Добро постављен пресек слике српске политичко-медијске сцене какав смо од Николе и могли очекивати.Не улазећи у начин владавине А.Вучића о коме немам скоро ништа похвално рећи, ови медијски иступи Сергеја,Бошка….у ствари далеко више говоре о њима самим него и о чему другом. Кроз те коментаре и жеље се у ствари разоткрива о каквом људском талогу и моралној недоношчади се ради.Кад је у питању новинар Совиљ у том инциденту ја највећу замерку имам на рад обезбеђења Председника. Кад је ико видео да се новинару на конференцији за штампу дозволи да приђе оволико близу Председнику и једне државе и да му свој телефон „гура под нос“. Наравно да није виђено. А.Вучића ко хоће може да воли а ко хоће може да га мрзи али дужност сваког грађанина а новинара и јавне личности још и више је да поштује функцију Председника Србије.А у том инциденту дужност обезбеђења Председника је била да спрече икига ко би покушао да приђе Председнику толико близу. Као што видимо они своју дужност нису извршили.




    4



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *