Милитаризација заветних пацифиста

И у немачком случају тиха вода брег рони растачући некадашње строге забране и табуе: Под слоганом „нормалности“ (да изађе из сопствене сенке и прихвати све обавезе, па и оне војне, као и друге земље) Немачка је стигла до ситуације која је дуго била незамислива – све учесталије се барата с Бундесвером као активним чиниоцем њене спољне политике

За то су овде, у Немачкој, некад летеле (политички) главе (оставке). Времена су се очигледно променила. И атмосфера у немачком друштву, које је некад реаговало крајње одбојно и алергично на сваку помисао о милитаризацији спољне политике. Више то, очигледно, није табу.
На изјаву (и захтев) нове немачке министарке одбране Анегрет Крамп Каренбауер да немачка армија, Бундесвер, треба и мора да добије (и практикује) улогу „светског полицајца“ (опаска „Дојче велеа“, истина са знаком питања) готово нико није реаговао. Ако изузмемо странку Левице, чије се руководство томе успротивило. Уз још један изузетак међу Зеленима: њихов ветеран Ханс Кристијан Штребеле је рекао да га од свега тога „обузима ужас“.
И у немачком случају се, управо кад је реч о овој теми, потврдило да тиха вода (најбоље) брег рони и растаче некадашње строге табуе. Пређен је велики пут од оних, чини се већ (пра)давних послератних времена кад се, из разлога стравичне прошлости, овде (заветно) говорило „никад више пушка о немачко раме“.

Време снажних мировних покрета Чак су и сећања на осамдесете, време (посебно овде) невероватно снажних мировних покрета и протеста, готово избледела. А тада је на улицама немачких градова, најчешће и најснажније у Бону, стотине хиљада демонстраната дизало глас против размештања ракета с нуклеарним бојевим главама, с једне и друге стране међунемачке границе. Америчких Першинга-2 и совјетских СС-20 ракета.
Да не заборавимо министарку Каренбауер која је дала повод причи о дугом немачком путу од (изнуђеног) пацифизма и (такође изнуђене) уздржаности кад се радило о ангажовању Бундесвера, до све уочљивије милитаризације немачке спољне политике. Иако је оно што садашња војна заповедница (у миру, у рату је то у канцеларској надлежности) заговара у нека минула времена могло да делује као „погибељна“ политичка јерес, она иде стазом која је последњих неколико година прилично утабана.

[restrict]

Излазак из касарни Пре него што га пошаље у свет, с маслиновом гранчицом (мировне мисије) или (ни то се не искључује) уз ратне добоше, министарка жели да Бундесвер, под хитно, афирмише и инсталира у само средиште друштва и јавности, да га „детабуизира“. Први, демонстративан потез, у том смеру: извела је војнике из касарне да положе уобичајени и обавезну заклетву („заклињем се да ћу верно служити СРН и да ћу храбро бранити слободу немачког народа“) пред зграду Рајхстага у Берлину. Учињено је то и у другим немачким градовима.
Кад је својевремено, 1980. године, наредио да се тако поступи тадашњи министар одбране, социјалдемократа Ханс Апел (војници су полагали заклетву на стадиону у Бремену), избиле су масовне демонстрације, с доста повређених и ухапшених. Каренбауерова је свега тога била поштеђена: ни гласа пацифистичког протеста.

Оставка шефа државе Драстичнији случај од оног с министром Апелом из 1980, догодио се, с драматичнијим последицама, Хорсту Келеру 2010. Девети послератни шеф немачке државе постао је први председник који је био принуђен да поднесе оставку. Учинио је то, на почетку другог мандата, због спорних идеја о евентуалном ангажовању Бундесвера, армије која, иначе, није у председничкој надлежности.
Експерт за финансијска питања (био је и директор Европске банке за обнову и развој, а у председнички дворац „Белви“ стигао је с функције директора Међународног монетарног фонда) није био превише вичан политичким „еквилибристикама“. После посете немачким војницима у Авганистану, у разговору с новинарима, саопштио је како би Бундесвер могао да се ангажује у обезбеђивању (нестабилних) трговачких путева и одржавању регионалне стабилности. Земља наше величине, рекао је, наводно, Келер, толико и тако оријентисана на извоз, мора знати да је, у случају нужде, неопходно и војно интервенисати како би се ослободиле трговачке руте и обезбедили њени (немачки) економски интереси.
Настала је узбуна. Суочен с лавином критика за „недопустиво кршење устава“, који не предвиђа, или забрањује такву употребу војске, Хорст Келер је морао да напусти највиши, иако не и политички најважнији (то је канцеларски) положај у земљи. Биле су узалудне његове тврдње, које је поновио и у образложењу оставке, како никад није заговарао противуставно ангажовање Бундесвера.

Провоцирање Кине Оно што је, пре рока, отерало Келера из дворца „Белви“, остварило се: без великог политичког варничења послат је ка Рогу Африке контингент немачких војника, њих седамдесетак, да штити поморске (трговачке) путеве. Французи би хтели – званичан захтев Берлину се чека – да им војнички прискоче у помоћ, такође у Африци, у Малију. С тим, по свему судећи, не би требало да буде проблема.
Политички далеко деликатнија, и запаљивија је мисија с којом се у јавности (још) много не барата: о слању немачких ратних лађа на Далеки исток, у индокинески регион, под изговором надгледања и контроле санкција заведених Северној Кореји. Главни циљ је, међутим, демонстративна пловидба кроз Јужно кинеско море и пролаз широк сто осамдесет километара између кинеског копна и Тајвана, територије коју Пекинг сматра својом.
У Берлину се рачуна с жестоким противљењем Пекинга на ту, у суштини, провокацију. „Шпигл“ тврди да је канцеларка Ангела Меркел летос, пред путовање у Кину, због тога „повукла кочницу“ како не би отежала разговоре с кинеским лидерима и планиране пословне аранжмане.
У међувремену је дошло до осетног „пада температуре“ у односима између Пекинга и Берлина: одлука немачког шефа дипломатије Хајка Маса да у септембру прими активисту из узаврелог Хонгконга Вонга изазвала је оштре реакције кинеских званичника. Канцеларка би да се, по сваку цену, „ситуација смири“, чему слање немачких ратних лађа у Јужно кинеско море не би допринело. Напротив. У Бундесверу пак само чекају сигнал: немачким морнарима је мало, и „тесно“ да плове само Источним и Средоземним морем…

Фронтални наступ Немачка политичка елита је, иначе, први пут унисоно и снажно наступила с офанзивном политиком у чијем средишту се нашло наглашеније ангажовање Бундесвера, као чиниоца и средства немачке спољне политике, на чувеној Минхенској конференцији о безбедности. Тада су наступили, фронтално и у пуном сагласју, иако различитих политичких опредељења, тадашњи министар спољних послова (садашњи шеф државе) социјалдемократа Франк Валтер Штајнмајер, министарка одбране (сада председница Европске комисије) конзервативка Урсула фон дер Лајен и (сада већ бивши) председник Јоахим Гаук. Наступали су, у различитим варијацијама, а под практично истим слоганом: Немачка је одвише велика да би могла само да „коментарише спољну политику“, као посматрач, она мора да размишља и о војном ангажману, истина као „последњим средством“ (Штајнмајер).
Заокрет од „политике уздржаности“, учињен још у време канцелара Хелмута Кола, обио се о наше главе. Кренуло је то најпре с оним фамозним и исхитреним признавањем Словеније и Хрватске, а тиме, последично, и растакањем Југославије, да би, потом, у време рата у Босни и Херцеговини, немачки војници стигли тамо где их, чак ни у мировној мисији, канцелар није хтео да види. Понављао је, наиме, да нога немачког војника неће никад крочити тамо где су још свежи трагови злочина које је починила нацистичка Немачка у Другом светском рату. Спомињао је, при томе, изричито – Југославију.
Улазак у прву ратну авантуру Сасвим је јасно, говорио је Кол, да у Европи постоје подручја, а у та сигурно спада Југославија, где се не може замислити ангажовање немачких војника. То није дискриминација Немаца. То је акт политичког разума.
Крајем јуна 1995. године влада је, упркос свему томе, дала „зелено светло“ за учешће Бундесвера у подршци трупама у Босни које је формирао НАТО, а Бундестаг је 6. децембра, са 545 гласова за и 107 против, донео коначну одлуку, чиме се Немачка појавила као сила с „глобалним радијусом дејства“. Један од оних који су гласали против ове одлуке је високи функционер Социјалдемократске партије Гинтер Ферхојген. Морам да кажем јасно и одлучно, рекао је, да немачко учешће у мисијама у Југославији не долази у обзир. НЕ из поштовања нашег устава, али такође НЕ као поука и консеквенца из историје односа Немачке и Југославије.
Против одлуке су гласали само посланици (тада) источнонемачке Партије демократског социјализма (садашња Левица), оцењујући ту авантуру као опасан „корак у правцу милитаризације немачке спољне политике“.

Драстичан заокрет Радикалан и драстичан заокрет направили су Колови наследници, заклети пацифисти, коалициона влада социјалдемократског канцелара Герхарда Шредера и његовог заменика, првог зеленог шефа дипломатије Јошке Фишера. Они који су се заветовали, истичући гесло „никад више рата“, увели су Немачку, учешћем у бомбардовању Савезне Републике Југославије, први пут после Другог светског, на позив из Вашингтона (Бил Клинтон), у ратну авантуру.
У том часу ратоборни шеф немачке дипломатије остао је запамћен по изјави како није само научио „никад више рата“ него и „никад више Аушвица“, бомбе су потребне да би се зауставили „српски есесовци“. Реагујући на Фишерову „сумануту изјаву“ Оскар Лафонтен, који је непосредно пред бомбардовање демонстративно напустио све функције, председника Социјалдемократске партије (СД) и министра финансија, упозорио је да је управо НАТО „створио нови Аушвиц, онда су биле гасне коморе и метак у потиљак, а данас то раде компјутерске убице с пет хиљада метара висине…“

Излазак из сенке

Под слоганом „нормалности“ – да изађе из сопствене сенке и прихвати сва права и обавезе, па и оне војне, као и све друге земље – Немачка је стигла до ситуације која је дуго била незамислива: да милитаризам више у њеној политици не буде страна и проскрибована реч. Све чешће се, наиме, барата с Бундесвером као чиниоцем њене спољне политике.
Анегрет Крамп Каренбауер није, дакако, прва која „удара у те жице“. Чини то у овом часу можда само наглашеније. Једним делом је то, можда, условљено и личним разлозима. Малерозна наследница Ангеле Меркел на партијском кормилу (Хришћанско-демократска унија, ЦДУ) бије грозничаву, крајње неизвесну битку да се одржи на страначком трону. И још мање извесну борбу за канцеларску кандидатуру: све је снажнија струја у партији која је не види у најважнијој политичкој фотељи.
Покушавајући да изађе из (тешке) канцеларкине сенке, с чијим благословом је на изненађење многих лансирана с провинцијске (премијерка у мајушној покрајини Сар) на велику берлинску (федералну) сцену, Каренбауерова повлачи (проблематичне) потезе нагињући се више удесно. Рискантан подухват који, између осталог, неминовно води у дисконтинуитет, у неким важним ставкама, и могући сукоб с Ангелом Меркел.

[/restrict]