Почетна / Друштво / Кућа од путоказа

Кућа од путоказа

фото: Милан Тимотић

Зашто наша новија историја наликује неком путопису о Лотофазима, како су у античком миту у Хомеровој Одисеји названи они који би након кушања слатког и медног сока лотоса заборављали свој идентитет и потребу да се врате себи?

Иако се налазимо на незавидном геополитичком положају и својеврсној историјској ветрометини, плаћајући у одсудним временима превисоку цену да би опстали и сачували своју кућу, саграђену како је то сликовито Цвијић рекао „насред друма“, нисмо изоштрили чула за опажање невидљивих обележја, нити створили културу за чување видљивих знакова важних за путовање и животну оријентацију. Лакоћа с којом смо прихватили географски сасвим погрешно, али политички веома промишљено одређење Запада, у контексту његове претензије на контролисање овог простора, да се налазимо на Западном Балкану, показатељ је наше некритичности према утицају других, збуњеност и дезоријентисаност приликом рационалног самоодређења. Рекло би се да нам средишња позиција на овом европском полуострву пружа привилеговану позицију да тачно одредимо своје место, али и да дефинишемо положаје околних земаља, али показујемо да смо пре склони да се управљамо према туђим лажима него да читањем знакова тачно утврдимо своје место.
Наш однос према знацима прошлости и садашњости одређује нашу будућност, која нас драматично изненађује не само због тога што је нисмо планирали већ и зато што смо нисмо адекватно прочитали и разумели путоказе свог времена. Уколико смо пре тридесет година „преспавали“ рушење Берлинског зида, онда је несхватљиво зашто сада, када мислимо и верујемо да смо будни, не видимо подизање зида којим се реализује давнашња идеја о разлици и разграничењу између прве, ексклузивне и друге, утешне Европе у оквиру концепта о њеној регионализацији? Будући да су знаци путокази и за индивидуално кретање кроз простор, и за колективно путовање кроз време, због немарности и непоштовања рационалних ознака лако се поводимо за ирационалним представама о својим новим идентитетима, па се непотребни историјски авантуризми откривају као узрок нашег цивилизацијског закашњења. Зато наша новија историја и наликује неком путопису о Лотофазима, како су у античком миту у Хомеровој Одисеји названи они који би након кушања слатког и медног сока лотоса заборављали свој идентитет и потребу да се врате себи.

Уграђене жртве

Живописну Србију одликују изузетни пејзажи и необични призори, оно што је створила природа и оно што смо ми створили. Када се у таквом природном амбијенту нађе и људска творевина, онда је резултанта њиховог атрактивног деловања утолико и већа. Тако и недалеко од пута кроз непрегледну војвођанску равницу, пута који од Панчева води према северу земље, пажњу привлачи необична кућа. Другачија од свега виђеног, позива путника да се заустави и разгледа је. Знатижељник се одазива и остаје зачуђен стаништем које је његов власник саградио од саобраћајних знакова, укомпонованих тако вешто да су добили своју нову, употребну функцију. Уместо да обавештавају возаче и путнике о путу, ови знакови су постали делови целине која казује своју необичну причу.
Дуго је требало овом ствараоцу да подигне ово станиште. Не зна се када је започео с његовом изградњом ни када је оно завршено, због чега и има неку ванвремену, митску димензију. Чини се да је оно одувек и постојало на мапи наше културе као њен невидљиви симбол, само је сада материјално и конкретизовано. Уместо очекиваних знакова на путу, суочавамо се с кућом изграђеном од тих ишчупаних и покрадених путних обележја. Однос према знацима је показатељ степена културе а њихово поништавање упозорава на опасност, јер без путних обележја лако крећемо странпутицом и долазимо у беспуће на које и позива ова необична кућа.
Због ишчупаног знака и неблаговремене информације о путу, вероватно су неки људски животи заувек заустављени управо на деоници обезнаковљеног пута. Знакови од којих је саграђена кућа упућују и на те жртве које су уграђене у њу и чине тако постојаним ово здање и пред органима реда када они застану пред њом, суочени с нечим вишим и моћнијим од њихове људскости и функције коју треба да обаве. Фасцинирани виђеним, остају затечени, као и када зауставе моћног тајкуна у прекорачењу брзине, па уместо да га казне, они му се извињавају што су га узнемирили у вожњи.

Од знака до симбола

Чупање знакова поред пута није извршено због њиховог означеног већ због означитељског аспекта, односно његове материјалне димензије која је добила своју непосредну функцију у изградњи станишта. Спојени у једно, знакови су постали чиниоци вишезначног симбола једне апстрактне стварности у виду аутентичне слике. Она обједињује не само различите знакове већ и елементе стварности, па као целина исказује једно више значење и смисао. Стопљени у нову целину, знакови су постали чиниоци новог значења, а целина постала симбол нашег менталитета ситног лоповлука и усавршена вештина да се украде, а остане непримећен.
Није градитељ куће од путоказа једном изненадном и опширном акцијом почупао знакове поред пута у Војводини већ је радио постепено, неприметно, упорно и метастазично, како налаже принцип крадуцкања који су као допуштену крађу успоставили представници тзв. нових демократских власти након 2000. године. Тим деминутивом, попут вица о поштеној и чедној само мало трудној девојци, успешно је у нас не само умањено, ублажено већ и поништено основно значење малигног лоповлука који је у време транзиције легализован као бенигна друштвена појава. Величина малог се и огледа у овој стратегији у томе што може да оспори оно што јесте и да потврди оно што није.
Упркос изричитој божјој заповести да се не пожели ништа што је туђе, човек олако посеже за туђим, јер му се оно чини слађим од сопственог као и од задовољства постигнутог радом. У надметању с етиком рада, у нас је у време транзиције победио неморал лоповлука којим су легализоване ситне и крупне крађе. Ништа слађе од украденог, вели се у нас, па се поводом ове наше склоности и каже: „Србин имаде само што украде.“ Творац куће од саобраћајних знакова наставио је, у ствари, једну прикривену традицију чији корени сежу од средине прошлог века. Наиме, с изградњом ауто-пута „Братство и јединство“ постављени су поред њега и „мачја окца“, тј. рефлексни стубићи који су ноћу обележавали трасу. Међутим, мештани су узимали ту сигнализацију и односили је у своје штале у нади да ће им донети светлост.
Уколико сагледамо кућу од саобраћајних знакова, онда нас њени спојеви неспојивог не остављају равнодушним. Иако се таквим грађењем од елемената надохват руке манифестује архаични принцип митског бриколажа, с којим се суочавамо и сваке ноћи у сновима као резултат спонтаног рада нашег мозга, на примеру ове куће уочавамо и облик монтаже карактеристичан за наше ствараоце.

Метода српског реза

Препознат најпре у филму као монтажни поступак карактеристичан за наше редитеље, а који је Бранко Вучићевић назвао српски рез, ова условна стилска одлика има и значај принципа који карактерише на ширем културном плану наше стваралаштво, међусобне релације и однос према свету. Тај принцип одликује творевине које нису сачињене као глатке и нежне у прилог потврђивања нечије истине, већ својим штрчањем на хоризонту доминантном вертикалом привлаче пажњу, фасцинирају и провоцирају снажним покретачким импулсом. Овај принцип се препознаје, на пример, у документарном филму Парада Душана Макавејева, из 1962, спајањем крупног плана рекламног транспарента за калодонт с портретом Александра Ранковића. Савесна цензура је одмах рестриктивно реаговала, али су у филму остали кадрови омладинаца који су се у прохладно време умотали у државне заставе. Осим филмских, и наш свакодневни живот обележавају збивања необичног монтажног склопа с печатом српског реза. Догађај који је био пресудан у животу познатог певача народних песама Милана Миланчета Радосављевића, из Барича код Обреновца, превазилази и најфантастичније филмске приче. Смрт која га је задесила у младости, узрокована је ударом грома у дрво под којим је потражио заштиту од невремена. Сахрањен са скупоценом хармоником, његов гроб је исте ноћи био предмет пљачкаша који су хтели да се домогну вредног инструмента. Међутим, његов укоп је био само ефикасна терапија, после клиничке смрти узроковане ударом грома, јер када су лопови откопали његов гроб, престравили су се и побегли главом без обзира када је из њега устао Миланче, узео своју хармонику и кренуо кући свирајући. Лопови који су дошли да му узму хармонику спасли су му живот, а с обзиром на коначни исход, њихов нечасни поступак био је за њега прави благослов. Потврђује се и овом приликом да је смрт непроверена гласина коју су пљачкаши гроба и несвесно проверили и утврдили њену лажност.

Похвала лоповлуку

Као што су пљачкаши гроба спасли живот клинички мртвом хармоникашу, тако и све крађе немају негативно значење. Живот показује да има и корисних крађа, па покрадени захваљује лопову. Тако је и песник Љубиша Ђидић захвалио лопову који му је у трамвајској гужви у Београду украо новчаник, где се налазило и писмо пријатеља које је требало да преда другом пријатељу. Како су пријатељи у међувремену умрли, Ђидић је уз сву муку када је увидео да је покраден осетио и велико олакшање, јер се ослободио непрочитаног писма и ко зна већ каквих обавеза које су из њега проистицале.
Можда и ми дугујемо захвалност градитељу куће од саобраћајних знакова као аутентичног споменика нашем лоповском менталитету, склоности да се краде и легализује та пракса одсуством адекватних закона и њеним толерисањем. Нико се, наравно, не рађа као лопов, већ га таквим начине животне околности и његова неизграђена моралност, слаб его који не одолева искушењу да се лако посегне за туђим. У томе показује изузетну маштовитост и инвентивност, а своје осећање супериорности исказује и када се нађе иза решетака сањајући да краде затвор.
Кућа од саобраћајних знакова фасцинира својим стилом градње. Од покрадених путних обележја сачињена је аутентична творевина чији оксиморонски карактер превазилази одређење оригинала, фалсификата или ауторизације плагијата. Она је својеврстан симбол наше колективне судбине, чудесно станиште које својом необичношћу изражава потребу за сигурношћу у фиктивном које се потом показује као фиктивна сигурност. Изграђена на рачун стварности у којој се не умемо најбоље снаћи, јер не уважавамо путоказе који оличавају искуство, ова кућа нам говори зашто је наше путовање неизвесно, узбудљиво и историјски драматично, праћено великим и непотребним жртвама које обележавају трагичне заплете и места силаска с пута и тумарања беспућем историјске реалности без поузданог знања о томе куда смо се упутили. Саграђена од ишчупаних саобраћајних знакова, кућа је и сама постала путоказ куда не треба ићи. Она је знак опасности на путу без путоказа у ирационалном истрајавању на путовању без уважавања чињеница и дотадашњег искуства који су гарант да нећемо тако лако скренути с пута и одрећи се себе да би се из историјског беспућа вратили у стварност на место где смо једном већ давно били.

ЗНАКОВИ КА БЕСПУЋУ

На подручју главног града Србије, од преко сто педесет хиљада саобраћајних знакова чак неколико десетина хиљада, према налазу стручњака, погрешно је постављено. Уместо да упућују, такви знаци збуњују и дезоријентишу
У лексикографским књигама, одреднице су знаци на путу самосазнавања, али то значење имају и литерарне белешке које о својим духовним искуствима стеченим на путу своје индивидуације остављају научници, уметници и књижевници. Иво Андрић је адекватно назвао те своје записе Знакови поред пута. Иако је поједине текстове из тог рукописа објављивао, није желео да их интегрално публикује за живота, јер их је, попут бележака у својим Свескама, сматрао приватним, дневничким записима. Постхумним објављивањем, ова књига је постала и значајан путоказ и за читаоце нашег нобеловца. Премда је језик основно средство за адекватно означавање, ми не само што смо сопствени језик погрешно називали већ до данас не одступамо од погрешног пута стварајући и даље Речник српскохрватског језика који издаје наша највећа научна и културна установа. Уместо рада на речнику постојећег српског, настављамо посао, уз неубедљиве рационализације нерационалног, на непостојећем српскохрватском језику. Зато нас и не изненађује да је управо на подручју главног града, од преко сто педесет хиљада саобраћајних знакова чак неколико десетина хиљада, према налазу стручњака, погрешно постављено. Уместо да упућују, такви знаци збуњују и дезоријентишу. Избледели или начичкани на стубу семафора, упркос пропису да на том месту може бити постављен само један знак, они фактички не важе, па уместо да регулишу саобраћај изазивају сударе и несреће.

ЗНАК СМРТИ ПОРЕД ПУТА

Чини се да је лако поставити знак, али је теже од тога да се он одржава и поштује као обележје културе у којој сачувани знак чува, у ствари, нас. Он је семиотички елеменат који се осим материјалног, означитељског дела, одликује и нематеријалним, идејним аспектом свог означеног. Порука знака је прецизно дефинисана његовим значењем: да предстоји сужење пута, да се на њему изводе радови, да је клизав, да је због безбедности потребно ограничити брзину. Његово значење се не може другачије разумети, па зато постављени знак налаже његово обавезно поштовање. Уклоњени с места поред пута, измештени из свог контекста, знаци су поништавањем њиховог означеног сведени на свој означитељски, материјални аспект чијим су различитим монтажним комбиновањем добили потпуно другачију функцију у новој структурној целини, а из њихове појединачне смрти проговара знак смрти поред пута.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *