Како опрати „оцеубиство“ преко Каталоније

01

Словеначка јавност збивања у Шпанији гледа кроз идеолошке наочаре из 1991. Податак да више од половине Каталонаца заправо не жели отцепљење – у Словенији никога не занима

Већина постсоцијалистичких земаља суочава се с „костурима из ормана“ који се тичу ближе или даље историје, при чему се немало њих лати ретуширања – сопствене. У Словенији (углавном) није било рушења споменика подигнутих совјетским војницима или домаћим партизанима, али се зато муњевито мења званична верзија распада некадашње заједничке државе Југославије. Колико више време одмиче, толико маштовитија постају предања учесника догађаја који су довели до фаталних догађаја 1991. године и отцепљења Словеније, а згодно су наишли и савремени примери покушаја отцепљења, које протагонисти словеначког преламају кроз идеолошке наочаре сопственог примера. Та појава ескалирала је кроз два недавна хепенинга која су се случајно поклопила – празновања новог празника, Дана суверености, и оснивања посебног одбра за помоћ каталонским политичким затвореницима у режији некадашњег председника Словеније Милана Кучана.

[restrict]

ДАН СУВЕРЕНОСТИ Дан суверености је, иначе, тек пре две године смислила и увела међу државне светковине влада под водством тада водеће партије СМЦ и њеног лидера Мира Церара. Тај популистички потез није помогао Церару, данас министру спољном у влади Марјана Шареца, да задржи узде своје партије, а ни СМЦ није оно што је некад била, откако јој је изборни праг постао недостижан. Празник је, међутим, о(п)стао. А тај празник, необичног имена, заправо је друго име за оно што сви медији већ 28 година описују као „празновање одласка последњег војника ЈНА“. Порука је јасна: мала Словенија је победила кудикамо јачу армаду и са свог тла отерала ЈА, Југословенску армију којој је у Словенији почетком 90-их политички одузето слово Н из скраћенице, како више не би била „народна“, дакле – наша, већ асоцирала на завојевача из туђе државе.
Од 25. октобра 1991, када се неколико минута пре поноћи на трајект у Луци Копар укрцао и последњи „југовојник“, службена Љубљана рачуна да је постала сто одсто суверена и највиша власт на територији Словеније. У то име се сваке године репризирају исте суморне слике из телевизијских архива: утроба италијанске лађе гута одрпане војнике ЈНА док их преко нишана претећи посматрају постројени словеначки територијалци, уз зумирање заставе на којој се виде четири оцила, све како би се и сликом поткрепио пропали „српски удар“ на младу словеначку демократију.
Емитују се и документарци и посебне емисије у којима некадашњи словеначки територијалци и политичари евоцирају сећања на херојске дане и преувеличавају мит о „као суза чистој војној победи“ у десетодневним сукобима 1991. године.

ЉУДСКА ПРАВА А што се ЈНА тиче, њу је ове године словеначка државна телевизија прекрстила у „југословенску окупаторску армију“, поредећи њено повлачење из Словеније са одласком совјетских трупа из Источне Немачке. Тако смо сведоци новог прекрајања ближе нам историје, јер све до распада СФРЈ који је окончан тек захваљујући признањима Словеније и других република некадашње заједничке државе – ЈНА је била легална војна сила, размештена и у Словенији. При томе актуелна словеначка власт прећуткује и чињеницу да су за одлазак ЈНА из Словеније гласали чланови Председништва СФРЈ, међу њима и српски члан председништва Борисав Јовић, док је велики „пријатељ Словеније“ Стипе Месић из Хрватске био против.
Тиме се хране и стереотипи, а пре свега одбојност домаће јавности не само према припадницима ЈНА који су с породицама остали да живе у Словенији већ превасходно према Србима, за које словеначка страна не пропушта прилику да подвуче да су били већински део оне, омражене Ј(Н)А. Све то властима у Љубљани, без обзира на политичку опцију којој припадају, служи као смоквин лист за сва кршења људских и мањинских права припадника српске мањине – у Словенији најбројније, а непризнате.
Ове године је чак и премијер Марјан Шарец, недавно срдачно дочекан у Србији, упоредио ситуацију у Словенији 1991. са оном у Немачкој из које су совјетске снаге отишле тек 1994. године. Подсетио је да је после проглашења словеначке самосталности јуна 1991. почео „десетодневни рат“, и упозорио да би „неки данас хтели да умање његов значај, али то није могуће“.
Подсећања ради – у Словенији је на страни ЈНА било 44 мртвих и 146 рањених, док је словеначка страна (полиција и територијалци) пријавила 18 мртвих и 182 рањених. Каква је то агресија у којој „агресор“ претрпи више жртава од онога који се наводно брани?

КАТАЛОНСКО ПИТАЊЕ А онда су уље на ватру долили и догађаји у Каталонији. Словеначка јавност, наиме, збивања у Шпанији гледа кроз идеолошке наочаре из 1991. године; у Каталонији види пандан Словенији 90-их, а у Каталонцима мали, прогресиван народ који се бори за слободу и самосталност коју угњетава централистичка, ауторитарна власт у Мадриду. Податак да више од половине Каталонаца заправо не жели отцепљење – у Словенији никога не занима. Уосталом, највиши словеначки функционери већ су угостили лидере каталонских сепаратиста, у првом реду Карлеса Пуџдемона, примљеног с безмало државничким почастима, после чега се Словенија кочоперно заплела у дипломатски сукоб са огорченом шпанском владом. Тек што се тај инцидент слегао, нови праведнички гнев сада су пробудиле високе затворске казне изречене вођама сепаратиста. На ноге се подигао пензионисани словеначки „естаблишмент“ с Миланом Кучаном на челу – он је додатно шокиран јер су све државе Европске уније подржале потезе владе у Мадриду.
Све то је протумачено као опасност која се надвила над „безгрешно зачеће“ словеначке државности, али и претња да пропаст каталонских аспирација „оцеубиства“ (шпанске државе) може кад-тад произвести и окаснелу историјску осуду егоистичних лидера из екс-ју с Кучаном у првом реду. Зато Словенија о питању Каталоније из све снаге весла супротно од целе ЕУ и безглаво заговара једнострани начин настанка државе путем отцепљења. При чему је за Словенију „отцепљење“ могуће само када су у питању „савезнички народи“, али не и у примеру Срба у БиХ или Руса на Криму. Ни ту лицемерју није крај – пошто се Словенија 1991. провукла кроз иглене уши политичке одлуке тадашње ЕЗ о њеном признању, у Љубљани нико не жели ни да чује шта каже међународно право, а оно открива да су једнострана отцепљења „ван колонијалног контекста“, дакле у демократским земљама Европе – неприхватљива. То потврђују не само међународна пракса него и пресуде Међудржавног суда у Хагу и обичајно право.
Речју, Словенија је јуна 1991. године, када је почела да растура СФРЈ, поступала противно међународном праву. То значи да су Кучан и његови следбеници, да је опстала СФРЈ, могли да заврше тамо где сада чаме вође каталонских сепаратиста. Баш то – слика вође сепаратиста иза решетака – било је, нема сумње, окидач који је код словеначких политичара протекле седмице изазвао бурну реакцију.
Кажњавање „сепаратиста“ је нешто што Кучан и остали „првоборци“ не могу ни да појме, јер у томе виде осуду и сопствене политичке заоставштине. Зато за њих постоји само један излаз – да се на стуб срама ставе „ауторитарци“: социјалистичка влада Педра Санчеза у Мадриду, па чак и „од народа отуђена“ Европска унија, иако је њен члан и Словенија. На том курсу је, међутим, поклекао министар спољних послова Словеније Миро Церар јер је у Бриселу признао да је „питање Каталоније – унутрашња ствар Шпаније“; на њега се потом свалила лавина критика код куће, да би Кучан убрзо, уз помоћ Иве Вајгла, некадашњег портпарола југословенског министарства спољних послова, основао Одбор за помоћ каталонским политичким затвореницима. Тај подухват је неизмерно забавио првака опозиције Јанеза Јаншу који је на твитеру, уз упозорење „ово није шала“, објаснио да је „некадашњи шеф Комунистичке партије Словеније и вођа тајне политичке полиције, Удбе, одговоран за убијања и затварање невиних људи – Милан Кучан – основао одбор за заштиту политичких затвореника у Шпанији. Јадна Каталонија“.
Међусобне оптужбе ове двојице „ратних другова“ откриле су и суштину целог тог замешатељства на словеначком политичком паркету. То је – страх; страх да би им у ближој, или далекој будућности, у свету, или наследници код куће, могли дати лошу историјску оцену. Зато некадашње словеначке политичке перјанице сада здушно перу савест, све како би свом делу осигурале легалитет и легитимитет. Стога Кучан и братија сва „осамостаљења“, од Косова до Каталоније, проглашавају за апсолутно оправдана и у складу с међународним правом иако то нису. Кучан и део словеначке политичке врхушке у борби против основа међународног права користе сва расположила средства, све како би лаж подигли на пиједестал истине. Не маре што тиме не помажу Каталонији, већ је (зло)употребљавају за ретуширање сопствених биографија.

[/restrict] займы на карту срочно онлайн займ с плохой кредитной историейзайм без электронной почтыоформить займ на карту срочно

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *