ЈЕДНА НАЦИЈА ШЕСТ ДРЖАВА

РАЂАЊЕ НОВОГ ТУРАНА

Средином октобра у Бакуу, главном граду Азербејџана, одржан је VII самит Савета сарадње турскојезичких држава, на којем су учествовали председници Азербејџана, Турске, Казахстана, Киргизије и Узбекистана (први пут као пуноправни члан). Први председник Казахстана Нурсултан Назарбајев и премијер Мађарске Виктор Орбан (ова држава има статус посматрача у организацији) оценили су самит „важнијим него што се чини“

Неколико је разлога због којих би се за овогодишњи самит Савета сарадње турскојезичких држава могло рећи да је посебно важан. Прво, Назарбајев је предложио да се одустане од термина „туркојезични“ – организација би имала ново име Савет турских држава – те да се уради анализа (и програм) под називом „Турско виђење 2040“, која би одредила стратешки правац развоја Турана. Друго, у својим говорима турски председник Реџеп Тајип Ердоган је говорио о „његовом сну – појављивање шест држава и једне нације“. Да подсетимо да је досад у овој организацији постојала платформа „две државе – једна нација“, а то се тицало само Азербејџана и Турске. Према свим показатељима овде се ради о обнови идеје пантуркизма, која се пројавила много раније.

НЕООСМАНСКА СТРАТЕГИЈА Донедавно турска политичка елита с Ердоганом на челу градила је стратегију неоосманизма – обнове пространства којим су некада владале Османлије (Османска империја). Анкара је тежила да имплементира неоосманизам у амерички глобални пројекат „Великог Блиског истока“, којим би се радикално изменила политичка конфигурација овог дела света. У овим условима доктрина пантуркизма уводи се у зону тзв. стратешке дубине, уз подразумевање доминације Анкаре у свим деловима турског света, а које никада није потпадало под власт Османлија.
Међутим, активна делатност Турске у Арапском пролећу, посебно у догађањима у Сирији (прва фаза) указала је на кризу политичког неосманизма, јер је показао слаб идејни и војнополитички утицај у исламском свету, тј. нико га није прихватио. Догодило се заправо оно што турски стратези нису предвидели, пише француски портал Slate.fr, „неуспех у покушају да се збаци сиријски председник, док су у северним регионима ове државе ојачалe курдске војнополитичке формације, а своје присуство у региону ојачала је и Русија“. Поред тога приметан је постао и утицај Кине, док је Запад „рибао“ Ердогана због одрицања од идеологија кемализма.
Турска је градила позицију западног бедема у исламском свету, при чему није успела да се потпуно пресвуче у „исламско одело“. Турску су у исламском свету почели да доживљавају као „новог Лоренса“ (Томас Едвард Лоренс, Енглез који је створио вехабизам и исламски тероризам), као заступника интереса САД у овом свету. У међувремену Запад је и званично лишио Турску могућности да уђе у Европску унију. Догодило се неочекивано: криза односа Анкаре са Западом, тачније са САД, као и јачање противречности с муслиманским, пре свега, арапским државама, које су некада улазиле у састав Османске империје.
Покушај Ердогана да „повећа улог“ истовременим деловањем у неколико праваца турске спољње политике (Источно Средоземље, Закавказје, Средња Азија, Блиски исток и Средњи истоку) само је ослабио положај државе. Ова спољна политика Турске, према мишљењу руског аналитичара Станислава Тарасова (објављеном на порталу regnum.ru) створила је утисак да ова држава заправо извози нестабилност. После свега турска политичка елита се показала дезоријентисаном. С једне стране, геополитички положај државе која се налази на крајинама европског и азијског континента даје велике могућности за развој односа с различитим државама, а с друге, све је пошло натрашке, при чему се снажно активирао „курдски фактор“. Толико да је Турска државама морала признати да постоји „курдско питање“. Другим речима, појава курдске државе било је само питање времена. Да трагедија буде већа, Турска је подржавајући Арапско пролеће говорила о неопходности реформисања низа арапских држава у смеру прихватања демократије, а сада се почело говорити о „реформи саме Турске“.

ПАНТУРКИЗАМ КАО ПЛАН Б Самим тим је постало очигледно да је Турска пропустила шансу да буде „водећа држава Блиског истока“. Ово су, дакле, разлози зашто је Анкара у тишини „заборавила“ неоосманизам и окренула се пантуркизму (што је сценариј одступања). Питање је када ће и у каквим условима он постати нова идеологија и стратегија Турске.
Интрига се састоји у томе да пантуркизам значи „ударање на Русију“, а Анкара и Москва су сада, бар на Блиском истоку, савезници. Да подсетимо, у совјетској и руској науци пројекат пантуркизма се описује негативно, јер удара на руске интересе у Закавказју и Средњој Азији.
Доцент Рустем Вахитов са државног универзитета у Уфи (Башкирија) у чланку „Изазов пантуркизма и евроазијски одговор“ на раније негативне наративе додаје и нови, јер, према његовом мишљењу, „пантуркизам је идеологија и скуп политичких пракси, крајње непријатељски настројених према идеји и пракси евроазијских интеграција“. Вахитов додаје да се „политички процеси често развијају у циклусима, а нови у њима су, заправо, заборављени стари“. Интересантно је да је управо „први“ савремени заговорник евроазијских интеграција сада већ бивши казахстански председник Нурсултан Назарбајев велики заговорник пантуркизма; 2012. на форуму у Истанбулу рекао је следеће: „Како је рекао Ататурк: ’Доћи ће време када ће се сви Турци ујединити.’ Зато желим да поздравим сву турску браћу. Између Алтаја и Средоземног мора живи више од 200 милиона браће. Ако се сви ујединимо, бићемо веома делотворна снага на свету.“ Назарбајев је 2013. предложио да се Турска укључи у царинску унију. Он је 2017. од државног апарата тражио да припреми земљу за прелазак на латинично писмо, штавише, званичници у Казахстану не крију да овај корак подразумева приближавање Казахстана и Турске (Турска је учинила и велики напор да, после распада СССР-а, новоформиране „турске“ државе пређу с писања ћирилицом на латиницу. Експерти, наравно, указују да иза тога стоји политички интерес: „пантуркистички кругови очекују да се после преласка на један алфабет, пређе и на један језик, што ће допринети стварању јединствене националне заједнице и стварање једне државе у којој ће Турска играти доминантну улогу“). Међутим, изјава Назарбајева говори да не познаје турску историју. Мустафа Кемал, који је заменио младотурке на власти, напустио је пантурски пројект. Кемал је изабрао пут изолационистичког, анадолског национализма (по аналогији са „Великом“ и „Малом Немачком“, то се може назвати пројектом „Мала Турска“). При томе је помоћ коју је пружила совјетска Русија кемалистичкој Турској одиграла важну улогу – Ататурк није желео да поквари пријатељске односе са СССР-ом.
У Турској током живота Ататурка пантуркизам је практично био полуилегална идеологија. Одређен број пантурских организација, које су се противиле Кемаловом режиму, биле су сломљене, док су њихови лидери били утамничени (други пантуркисти су се снашли и заузели важне позиције и у Кемаловој држави). Тек с почетком Хладног рата почиње оживљавање пантуркизма у Турској, јер су желели да уз помоћ ове политике и идеологије у СССР-у сеју непријатељство између Словена и Турака.
Пантуркизам је 2009. прешао у фазу политичких интеграција. Те године, на предлог Назарбајева, у Казахстану је основан Савет за сарадњу турских држава, укључујући Веће шефова држава, Веће министара спољних послова, Веће председника, а у Истанбулу је смештен Турски пословни савет. У ствари, имамо алтернативу Евроазијској унији, под окриљем Турске.

АСИМИЛАЦИОНА ПОЛИТИКА Рустем Вахитов је изричит да овакве политичке интеграције не одговарају политичким и геополитичким интересима Русије. То није добро ни за туранске народе Русије. Када турски изасланици пантуркисти говоре о јединству свих Турака, њихови слушаоци и симпатизери из Татарстана, Башкирије, Казахстана, Киргистана наивно мисле да је то равноправна заједница свих турских народа. Ово је, наравно, обмана. На турском језику не постоје чак ни две речи које би разликовале појмове „Турци“ и „турски“. Када турски пантуркисти говоре о једној турској нацији и турској култури, они једноставно значе турску нацију и турску културу. Башкирима, Татарима, Казахстанцима, Узбецима се нуди асимиловање у турски народ (савремене Турске). У ту сврху Турска за све ове људе марљиво намеће латинично писмо (у случају Узбекистана, Туркменистана, а сада је то успело и у Казахстану, а постоје и бројни ентузијасти латиничари за такву трансформацију и у руском Татарстану). То ће отворити приступ турској литератури и медијима „титуларним“ људима ових република (турски језици су блиски међусобно, није тешко научити турски за говорнике других турских језика). Ово ће бити праћено асимилацијом, наравно не сада већ у две или три генерације, које ће већ учити латиницу у школи и неће знати ћирилицу или руски језик (јасно је да се утицај Турске може ојачати само ако је федерални центар ослабљен и омогућава суверенизацију туранских региона). У овом случају Башкири, Узбеци, Татари, Казаси ће морати да забораве своје културно наслеђе деценијама стварано не само у совјетским временима.
Шта је, дакле, решење?
Њима се може супротставити евроазијски поглед на односе између Турака Русије и Турака, а који се не би заснивао на концепту цивилизације на бази језика (као што су панславизам и пантуркизам) већ на теорији развоја.
Прво, османски Турци узалудно намећу евроазијским Турцима идеју да они чине једну културу и цивилизацију. Напротив, како антрополошки, тако и у њиховој култури, а још више геополитички, османски Турци су наследници цивилизације Римске империје која се развила „око-цариградског места развоја“ (П. Н. Савицки). Друго, и у култури, и у геополитици, евроазијским Турцима су далеко ближи припадници евроазијске цивилизације, посебно евроазијски Словени, од Турака Османлија.
Према Вахитову, османски Турци су такође били наследници Источног римског царства у геополитици. Оснивач евроазијанства П.Н. Савицки је увео појам „место развоја око Константинопоља“, који укључује Малу Азију, Грчку и Балкан. Са становишта евроазијске теорије, ово место је арена на којој се одвијају главни догађаји грчке и турске историје. Царства која настају у њој настоје да попуне ово место, без обзира на етнички супстрат држава. П. Н Савицки је написао да је Турско царство било наследник Источног римског царства које је асимиловало и преузело место развоја око Цариграда (у ширем смислу), тачније североисточног (делом источног и јужног) дела Медитерана.
Тако су Турци Османлије имали исту политику као и Ромеји, сакупљајући ромејске земље, укључујући Бугарску и Србију, око Константинопоља, који је само преименован у Истанбул (као што је у другом евроазијским месторазвоју Московска Русија окупила око себе земље Хорде). Очигледно, ако уважавамо изложене аргументе, да је пантурска политика Турске потпуно неприродна.
С друге стране, савремени руски политичари сматрају „да се времена мењају“, те је недавно шеф руске дипломатије Сергеј Лавров дао сензационалну изјаву (портал Регнум.ру) о „спремности Москве да размотри питање ступања у Савет сарадње туркојезичких држава (Турски савет) ако је ова организација спремна да прими државе у којима има турски говорећих људи, али који нису доминантни“. Ова изјава, наравно, није дата случајно.
У Русији тренутно живи 20 милиона Турака, а добри односи с Анкаром утичу на став да Москва више не разматра турски фактор као „ризичан“ (са себе). Турска се заправо окреће Москви, што значи да Анкара не може с тактичког аспекта посматрања реализовати своје националистичке и исламске (сунитске) тежње. То значи и да се Турска мора приближавати руским представама о безбедности Блиског истока, Закавказја и Средње Азије. Тим пре јер су у поменутим регионима свесни да не могу ниједан безбедносни проблем решити ослонцем на Турску, док су политички и економски губици због догађаја на Блиском истоку огромни.
Турски публициста Ергин Јилдизоглу (лист „Birgün“) упоређује геополитичке конструкције САД и „Нове Османске империје“ користећи законе спојених судова. С потонућем империјалних пројеката САД на Блиском истоку, они са собом на дно вуку и Турску. Истовремено, Москва баца „појас за спасавање“ с којим иду и велике политичке и економске користи, много веће од оних које нуде САД и Запад. Но да ли ће Туран бити полуга јачања или слабљења Русије зависи не само од Анкаре већ и од Москве, тачније од њене умешности да убрза евроазијске интеграције и тако „загрли Велики Туран“ дајући му проруски смер.

ПАНТУРКИЗАМ

Пантуркизам се појавио на прелазу из XIX у XX век као идеологија културне и политичке интеграције турских народа, односно народа који говоре туранске језике и који живе на територији легендарног Турана, обично представљеног као супротност данашњем Ирану и персијској култури. У ствари, пантуркизам је својеврсни турски аналог панславизма и пангерманизма, турског супернационализма, а то већ показује да је лишен било каквих корена у традиционалним културама туранских народа. Пантуркизам је вештачка конструкција коју су створили представници западних кругова националне интелигенције туранских народа Руске империје и Турске, имитирајући популарне облике европске политичке културе (на пример, један од оснивача пантуркизма Јусуф Акчура студирао је у Школи политичких наука на Сорбони у Паризу и није крио своја уверења и њихово порекло). Заправо да је идеје „турског национализма“ развио под утицајем француских научника Сорела, Ронеа и Бутмија, који су у својим предавањима проповедали концепт „здравог национализма“.
На извориштима пантуркизма стајали су и кримски татарски издавач и новинар Исмаил Гаспрински, као и турски филозоф и писац туркменског порекла, идеолог покрета Младотурака, Зиа Гекалп. Већ поменута татарско-турска јавна личност, писац, песник, новинар Јусуф Акчура (Иусуп Хасановицх Акчурин) такође је одиграо важну улогу у формирању пантуркизма. Ако је Гаспрински развио идеологију културног пантуркизма, који је комбиновао са идејама складног суживота Турака са Словенима у Руском царству, онда су Гекалп и Акчура били креатори политичког антируског пантуркизма.
Пантуркисти су били нека врста националних градитеља који су проводили пројекат „ретардираног национализма“ као одговор на експанзију европске културе и политичке и економске праксе западног империјализма. Али то је, као што је већ речено, супернационализам. Наиме, класици пантуркизма сматрали су Турке „једином нацијом“ (смањивањем разлика између Татара, Казаха, Киргиза, Турака према разликама између субетноса ове нације) и заговарали стварање државе турске нације која би се протезала од Кине до Централне Азије и од Волге до Балкана.
Доктрину пантуркизма у османској империји усвојили су Младотурци (Енвер-паша, Талат-паша и Јемал-паша). Њихов идеолошки лидер био је већ поменути Зиа Хекалп, који је, иначе, између осталог, тврдио да су Турци надљуди, чији је настанак најављивао Ниче. Младотурци су имали два задатка:
1) трансформација шаренолике, вишенационалне Османске империје у хомогену турску националну државу,
2) припајање Турској територија насељених турским народима, првенствено Азербејџанцима, руским Туркменима, народима са Кавказа, Поволожја и Крима, које би постепено турчили, будући да су младотурци „турски народ“ схватили искључиво као турску нацију.
Ове задатке младотурци су почели да решавају и извођењем правог геноцида над другим народима Османске империје – геноцидом над Јерменима, што је резултирало уништењем између једног и 1,5 милиона Јермена, укључујући старце, жене и децу. Младотурци су у својим тајним телеграмима говорили директно о „коначној ликвидацији“ Јермена, указије Рустем Вахитов.

АРМИЈА ВЕЛИКОГ ТУРАНА

Азербејџански лист „Ени Мусават“ објавио је чланак у коме говори о ширењу војне сарадње између Азербејџана и Турске, што значи заједничке војне вежбе и формирање заједничких јединица за „антитерористичке операције“ на територији Републике Арцах (Нагорно Карабах, насељен Јерменима). У том смислу у Азербејџан су допутовали турски војни инструктори који имају искуства у борбама против герилских јединица.
Лист са поносом истиче да ће се против Јермена овај пут борити „Армија Турана“. Ради се о јединици која је смештена у Бакуу и чине је припадници армија Турске, Азербејџана, Киргистана и Монголије.