Почетна / Култура / Између мита и тишине

Између мита и тишине

КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ И ЖИВОТ ЛИТЕРАТУРЕ

Пише Зоран Живковић

Добри познаваоци светске књижевне сцене слажу се у уверењу да су поред Петера Хандкеа за ову, као Олге Токарчук за претходну, 2018. годину Нобелову награду могли да добију и широм света већ толико популарни Јапанац Харуки Мураками, али и чак две Канађанке: Маргарет Атвуд, без сумње данас најпознатија канадска књижевница, као Ен Карсон, свакако најзначајнија песникиња из земље на чијој застави лепрша црвени лист јавора.
Податак о чак две овогодишње канадске претенденткиње је додатно занимљив, поготово ако се још доведе у везу са чињеницом да није прошло превише година од 2013, када је Канада славила своју прву и изгледа још увек једину Нобелову награду за књижевност, која је тада уручена Алис Манро.
И историја канадске књижевности, као и код не баш мало народа, почиње у 19. веку. Међутим, у канадском случају није се у том веку догодио песник који би свом народу дао његове богове, установљујући им обичаје и навике, и попут Хомера дао свом народу идентитет.

КАКО ЈЕ ЛОРКА „УНИШТИО“ ЈЕДАН ЖИВОТ Слободно говорећи, историја канадске књижевности као да је заправо почела 1949. године, што је ипак много касније пре него што је заправо настала. Једног дана управо те још увек послератне године, петнаестогодишњак по имену Леонард Коен ушао је у једну од књижара у свом родном Монтреалу, коме иначе никада није недостајао франкофони шарм, и који је одувек киптио од познате „монтреалске“ самосвесности. Дечак је узео књигу поезије Федерика Гарсије Лорке и намах се „заљубио“ у Лоркине стихове који су му, како је много касније говорио, „уништили“ живот. Та грациозна једноставност, али у исти мах и мистичност Лоркине поезије, испод које су се негде осећали и богати и разнолики слојеви заносне иберијске културе, однели су овог монтреалског петнаестогодишњака у један сасвим други свет, из којег он више није избивао.
И све је потом и заиста постало историја, јер од 1952. Коен почиње да објављује стихове, да би већ пре 1956, када се појавила његова прва збирка поезије, у канадским књижевним круговима постао познато песничко име. Уследио је потом роман, па награде, хонорари, што му је омогућило да почетком шездесетих крене у Европу и настани се и на данас митски уметничком и боемском грчком острву Хидра, где се и догодио Коенов велики обрт ка „примењеним стиховима“.
Из Грчке се на амерички континент вратио с гитаром и сугестивним профетским гласом древних рапсода, оних који су према античким схватањима посредовали између богова и људи. Одмах је постао део њујоршке музичке и културне сцене која је тада била под сјајем звезде Ендија Ворхола.
Коенова планетарна кантауторска слава бацила је у засенак његове књижевне радове. Будућем нобеловцу Бобу Дилану, и Леонарду Коену, само нешто касније, у том кругу најзначајнијих светских песника с гитаром, на америчком континенту, придружио се још један власник канадског пасоша – Нил Јанг.
Један од најзнаменитијих Канађана, Леонард Коен у свом животу је правио разне заокрете, промене, рушио табуе, па је и једним сасвим неочекиваним личним примером „покварио“ опште раширени, могло би се рећи и прави антисемитски мит о тзв. пословичном јеврејском сналажењу с новцем.
Начин на који је Коен умео да искаже своје емоције учинио га је славним, али једна искључиво емоционална одлука, рекло би се кад јој време није било, претворила је његову последњу светску турнеју у непрекидну, и дословно, до краја живота.
Дуго је Леонард Коен заиста представљао неку врсту јаворовог листа на застави канадске књижевности и стваралаштва, и мада је његово дело једна од првих уметничких асоцијација на Канаду, у међувремену је тај „светски“ клуб канадских писаца репрезентативно увећан.

ПОНОС НАЦИЈЕ Недавно је поново Букерову награду добила вишегодишњи претендент на Нобела Маргарет Атвуд, за роман The Testaments, практично наставак познате Слушкињине приче, коју данас у екранизованој верзији гледају милиони широм света.
Та орвелијанска прича, настала 1985. и инспирисана америчким друштвом, без сумње није једино заслужна да Маргарет Етвуд данас, с разлогом, доживљавају и као најпознатију канадску књижевницу.
Ипак, највећи догађај у историји канадске књижевности, па и културе, збио се 2013. године, када је добитник Нобелове награде за књижевност постала Канађанка Алис Манро, позната као мајстор приче на енглеском језику. Био је то тренутак када је један тако изузетни лични уметнички успех испунио целу нацију поносом и скренуо светла светске јавности на дотле мање позната збивања и традицију у области људског стваралаштва и духа у земљи далеког и пространог севера америчког потконтинента.
Историја канадске књижевности почиње и пре него што су Канађани званично постали нација. Тај почетак представљају писма, дневничке забелешке, хронике и документарни записи првих досељеника, који су све то више наменили онима који су остали код куће, У тим текстовима европски досељеници су сведочили о сусрету с том новом земљом, о свом новом животу и преживљавању у дивљини северне прерије.
Идеја о стварању националне књижевности и јединствене канадске културе настала је тек после 1867. године, када је званично створена канадска конфедерација. Од стварања конфедерације па све до Првог светског рата траје период изразито англофоне канадске књижевности, који историчари називају империјалистичким, викторијанским и прогресивним.
Канадске друштвене прилике тога доба обележио је замах привредне експанзије, а посебан догађај и у стварном и симболичком смислу представљала је изградња железничке пруге којом је источна обала земље повезана са западном, што је доживљено као изразити и толико потребни знак националног јединства.
Вестминстерски статут из 1931. године, којим је у оквиру британског Комонвелта озакоњена равноправност и независност свих чланица, па и Канаде, био је више него подстицајан за осећање „канадске самосвесности“, посебно у култури и књижевности.
У том периоду појављује се први утицајни књижевни часопис, настају књижевне и сликарске групе у различитим градовима, а тадашњу књижевност највише је обележило дело првог правог националног канадског писца Хјуа Мекленена, чијих је пет романа добило чак пет награда генералног гувернера.
Један од њих, под насловом Две самоће и данас се наводи као дело којим се „представља“ Канада. Тај наслов ни до данас није изгубио своју изразиту метафоричност, и као ниједан касније најбоље илуструје оно што је историјски највише обележило суштину канадског бића, ту међусобну историјску напетост између две канадске целине: енглеске и француске, чији је међусобни однос неретко доводио до драматичних криза у историји канадске конфедерације. Мада је та драматична коегзистенција у исти мах створила и нове моделе како да се „брак“ равноправних, упркос свему, ипак и сачува.
У том новом раздобљу, 1957. године на Универзитету у Торонту, за првог универзитетског наставника енглеске књижевности изабран је Нортоп Фрај, чија међународна репутација га чини најзначајнијим канадским књижевним теоретичарем. Као предавач, теоретичар и критичар постао је нека врста „арбитра елегантие“, који је извршио велики утицај на многе генерације и књижевне токове у својој земљи. Бавећи се у својим делима истраживањем улоге мита и симбола у разним књижевним жанровима, као и принципима и различитим модусима књижевне критике, посебно у Анатомији критике (прво издање 1957, да би се у нас појавила у издању „Нолита“ и новосадског „Орфеуса“ тек 2009), Фрај је шездесетих година прошлога века био изучаван на многим светским универзитетима, да би својевремено, 1987. године у Риму, о његовом делу одржан и међународни научни скуп.

ГОДИНЕ ПРЕПОРОДА И ДЕМОКРАТСКИ РАСПЛЕТ Седамдесете године прошлога века биле су за Канађане године културног препорода, године развоја канадске књижевности – стварали су слику о јачању канадске самосвести и поноса, чак до неке врсте културног национализма. Али сви ти процеси у култури, у оквиру укупног друштвеног развоја, неминовно су отворили питања о новом положају жене у канадском друштву, и поново, у тим новим условима, на дневни ред ставили давнашње захтеве домородачког становништва и разних етничких и других мањинских група.
Демократски расплет је најпре донео важне језичке промене, тако што се уместо речи Ескимо одједном почела употребљавати реч Инуит. Уобичајени термин индијански је претпостављен новом, па се од тада употребљава абориџински. У француском делу уместо дотле познатих уобичајених енглеских речи canadien или French-Canadian, сада се као назив користи придев квебечки (quebecois).
У оквиру видних промена Канадска конфедерација се тада значајно децентрализује, па провинције добијају не само све више права већ и стварне надлежности. Та динамичност је донела толико новина, а огледала се и у необичној чињеници да је од 1960. па све до 1980. године Канада добила чак 400 нових писаца.
Политички догађаји у Квебеку дали су најзначајнији тон и ритам канадским променама, а све је убрзала, и то уз подршку управо писаца, Тиха револуција Жана Лесажа којом је француски постао званични језик Квебека. Занимљиво је да у Квебеку у то време есеј постаје главни књижевни жанр. Не либећи се, поред интелектуалних, и свих других расправа, квебечки писци својим есејима постају главни носиоци тих великих културних промена.
Промене су биле такве да су се у том развијеном амбијенту канадске франкофоне књижевности афирмисали и писци као што су Макс Дорсенвил, пореклом са Хаитија, Марко Миконе из Италије, али и српски политички емигрант, иначе универзитетски професор Негован Рајић.
Старе приче и стари митови у новој далекој земљи више нису били довољни. У таквој прилици једино уметност, књижевност били су у могућности да успостављају везе с прошлим, садашњим и будућим генерацијама Канађана. Јер уметност по себи, као ритуалан чин, управо кроз понављања препознаје континуитет.
Суочавајући се на новој земљи с губитком европске традиције, и америчка и канадска књижевности су као основни циљ пред себе поставиле ту потрагу за сопственим идентитетом, који је тек требало да се стекне.
Али канадско искуство подразумевало је ипак два снажна утицаја у израстању канадске аутентичности. Најпре, онај из старе европске постојбине, али и амерички, који је био одмах ту, на међусобној граници. У таквој ситуацији Канађани би једноставно прибегавали употреби два заводљива и убедљива клишеа. Американцима би одговарали да нису Британци, а Британцима би наглашавали да нису Американци.
У новом свету, и у Канади и у Сједињеним Државама, европски досељеник је био у прилици да се ослободи многих наслеђених идеја и концепата, и покуша да најзад оствари сопствену суштину. То је најпре подразумевало превазилажење европске прошлости и наслеђа и, потом стварање аутентичног осећања припадања новом свету и новој земљи.
С друге стране, нешто што је заједничко у обе велике земље на америчком континенту, те сталне промене места, честе и код Американаца, као и код Канађана, у жељи за бољим животом, неизбежно су створиле тзв. колонијални менталитет, који, према речима Маргарет Атвуд, почива пре свега на осећању и идеји да је то боље место увек негде другде.
Па ипак, савремени канадски писци данас на изузетан начин показују тај непролазни значај књижевности за историју наше цивилизације и људског духа уопште.

У ПОТРАЗИ ЗА СОПСТВЕНИМ МИТОМ Разлику између америчке и канадске позиције у потрази за сопственим митом Роберт Кроуч, иначе „отац канадског постмодернизма“, илустровао је кроз два питања. Док се Американци, по Кроучу, питају: „Ко смо ми?“, и то углавном у односу на Европу и преостали свет, Канађани се више баве питањем: „Да ли постојимо?“, и то у односу на искуство живота у новој земљи које треба да одреди њихов идентитет.
У есеју „Иза национализама“ Кроуч је овако видео Канаду у историји и свом времену: „Наше генеалогије су приче незадовољства историјом која нас је лагала, повређивала или чак брисала. Ми желимо да лоцирамо нашу дислоцираност, а да бисмо то учинили, морамо се суочити са мноштвом наших традиција.“
Потреба да се одржи вишеструкост и разноликост друштва кроз борбу против наметања једне доминантне приче, учинило је да Канада више личи на неку врсту „периферије без центра“. Али временом све то се претворило у тај „reisone d’etre“ њеног опстанка и у ту дуго тражену канадску аутентичност.
Подсећајући да канадско друштво стално политички балансира између две супротности, стално тражећи равнотежу између енглеске и француске стварности, Роберт Кроуч истиче важност дијалектичког односа између супротних сила. Јер бивајући на тој непрекидној проби која им стално доноси изазов равнотеже, Канађани, сматра Кроуч, заправо жуде за „великим тренутком у коме су ред и хаос синоними“.
Тако је савремена канадска књижевност, дајући модерну физиономију духовног и културног идентитета своје земље, представила канадско друштво кроз једно аутентично цивилизацијско искуство које превладава чак и западну метафизику европске постојбине. Ону која је проблем бинарних супротности решавала тако што је увек давала предност једној у односу на другу, и коју би, иначе, потом сматрала негативном верзијом прве.
Роберт Кроуч, који је попут Нортропа Фраја доживео да се поводом његовог стваралаштва деведесетих година прошлог века у Стразбуру одржи међународни скуп, својим романима Западног триптиха (Речи моје вике, Власник пастува и Отишао у прерију) на изузетан начин је испунио тај канадски звук и простор између недостатка новог мита и тишине бескрајне прерије канадског севера.
„Фикција нас чини стварним“, поручује Кроуч, подсећајући да немамо сопствени идентитет све док неко не исприча нашу причу. Мада, већ и сам чин причања доприноси стварању тог идентитета.

КАНАДСКО КЊИЖЕВНО ЧУДО

Још је Сигмунд Фројд поводом магије књижевности, и уметности уопште, тврдио да је она велика утеха и представља најдрагоценију компензацију за недовољну егзистенцију.
„Канадско књижевно чудо“ пре свега показује како се ова велика земља у дугој потрази за сопственим духовним, културним и националним идентитетом, захваљујући својим писцима, овенчаним славом и угледом најзначајнијих награда и признања, последњих деценија појавила као земља која је, упркос свим новим и најмодернијим изазовима, показала да је књижевност и даље једна од најзначајнијих и незаменљивих квинтесенција људског духа.

ЕНГЛЕСКИ ПАЦИЈЕНТ

Чак и у најкраћем представљању канадске књижевности никако се не може пропустити 1992. година, када је Мајкл Ондачи, иначе пореклом са Шри Ланке, објавио роман Енглески пацијент. Био је то успех који му је одмах донео и углед и популарност, који су касније потврђени када је Ондачијево дело проглашено и за најбољи канадски роман у претходних пет деценија. Само три године касније познати редитељ Ентони Мингела је Ондачијев роман преточио на велико филмско платно, освајајући с Енглеским пацијентом, наредне 1996, чак девет Оскара, укључујући и онај којим се овенчава најбољи филм.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *