Почетна / Култура / Идеолошко рањавање српских писаца

Идеолошко рањавање српских писаца

Како идеолошки остракизам данас делује против стваралаштва и због чега је Мирослав Тохољ у Трстенику недавно био невидљив за медије?

Народна библиотека „Јефимија“ у Трстенику постала је за јавност препознатљива адреса управо као организатор књижевних сусрета „Савремена српска проза“. Ова књижевна манифестација је покренута још 1984. године и убрзо је добила своју трајну физиономију, коју чине Књижевни портрет једног писца и Округли сто са темом посвећеном некој од релевантних књижевнокритичких, књижевноисторијских и сродних појава. Из године у годину међу учесницима су се појављивала најзначајнија имена српске прозе, књижевне критике и есејистике, да би се половином новембра 2019. стигло до 36. сусрета, овог пута с писцем Мирославом Тохољем и темом „Идеолошка тумачења српске књижевности“.

„ЦРНЕ ЛИСТЕ“ Тридесет први зборник „Савремене српске прозе“, изашао недавно, донео је прошлогодишњи портрет Владана Матијевића и резултате округлог стола о поетици Миодрага Булатовића.
Песник Верољуб Вукашиновић, директор трстеничке библиотеке, представио је Тохоља као „аутора богатог приповедачког опуса, борца за истину о страдању српског народа, посебно у последњем рату на тлу Републике Српске, и човека који с Трстеником има извесне додирне тачке јер је његов предак, чувени комита Ристо Тохољ командовао акцијом рушења старог трстеничког моста пред надирањем аустроугарских непријатеља, 1915. године, а син Риста Тохоља био је др Велибор Борко Тохољ, трстенички лекар који почива у капели у манастиру Љубостињи“. О писцу су говорили и Јован Делић, Горан Максимовић и Александар Јовановић, а делове из пишчевих романа казивали су Момчило Радосављевић и Гордана Книћанин.
Иако је Тохољ значајан савремени приповедач, мајстор пера „умоченог у крв наших страдања, али и уздигнутог у висине човештва“, медија, осим локалних, у Трстенику, на научном скупу, не беше. Они су „блистали својим одсуством“ (израз Милана Јовановића Стоимировића). Разлози могу бити различити, од „смрти читаоца“ у доба „Гутенбергових елегија“ до Тохољевог боравка, и даље, после свега, на другосрбијанским црним листама. Другосрбијанци заиста не праштају.

У ОБЛАНДАМА ПОСТМОДЕРНЕ Други дан скупа био је посвећен идеолошким тумачењима српске књижевности. Штошта се чуло и сазнало о појави коју је координатор излагања на округлом столу Радивоје Микић назвао „задавањем идеолошких рана“ српским писцима. Тако је Борис Булатовић указао на идеолошке нападе западних тумача књижевности на нашу народну поезију, Његоша и Андрића, доказујући да је реч о својеврсној соцреалистичкој критици у обландама постмодерне. Марко Недић се бавио идеологизацијом књижевности, од Скерлића, преко Елија Финција, до наших дана, а Јован Делић се сетио јуриша на Радуловићеву „Голубњачу“ и стављања Булатовићевог „хероја на магарцу“ Грубана Малића на листу хашких оптуженика. Доајен књижевне сцене Милан Петровић позабавио се борбом за интелектуалну слободу у ликовној критици Миодрага Б. Протића и поезији Гојка Ђога. Зорана Опачић је указала на идеолошке злоупотребе дечје књижевности, подробно анализирајући, између осталог, борбу против „Јежеве кућице“ Бранка Ћопића у постјугословенској Хрватској која је ишла од потпуног одбацивања до језичке кроатизације најпопуларније послератне поеме за децу. Никола Маринковић се осврнуо на нормативну поетику „политички коректне“ књижевности, која треба да пориче колективне идентитете (нарочито ако су национални), али и да их потврђује ако су, рецимо, џендер и квир), при чему писац бива позитивно вреднован само ако се уклапа у страну представу о нашем простору и наслеђу. Марија Благојевић је говорила о делу идеолошки остракизованог Григорија Божовића, а Милица Кецојевић о нападаној Палавестриној „Послератној српској књижевности 1945–1970“. Весна Капор је сведочила о идеолошким маказама из перспективе савременог писца, који се труди да одбрани право да се не уклапа у наметнуте оквире „политички коректног“ дискурса.
Закључимо поводом набројаних момената, да је и ове, 2019. године библиотека која носи име наше прве песникиње испунила свој културотворни задатак. Остаје нам само да пожелимо да се њена мисија настави, на општу корист и радост стваралаца и читалаца домаће прозе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *