Почетна / Култура / Идентитетска структура Југославије

Идентитетска структура Југославије

Смештање радње романа у Беч, аутору је омогућило да представи „светску а нашу“ ситуацију, где се под „наше“ може подразумевати све што припада ширем југословенском културном простору, тако да приповедач, посебно приповедач есејистичко-новинарских поглавља, не буде ограничен на давање референци из само једне националне средине

Међу новитетима домаће књижевне сцене на овогодишњем, тек завршеном Сајму књига појавио се дистопијски роман Посљедњи мушкарац Мухарема Баздуља, где нам се овај писац, преводилац, критичар, колумниста или ‒ старински речено, културни радник представља не занемарујући ниједну од ових својих, уско повезаних, вокација. Нарацију свог романа аутор пресеца наизменичним поглављима која су нека врста коментара, понекад есеја, понекад псеудоновинског извештаја, колумне или цртице, а све на увек исту тему – стање у свету који је погођен неразјашњеном појавом нерађања мушке деце након 2020. године. У свим тим поглављима која имају равноправни, ако не и доминантни, положај у односу на основну, романескну нарацију, писац се поиграва с овом темом и промишља је из перспективе науке, филозофије, дневне политике, књижевности, поп културе, феминизма, национализма… Сви ти увиди, иако су усмерени на фиктивну, дистопијску реалност у блиској будућности (2027. година), луцидни су коментари нашег времена, његова анализа и критика, најчешће прожета иронијом и хумором. Истовремено, у композицији самог романа, садржај ове нарације представља шири друштвени, светски контекст за догађаје и релације које погађају једну породицу и одређују личност главне јунакиње, докторке гинеколога чија је улога да помаже рађање нових живота.
Смештање радње романа у Беч, Баздуљу је омогућило да представи „светску а нашу“ ситуацију, где се под тим „наше“ може подразумевати све што припада ширем југословенском културном простору, тако да приповедач, посебно приповедач есејистичко-новинарских поглавља, не буде ограничен на давање референци из само једне националне средине. Југословенска идентитетска структура садржана је већ у пореклу и позицији главне јунакиње, докторке Адамовић, која је у адолесцентском периоду, током ратова деведесетих година, с породицом, оцем војним лицем, пребегла из Сарајева у Беч, а у зрелом добу остварила контакт са школском љубављу Недимом Репком заснивајући убрзо потом породицу с њим.
Ако би се у роману пратила она његова линија која се тиче развијања, а потом деградације породичних и љубавних односа, он би могао да се чита као штиво о савременој породици у свету с либералним вредностима, где су прељуба, живот на даљину или повремени породични сусрети императив таквог модерног вредносног поретка, а национални контекст или пак дистопијски предложак не би морали да играју никакву улогу у развоју такве приче. У овој линији романа могао би као њен посебан рукавац да се прати лик мушкарца, неоствареног писца а талентованог новинара, чија би несталност, недозрелост, донжуанство, боемија и неодговорност могли да се разумеју као еволуција романтичарског чајлдхаролдовског лика у савременом либералном свету. Ова линија романа, међутим, иако није споредна, нити неважна, није до краја интегрисана у његову основну тему, дистопијску ситуацију у којој свет напредује ка своме крају, престајући да даје изданке мушког рода.
Да ли су дезинтеграција породице, на шта упућује основна ситуација докторке Авакумовић, или агресивни феминизам, те ратови који су претходили и коначно формирање генерације миленијалаца, потпуно отуђених и међусобно и са светом одраслих, незаинтересованих за све, што приповедач врло продорно анализира и коментарише у теоријским пасажима романа, допринели симболичкој а на нивоу романа дистопијској разградњи света, може се узети као претпоставка или могући одговор, а више од тога, као опомена. Формирајући, међутим, заплет романа, а потом и његов завршетак, око околности да након седам „сушних година“ ипак настаје ембрион мушког пола, што у тајности окупира професионални а и приватни живот главне јунакиње, аутор као да разблажује почетну друштвену оштрицу с којом роман конципира.
Тако се дистопијска позиција романа, која је требало, као и свака дистопија, да пружи одређену обеспокојавајућу и, за читалачку реалност, растрежњујућу и опомињућу поруку, немотивисано расклопила у „срећан крај“, разводнивши иначе добру нарацију и претворивши је у забавно штиво. Ако би се, зато, из самог ткива романа истргли новинарско-есејистички делови, они би се указали као интелигентни и духовити пасажи о свеколикој светској стварности и могли би да се читају самостално, као тип текста и модел промишљања у којем је Мухарем Баздуљ иначе суверен.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *