ФЕНИКС

Да је у редовима своје младости имала генија науке пред којим је била блистава будућност, Србија је сазнала у невреме, у тренутку када је то сазнање било пропраћено трагичном вешћу о његовом одласку. Неприпремљену јавност, попут шамара ошинула је сажета информација: „Преминуо је један од најбољих младих српских физичара Михајло Спорић (22), а британски Универзитет Кембриџ, на коме је студирао, објавио је тродневну жалост.“ Уз фотографију насмејаног, наочитог младића, било је приложено и нешто штуро казаних података: „Освојио је бројне награде на домаћим и међународним такмичењима, и најважнију међу њима – златну медаљу на Међународној олимпијади из физике. Поред два факултета које је уписао у Србији, студирао је и у Великој Британији, а Универзитет Кембриџ, који је прогласио тродневну жалост поводом његове смрти, установиће и награду у част Михајла – студента завршне године на одсеку природних наука и носиоца награде ИБ Тринити колеџа за природне науке.“
Тако смо, накнадно и површно, упознали Михајла. Остављено нам је да уз закаснели понос и дивљење сами надоградимо оно што није речено, а што се може досегнути упућеношћу у праксе устоличене у домовини, Михајловој и нашој. Посредовањем трагичног догађаја, не одолевамо подстицају за преиспитивања од којих су поједина мучна и узнемиравајућа.
Између осталог ту је и неизбежно питање: због чега о младим, натпросечно даровитим и успешним појединцима, онима који јесу најдрагоценије персоналне грудве енергије и потенцијалне моћи у свакој нацији, ми знамо тако мало, боље рећи – ништа? Истовремено, док нам се, запањујућом пролиферацијом „података“, предочавају баналне појединости о животу многих једва пунолетних ријалити звезда, те свих распојасаних „познатих зато што су познати“ индивидуума, тишином је заклоњен простор у којем је живео, учио и радио Михајло Спорић, али и сви други налик њему. Тачно је да су оваква поређења излишна, јер је реч о неупоредивим световима, али је то релација у којој је контраст посебно упадљив. Медијска слепа мрља и друштвена незаинтересованост за све што се не уклапа у „нови српски постмодерни ријалити гламур“ чини се да је трајно стање овдашње јавне сцене. Понекад, инцидентно, бележи се промена, најчешће у тренуцима када из света стигне вест о успеху неког генија из Србије, али се надмоћ баналности над квалитетом брзо успоставља.
Отуда, уз жаљење поводом Михајлове смрти, навире и осећање стида, док нам се предочава да су „хладни“ Британци одговорили емотивним и посебним вредновањем нашег младог научника, истовремено када ми, његови сународници, бивамо затечени и збуњени. Јесмо ли у овој постиђености подстакнути подсвесним „сазнањем“ о кривици, пасивности и нечињењу, заправо националној недостојности у овој и многим другим, по духу и значењу сличним, ситуацијама? Јесмо ли наново у свест призвали представу о срамној колективној равнодушности и пристајању на поредак у којем је нормално да Спорић буде анониман, а да се у фокусу медијске пажње неупитно налазе дежурни ликови таблоидних насловница – Стоја, Кија, Миљана… Извесно је да је реч о атмосфери осмишљеног и негованог присуства матрице којом је социјални поредак уређен тако да губитништво постаје нормално стање српске нације. Имамо ли као колективитет снаге да ову мрачну шему променимо? Да, уз пожељну удаљеност од празњикавих моралистичких и пропагандних проповеди (у јавном дискурсу, поготову у честим политичким мотивационим мудровањима, њих не мањка), учинимо помак неопходан да би се најдаровитији и најбољи међу нама у својој земљи осећали добро у једнакој мери у којој се данас тако осећају овдашњи привилеговани медиокритети? Кашњење у одлучном деловању овим поводом суочава нас са ситуацијом да нам и опскурни „важни“ ликови из домаћег политичког миљеа лепе етикете попут: „Срби су једини народ који се купује ладном прасетином, купус салатом, шатром на пољу амброзије и певаљком са коридора.“
Помињући за нацију штетна, понекад и трагична кашњења, стижемо до актуелних прошлонедељних разматрања политичких прилика. Уз подсећање на наводно српско кашњење у разумевању епохалних последица рушења Берлинског зида, аналитичари су нам истакли да смо као народ у опасности да фаталну грешку поновимо! И да ћемо то учинити закаснелим спознавањем чињенице да је „’француски зид’ против проширења ЕУ толико стамен да нико не би требало да гаји илузије да ће Србија за ’нашег вакта’ ући у ту заједницу“. Поменута паралела није најсрећније изведена (однос Срба према догађају који је пре три деценије променио свет нешто је компликованији од упрошћене шеме о „неразумевању“), али поводом низа данас важних догађаја ова је бојазан, чини се, оправдана. Поменимо парадигматични сусрет у Охриду где се прошле недеље разговарало о успостављању „малог Шенгена“, који „треба да омогући квалитетнији живот грађана, слободан проток роба и услуга“. Председнику Србије Александру Вучићу и премијерима Албаније и Северне Македоније, Едију Рами и Зорану Заеву, придружили су се представници БиХ и Црне Горе, Денис Звиздић и Драгица Секулић. Речено је да се планирају могућности „да се између Србије, Северне Македоније и Албаније путује са личном картом, да странци могу између ових земаља да путују без додатних граничних процедура“, али је забележено и да на истој конференцији за медије, где су представљене не само поменуте већ и друге благодети овог споразума, Еди Рама наглашава да и даље очекује да Србија призна Косово!
Јесу ли економски бенефити у овом случају заиста тако моћни да надјачавају могуће политичке штете и друге могуће губитке? Хоћемо ли каснити с разумевањем свих нетранспарентних чињеница ове стратешке игре у којој су, како се оцењује, поједини важни играчи невидљиви?
Премда је говорио у другачијем контексту, понешто примењиво и на овај догађај разјаснио је недавно писац Владимир Кецмановић: „Израбљују нас светски центри економске моћи, а наравно да овде они не могу да функционишу са даљинским управљачем. Постоји локална финансијска елита која учествује у том израбљивању, али суштина јесте у глобалном колонијализму.“
Дани за нама подсетили су нас и на време када нацији није била својствена склоност историјском кашњењу. Далеко време када су Срби историју мењали и сами је производили, евоцирано је 11. новембра, обележавањем датума склапања примирја у Великом рату. Уз друга сећања, поменут је и романтичан симбол – цвет Наталијина рамонда. Биљка вишеструке симболике (званичан симбол примирја), позната је као цвет феникс, јер „има запањујућу способност да васкрсава након што је потпуно осушена; довољна је једна кап воде да оживи“. Призвана су сећања да ова симболика говори о српском народу и искушењима кроз која је прошао у Великом рату. Наталијина рамонда на свој начин сведочи о васкрснућу Србије у приликама највећих искушења. Цвет феникс је стари симбол Србије, а према легенди – Феникс се, када је повређен, сам и лечи. Премда на ова подсећања Срби данас реагују дозом резигнације, могуће је уочити и да у јавној свести постоје и бивају све јасније назнаке веровања да ће се, као суђена будућност, испунити управо оно што је записано у необичном наслеђу јединственог цвета.

Један коментар

  1. uutrašnji dijalog

    Zaista tužna vest, da je preminuo jedan od najboljih mladih srpskih fizičara i prirodnih nauka Nikola Sporić (22), a Univerzitet Kembridž proglasio trodnevnu žalost, nedovoljno je pretstavljen javnosti u srpskim medijima. U članku je sve odlično rečeno o pokojnom mladom srpskom genijalcu Nikoli, i pasivističkoj poziciji društva da se vrednuju i promovišu rijaliti zvezde i tabloidne ličnosti (nemoral, nevaspitanje, neobrazovanost, agresivnost i ulučni nivo) na nacionalnoj TV, a zaobilaze ličnosti od znanja i struke za naciju korisna, poput mladog fizičara?

    RIJALITI PROGRAMI Očigledno politički projekat da se promoviše-prikaže multikulturalizam, vaspitanje, sloboda seksa i ljubav po zapadnim standardima zbog ulaska Srbije u Evropsku Uniju. Zato je Milomir Marič (a ne Ministarstvo za obrazovanje i kulturu) dobio zadatak (po čijem nalogu zna se) da organizuje RIJALITI, on je glavni organizator-urednik: Na sajtu Parova, pored slike Marića ima dve slike dva pravoslavna sveštenika (da li je po znanju-odobrenju SPC)!? Šta to znači, da i Srpska Crkva odobrava nakaradni-destruktivni rijaliti program koji izopačeno kvari našu decu i omladinu, protiv porodičnih vrednosti? Objektivno gledano, rijaliti „Parovi“, „Zadruga“… predvidjeni za konstruktivni Zabavno-humoristični program, promenili svrhu u destruktivni program: ulični vulgarizam, nemoral, psihofizičko nasilje, tuče, prostakluk, bivše prostitutke, starlete, pevaljke… Posebno se potencira ubacivanje Roma (10-15) da se pare-seksaju sa srpkinjama, da se maksimalno popularišu, sa ogromnim privilegijama zato što su Romi, da vidi Evropa multikulturalizam kako Srbi vole Rome, nemaju predrasude, a nema nijedne devojke romkinje da se druži i zabavlja sa srpskim momcima (statistički veliki broj srpkinja menja veru udaje se za Rome, a nema povratna recipročnost)? Takva asimetrija, jednosmerni multi-kulti izaziva nepoverenje (da ne kažem mržnju) preka Romima i političarima koji gaze princip „pariteta i reciprociteta“ (primer KiM)? To se vrlo očigledno vidi u „Parove“, „Zadruzi“, pa i „Vojnoj akademiji“ u kom serijalu glavnu ulogu ima Rom sa nadimkom Klisura, koji je predstavljen u superlativu kao „najbolji“ u svemu po vojničkom zadatku, dobija nagrade, saleću ga i vole devojke srpkinje akademkinje, Srbi akademci ga vole i uče kako se vodi ljubav sa devojkama (kao on ne zna), zabavlja se, ženi… Kako se nisu dosetili da uključe i neku devojku romkinju da se voli sa Srbinom?
    RUŠENJE BERLINSKOG ZIDA: Mnogim političarima predstavlja paravan da nadju razlog za propadanje Srbije i otimanje teritorije KiM? Naprotiv, srpska (i makedonska) politika nije vodjena na principima pariteta i reciprociteta u medjunacionalnim, medjudržavnim odnosima, demografskoj politici… o tome se u školama učilo 60-70 god. što je dovelo do ekspanzije šiptarskog-albanskog stanovništva i iseljavanja nealbanaca!
    MALI ŠENGEN Vučićev plan da se zbog ekonomskih interesa realizuju i politički štetni interesi po Srbiji (Zamka da će svakako kasnije i Kosovo da udje u Balkansku uniju ako se realizuje, a Albanci će slobodno sa radnim knižicama naseljavati Srbiju? Koji će Srbin da ide da traži posao na Kosovu, biće tu totalni disparitet, naravno sve na štetu Srbije?! Zašto se za početak ne traži povratak 250.000 proteranih Srba na Kosovu?…




    5



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *