Почетна / Дух времена / ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ – ЕКСПЛОАТАЦИЈА МАЛОЛЕТНИКА

ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ – ЕКСПЛОАТАЦИЈА МАЛОЛЕТНИКА

Од етичког института за обуку комплетних људских бића, мислећих и свесних својих корена и перспектива (тако је школу сјајно замислио Ђовани Ђентиле), школа постаје капиталистичка компанија која ствара дугове и кредите потрошача образовања

Дуално образовање је експлоатација малолетничког рада. Ни више ни мање. Ево, укратко, зашто се треба супротставити овој понижавајућој гадости која вређа достојанство и сакати будућност младих: школа мора образовати и поучавати, односно стварати људска мислећа бића свесна своје прошлости и отворена за пројектовање своје будућности. Школа не служи за стварање радних места за флексибилно тржиште рада. Школа није предузеће, иако је на то своде (кредити уместо оцена, образовна понуда, школска аутономија, дуално образовање и тако од лошег до све горег). Дуално образовање ствара просте аутомате произведене на монтажној траци, спремне за тржишно суперискоришћавање. Дуално образовање је метод чија је сврха – мора се рећи без околишења – уништавање културе, образовања, знања. Власт воли незнавене робове, савршен људски материјал, послушан и покоран, спреман да учини било шта, чак и да воли своје ланце.

АТОМИ БЕЗ КОРЕНА И КУЛТУРНОГ ИДЕНТИТЕТА

Од етичког института за обуку комплетних људских бића, мислећих и свесних својих корена и перспектива (тако је школу сјајно замислио Ђовани Ђентиле), школа постаје капиталистичка компанија која ствара дугове и кредите потрошача образовања.
Чак уводи и „бонусе“: професоре оцењују ученици, јер је клијент увек у праву. Школа више не образује људска бића, већ припрема младе без критичке свести и културних корена за флексибилно и несигурно тржиште рада. У оквиру флексибилног капитализма морају постојати само атоми без корена и без културног идентитета, без историјског памћења и без перспективе планирања, чисте монаде без прозора, неспособне да постану свесне тоталне неистине у коју су убачене.
И тако дуално образовање – један од „адута“ школске реформе – сада показује своје право лице. И то се чини споразумом с „Мекдоналдсом“. Сада је свима јасно, надам се: дуално образовање у школи је увођење експлоатације малолетничког рада силом закона. То је доказ да је реформа у ствари урушавање школе, злочин на штету нових генерација: ускраћује им се право да се формирају и образују.
У Италији смо сведоци рата против класичних гимназија и високошколских установа. Такозвана нова „добра школа“ уводи дуално образовање (чак има и тај орвелијански назив) које предвиђа обавезу и за класичну гимназију да ради бесплатно. Појединци морају да свикну да ће пронаћи само флексибилан и несигуран посао, без икаквог простора за научне дисциплине и образовање на плану класике и без икаквог јемства за стабилност. То је право правцато организовано уништавање класичне гимназије, јер је она основа наше цивилизације, наших корена и наше културе.
Пише се „дуално образовање“, а чита „експлоатација малолетничког рада“. Вредно је подсетити се неоорвелијанске формуле „дуалног образовања“. Кроз ту „промену“ одлучено је да се, чак и за традиционалне гимназије, уведу сати неплаћеног рада ученика у компанијама. Уништавање сваког етичког елемента у апсолутном капитализму поставља се такође као динамика ништења школовања у функцији десимболизације и стварања антрополошког профила појединца без корена и без културног идентитета, чистог потрошачког атома структурно испразног и неспособног да критички промисли своје бити-на-свету.

Напад на класично образовање

Уништавање школе (од гимназије до универзитета) служи владајућој глобалној класи не само зато што је лако владати робовима који немају културу и историјску свест, а култура је увек простор за стицање свести о нечијем положају у космосу и у друштву. Поред овог мотива (синергичког по себи) постоји још један: од института за образовање мислећих људских бића свесних себе и сопствене историје – таква је била гимназија у време буржоаске цивилизације – школа се данас исказује у постбуржоаским и ултракапиталистичким терминима као да је реч о некој „компанији“.
Варваризам уништавања културе и класичне школе свуда се шири и представља охрабрујућим тоном као „добра школа“, баш као што се бомбардовања називају „мировним мисијама“, а финансијски државни удари поздрављају као „техничке владе“. Орвел се није тек тако појавио. Заправо њега је директно надмашила стварност.
Тврди се да се жели „ревидирати“ и „модернизовати“ класични лицеј, а истина је да га желе уништити и архивирати. Те „ревизије“ и „модернизације“ иду тачно у правцу смањења – или, можда, чак и укидања – сати посвећених грчком и латинском да би се, очигледно, оставило простора за „корисније“ теме и дисциплине, најбоље које имају најбољу прођу на флексибилном и несигурном тржишту рада.
Напад на класичну гимназију је напад на савремено образовање, јер би класична средња школа требало да буде: свети храм који треба чувати. То је последњи бастион западне историјске свести и културе у којима је наша цивилизација укорењена. Класични лицеј преостаје заиста као свети храм за чување и одбрану од напада – и то је само почетак – који се врши на њега и који ће се и даље вршити. С њиме пропада и наша цивилизација. С њиме нестаје наша духовност.
С друге стране, остаје чињеница да је класична средња школа омогућила културну супериорност читавих генерација италијанских средњошколаца у поређењу с њиховим вршњацима из целог света (уверите се у то у Немачкој или Француској). Учењем латинског и грчког језика, али и племенитим формирањем људских бића у пуном смислу, спајајући грчку паидеју, просветитељски резон и романтичарски Билдунг, класична гимназија коју је осмислио Ђентиле и даље је јединствена у светској панорами, а можемо рећи и прави правцати облик отпора генерализованом „економском кретенизму“ (Грамши) који такозвана глобализација извози у сваки кутак планете. То је кретенизам у коме се све мање мисли, а све више рачуна у суморном пејзажу у којем калкулантски ум одбацује грчки и латински, филозофију и уметност као „бескорисне“ (sic!), јер сматра да је он једини извор смисла. У Шпанији већ има гимназија у којима су филозофију заменили финансијама!
Велики дар који нам је оставио Ђовани Ђентиле јесте оно што данас „неинтелигентни стручњаци“ (Вебер) нових влада левог и десног центра уништавају: латински и грчки, историја уметности и књижевности ће ускоро бити замењени енглеским и финансијама, менаџментом и пословањем. Варварство које данас преовлађује захтева да се све процени једино на основу критеријума корисности, за коју су филозофија и уметност, теологија и историја очигледно непотребне. Глупост нема граница. Ситуација је заиста трагична, али није озбиљна.
Чак и дете може приметити да је континуирано смањивање финансирања културе (уз комплементарне облике непрекидног дотока хетерогених облика „специјализацијског идиотизма“) усклађено с политичким програмом који је замаскиран анонимним законима економије.
Ућуткивање критичне перспективе сада се више не постиже употребом насиља у његовим директним и оштрим формама, од спаљивања Ђордана Бруна до мучења оних који нису правоверни кроз сва времена, већ уклањањем ресурса потребних за опстанак, вреди рећи на начин да чини углавном једнако невидљивим акције џелата колико и патње жртава у деловању прикривеног насиља као иманентне економске категорије капитализма. Нихилистичка моћ финансија и капитала мора да одсече сваку мислећу главу, замењујући је економским кретенизмом калкулантских умова. Уништавање класичне гимназије данас је темељна фаза овог криминалног процеса.
Капитал не жели мислеће главе, људска бића с културним и критичким идентитетом, свесне својих корена и лажности садашњег времена. Жели свуда исто, односно потрошачке атоме без идентитета и културе, способне да говоре само енглески језик тржишта и финансија.

Превод с италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *