Департизација

Ако се после сваке промене власти у Србији мењају сви кадрови у државним институцијама, а неминовно на њихово место долазе партијски кадрови нове власти уместо партијских кадрова претходних носилаца власти, онда држава постаје приватно власништво једне партије и/или њеног лидера

Институције су у кризи свуда у неолибералном свету, јер економија влада политиком, па светска финансијска аристократија парализује демократске друштвене, политичке и социјалне механизме, ништећи тако суверену државу као једину заштиту грађана од самовоље владара света и обесмишљавајући сваки појам демократије, да би се обезбедилo дa поменута финансијска аристократија настави да управља светом. У нас су пак институције обесмишљене до карикатуралности, а један од разлога је у томе што није извршена њихова департизација, а самим тиме је и њихова професионалност бачена под отирач. Дакле, свеопшта криза институција и правила игре у целом свету.

МИНИСТРИ И КАФЕ-КУВАРИЦЕ Одмах да појаснимо. Ако се после сваке промене власти у Србији мењају сви кадрови у државним институцијама, министарствима, јавним установама, од министра до кафе-куварице, а неминовно на њихово место долазе партијски кадрови нове власти уместо партијских кадрова претходних носилаца власти, онда држава постаје приватно власништво једне партије и/или њеног лидера. Ти кадрови немају знања, нити искуства за рад у државним институцијама, јер се један добар конзуларни радник, на пример, не ствара за мање од неколико година. Нису прошли ни кроз „приправнички стаж“, нити вишегодишњу праксу, нису улазили у шест ујутру у фабрику… Али одмах су ускочили на функције или на радна места на којима никада нису радили, нити имали икакву припрему за такву функцију, а често немају ни обавезне квалификације. Они не знају посао, таман нешто науче за три-четири године, а онда дође нова власт која их замени својим, опет, незнавеним партијским кадровима.
Последица те партизације у институцијама је непрофесионалност до мере да министар спољних послова не зна ниједан страни језик, иако и домар дипломатског представништва мора знати два на прописаном стручном нивоу. Дакле, поставља се питање чије су и коме служе српске институције, правосудне, полицијске, спољнополитичке, јавна предузећа…? Јесу ли то институције свих грађана Србије или феуд партије на власти?

[restrict]

ПРАЗНОСЛОВЉЕ 5. ОКТОБРА Ако сећање не вара, још је у време Слободана Милошевића било потегнуто то питање, али остало је само на празнословљу. После петооктобарског пуча било је речи о департизацији јавних предузећа, али ни то се није догодило.
Партитократија је највећи непријатељ демократије. У њу спадају и „лотизација“, односно међусобна расподела државних и јавних функција, затим клијентелизам партија у односу на интересне лобије, незаменљивост кадрова… Наравно, партитократија није српски изум. У Италији је она владала још пре шест деценија. Зато је италијански Устав предвидео мере против ње, али колико се мере и закони примењују у Италији и код свих других, питање је за неку другу расправу.
Наравно, онај ко дође на власт на основу свог политичког програма, а који у српској пракси ни он сам више не поштује, има право да легитимно води политику земље и може да поставља министре и њихове помоћнике који воде његову политику прокламовану на изборима. Департизација не захвата тај политички ниво, али захвата све остале нивое у министарству где морају да раде професионалци, а не политичари.
Јер дипломатија, на пример, нису коктели и пријеми, већ мукотрпан рад у њеним темељима – конзуларним службама у којима се решавају конкретни проблеми наших грађана у свету, почев од издавања и овере личних докумената до преноса посмртних остатака, хапшења, лечења…

ЕУ ИСКУСТВА Својевремено, у „мрачним деведесетим“, неки амбасадори су се припремали за одлазак на дужност у нама значајне земље и по две године, а сви остали, иако са радним искуством, имали су обавезне специфичне припреме за одлазак у одређену земљу у трајању од три месеца па навише.
У земљама ЕУ, у које се куну наши главари, али не примењују њихова искуства којих има и добрих, јер им не стају у српско аутократско коферче, постоје директори министарстава који су професионалци и сви чиновници су професионалци. Они не могу бити чланови ниједне партије и не могу јавно да изражавају своје политичко опредељење јер раде за све грађане. Министар одређује курс брода, јер је он политичка личност, али капетан брода је директор министарства који зна како да рашири једра да брод иде у правцу који је одредио министар. Ако падне влада, или један режим, мењају се само министар и његови заменици/помоћници, а сви остали професионалци у министарству остају на својим местима.
Нама познати и можда најупечатљивији италијански амбасадор последњих деценија у Београду Рикардо Сеса био је такозвани каријерни дипломата, од приправника до пензије. Променио је много влада, политика, али је непрестано био италијански дипломата.
Јер италијански Устав, на пример члан 98, каже да су „државни службеници у искључивој служби нације. Ако су чланови Парламента, не могу добити унапређења у служби, осим по основу минулог рада. Законом је могуће успоставити ограничења права на регистрацију код политичких партија за судије, каријерне војнике у активној служби, званичнике и полицијске службенике, дипломатске и конзуларне представнике у иностранству“. Тиме италијански Устав наглашава како се обавеза „служења држави“ не подудара с обавезом „служења Влади“, према којој ће се јавни службеници морати понашати у послушности, али да „не буду подложни страначким утицајима, па чак ни оних странака које чине Владу“. То значи забрану деловања тих државних службеника на „пристрасан начин“, на партитократски начин, па је обавеза свих запослених да буду потпуно на „услузи служби“, без подвргавања жељама надређених.

СУКОБ ИНТЕРЕСА И КОНЦЕНТРАЦИЈА МОЋИ Наиме, рад у држави и бављење политиком могу бити неспојиви, јер су могући извор сукоба интереса или превелике концентрације моћи. Бити истовремено партијски лидер, извршни орган власти и грађанин, није могуће у демократији. Могуће је само у аутократији пресвученој у карикатуралну демократију.
Само институције могу да делују против арбитрарног понашања извршне власти. Оне су институције једино онда када и дете може да спречи председника да крши Устав, законе или да буде корумпиран. Закони нису институције. Они су брига институција, почев од полиције, преко пореских органа до судства, министарства и других форми власти насталих на вољи грађана. Имамо ми у Србији превише закона, али уз пригушене институције, па се зато и закони свакодневно крше. Ако Уставни суд не делује, Устав се може и кршити. Народ није слободан ако нема институције које гарантују његову изборну вољу и уставна права.
Департизација је неопходна да ослободи институције самовоље појединаца. Избегавање друштвене одговорности носилаца власти спроводи се управо путем партизације којом она политички приватизује те институције у којима „чиновници“ зависе од воље арбитрарне политике, а не обрнуто.

(О)ПОЗИЦИЈА Опозиција тражи неке промене у изборним процедурама изводећи уличне перформансе којима се лишава сваког кредибилитета, јер су те уличне кич представе показатељ недостатака програма који би заинтересовали грађане. Кукњава и жалбе на изборне услове опозиције лицемерна је и то је њен аутогол, јер је до јуче била власт под данашњим изборним условима које је сама одредила.
Никада опозиција није имала већи медијски простор него у време Милошевића. Он је контролисао само три дневна листа и државну телевизију, а опозиција 24 дневна листа и безброј телевизија. Онда је та опозиција дошла на власт и стопостотно контролисала медије до мере да ни песму песник није могао да објави ако није „њихов“…
Обећала је и департизацију, била на власти и уместо 8.000 чиновника у Милошевићевој Југославији које је критиковала као прекомерне, запослила је 30.000 својих партијских чиновника у скраћеној држави!

НАРОДНА ВОЉА Мора се имати у виду да је народна воља променљива категорија зато што она брже реагује на промене од бирократско-партијске воље која има и додатни его-мотив опстанка на политичким позицијама, а то су радна места или привилегије добијене партитократским путем. Оне се могу изгубити променом народне воље, па су запослени у државним институцијама и народни посланици склони одржавању статус кво политике, уместо да следе вољу грађана и промене политику.
Постоје неке кључне одлуке које не могу бити надлежност парламентарне већине, већ морају на свеопшту проверу референдумом или неким другим механизмом. Уколико је реч о референдуму, мора се обезбедити бар натполовични излазак гласача и за неке одлуке предвидети већину од 70 одсто оних који су гласали. За случај промене друштвеног уређења, устава или граница земље, битних питања опстанка земље, већина мора бити двотрећинска од изашлих гласача. Садашњи предлог, да се на референдуму одлучује и са мање од 50 одсто изашлих гласача у односу на укупно бирачко тело, само је навођење воде на аутократију, а не демократију. Нова изборна подвала аутократских партија. Уколико у првом кругу не може доћи до такве излазности, може се превидети и други круг, јер онда су грађани неодговорни и морају сносити последице своје неодговорности, па се рампа може донекле спустити у другом кругу.
Између осталог, и зато треба департизовати институције, министарства, војску, полицију, царину, о судству да се и не говори. Не може зебња за радно место због политичког волунтаризма да буде пресудна у одлучивању у судству, на пример. Они који тамо раде морају да имају гаранције да политичке промене неће угрозити њихову егзистенцију и независност од налога партија. Да политичари, и тајкуни иза политичке завесе, не могу да им науде на радним местима ако исправно врше своју функцију. Не може председник државе да „замоли“ Уставни суд да не доноси или одложи одлуку –став тог суда који се тиче Космета. То је кривично дело. Институција Уставног суда тог тренутка није функционисала, јер је пристала да занемари своју дужност, а основна улога сваког председника државе је обесмишљена јер је његова прва дужност управо у томе да се обезбеди поштовање Устава. Без обзира на мањкавости западних неолибералних система, за такву ствар би тамо сваки председник био одмах смењен и тужилаштво би предузело кораке одређене управо Уставом. Колико је пута само Силвио Берлускони седео пред судијама за много мање пропусте?

ИЗИГРАВАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ Превара у предизборним обећањима је изигравање демократије. На изборима у демократији се не гласа за личности већ пре свега за програме. У партитократији се гласа за личности, а програми служе само као мамац. Већина партија је обећавала департизацију у предизборним кампањама, самим тиме унела је то обећање у свој програм, и потом преварила бираче. Јер после избора нико није хтео да се одрекне партијског плена, функција, положаја, привилегија, радних места. Извршена је партијска приватизација народних ресурса.
ДОС је својевремено сменио и отпустио 50.000 искусних руководилаца у привреди због њихове партијске припадности, што је иначе било еклатантно кршење њихових људских права, и довео своје партијске кадрове, нестручне и без радног искуства. Нанео је тиме огромну штету привреди Србије, али и самом себи, јер су привредна кола кренула низбрдо упркос престанку санкција, бомбардовања и страним кредитима. То су грађани видели, а онда казнили ДОС својом изборном вољом, јер је он постао оличење корумпиране и бирократизоване антидемократске збрдаздолисане коалиције на власти којој је једини интерес била лична корист стицана под кишобраном западних непријатеља Србије. Зато је народ реаговао ускраћујући поверење таквој политици, али није Курта ни сјахао, а Мурта је већ узјахао. Пала су у воду обећања о владавини демократије, па с њима и о департизацији. А политичари треба да имају на уму да крчаг иде на воду док се не разбије. Иду нови избори, а крчаг партитократије и даље опстаје, разбијен, али залепљен, јер нема департизације…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *